Управо у време када је договаран разговор за Ал Јазееру Балканс, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић је у једном интервјуу изјавио да „највећу опозицију у Србији данас глуме једна шминкерка и једна глумица, као и понеки пропали скрибоман“.
Иако Вас није помињао поименце, људи су Вас препознали у његовим речима…
– Није ме било тешко препознати, не због мог значаја или јединствености, већ најпре због тога што је премијер Србије, не тако давно, такође поменуо моје презиме у једној тв емисији. Међутим, министар није имао храбрости да изговори на коју тачно глумицу мисли. Ако је једна, онда је конкретна особа. Да је рекао моје име, одговорила бих му. Али то што није изговорио моје име, неће бити разлог да не кажем неколико речи о томе. Не њему, него Вама. Дакле читаоцима, грађанима. Јер то шта раде премијер, понеки министри и власници појединих медија – то је опасно убризгавање отрова у јавност. Атмосфера у Србији већ дуго личи на некакав полигон за лудило, лишено сваког разума.
Да ли глумите опозицију? Како се осећате када прочитате овакву тврдњу?
– Ради избегавања сваке сумње: немам никакве везе ни са једном политичком странком, никада нисам била политички ангажована, нити имам такву намеру. Било је понуда разних, све сам одбила. Значи, ја само износим моја размишљања, ставове и осећања о догађајима, људима, феноменима, безобразлуцима… који нас окружују. То најчешће или скоро једино чиним на друштвеној мрежи Твитер. Сад би ме исправили моји пријатељи и рекли би да то није тачно и да то чиним и кроз свој рад. Па наравно, али то се ваљда поздразумева. Дакле, само понекад дам по који интервју. Шта хоћу да кажем? Ја практично не радим ништа, ван мог посла и моје деце. А поготово не радим ништа што ових дана власт доводи под појам „дестабилизација државе”. Напротив, чиним све шта је у мојој моћи да се држава стабилизује. Или да се, макар, стабилизују људи и охрабре да кажу шта мисле и какве проблеме имају. Нека се охрабре новинари да почну да постављају питања, јер како ћемо доћи до стабилних институција? Мислим да треба говорити, да пасивност не доприноси ничему. Упркос томе што у циљу застрашивања и ућуткивања, власт и медији којима управљају, чине грозне ствари.
Али хајде да се вратимо на речи министра Стефановића. Када те речи изговори министар полиције, али обратите пажњу: у контексту целог интервјуа у ком говори о опасностима по премијера и државном удару – те речи вас обележавају, чине вас „легитимним противником” и онда било ко са мало памети и много снаге може да скочи на вас. Разумете ли опасност министрових речи, кад за некога каже да износи „монструозне лажи против своје земље”? Молим једну такву лаж коју сам изнела, икада, не мора чак ни монструозна да буде. Између осталог његове речи су недоличне, ниподаштавајуће, покушај су деградације људи, професија, али и самог „деловања”. Јер није он рекао да су неки људи, који се не баве политиком, већа опозиција од опозиције – то бих прихватила као мишљење које није увредљиво, уз условност да је исказано ван контекста људи који раде премијеру о глави. Али он је, напротив, рекао „глуме опозицију”. Па шта то значи? Да смо ништавни или неискрени? Да смо у ствари позиција али глумимо опозицију јер заваравамо јавност? Шта тачно? Министар је обележио неколико људи као мете али то није први пут. То раде стално и то није случајно. И то је веома озбиљна ствар. Осим тога обмањивао је јавност, стављајући све у исти кош. Рецимо, ја сам за време поплава истицала да је страшно дизати панику и објављивати насловне стране типа „Мртва тела плутају Обреновцем”. То су многе новине објављивале. Апеловала сам да то не раде! И онда на информативном разговору заврше неке особе које су то преносиле на друштвеним мрежава, а не ти медији. Па то је фарса. И још министар помиње и „једну глумицу” у том контексту – а ја радила сасвим супротно од онога шта он тамо замера. Па дајте мало озбиљности и прецизности, докторе.
Да ли је он ипак у праву када каже да Србија нема опозицију?
Не разумем зашто се министар полиције бави нечим што не постоји. То је или спонтана срџба или неуротични очај што нешто, ипак, постоји. Требало би да се бави свим страшним нерешеним случајевима, да не набрајам, толико их је да је народу мука. Заправо, не би требало да се бави ничим, имајући у виду да је плагирао докторат. Опозиција у Србији јесте слаба, али истине ради ни садашња власт док је била опозиција није била јака. Само је било јако разочарење у тадашњу власт. Стога се не бих изненадила да их задеси иста судбина на изборима. Мада, имајући у виду да је у Србији у међувремену настала велика страховлада, изгледа да нам не гине још један мандат ових већином некомпетентних људи. Ако тако буде, министар Стефановић би требало што пре да схвати да полиција не би требало да буде нешто што улива страх, већ нешто што може да се супротстави ономе шта изазива страх. Хоћу рећи: конференција за медије са наоружаним специјалцима била је и језива и смешна. А премијер Вучић би требало да разуме да је НАТО бомбардовање Србије завршено 1999. године и да он није више министар информисања у ванредној ситуацији, који контролише апсолутно сваку вест, сваки прилог, сваки коментар о сопственом или раду целе Владе. Ма шта о томе мислила опозиција или „једна глумица, једна шминкерка и пропали скрибомани” или, злу не требало, неки новинар. Али да ли примећујете колико ја говорим о овоме? Па то је наш пад – управо то – тај знак њиховог присуства у нама. Наша трагедија није у томе што премијер има монологе, већ што их јавно изговара и што их ми слушамо.
Како сте провели „државни удар“? Јесте ли пратили оно што се тих дана дешавало, поготово на једној телевизији са националном фреквенцом?
– Наравно да јесам. То је досадашњи „врх дна” у Србији. Све указује да дна заправо нема и да нас не сме изненадити још нека гора акција. Мене је више била срамота потоње премијерове реакције када је рекао да је уредник Информера „поштен и частан човек”, чиме је и званично дао подршку најгорој таблоидизацији државе и онаквом „не иди у Кину” дизању панике, али и премијеровог одласка на полиграф – него свега што смо претходних дана гледали, слушали и читали. То је такво потцењивање здраве интелигенције, такво поигравање људима, то је све заједно дилетантски и срамно. Укључујући сва застрашивања људи, која се нажалост дешавају. У неким личним обрачунима они се поигравају са целим народом, са тужилаштвом и судством, са новинарима, неким појединцима… и стварају моралну панику са великим последицама.
Какав Вам је утисак након свега тога?
– Утисак ми је да премијер жели да изгледа као човек који је (једини) сачувао здрав разум и који се мучи, ради и пати, а ми кроз сузе треба да га обожавамо. И да будемо срећни што нам је саопштио да „државног удара” ипак није било. Премијер би волео да буде Дон Кихот, који нас штити од свега, чак и од нашег „неразумевања” и „нерада” – али пошто он није аутентичан, у томе добија критику или подсмех, претварајући се у Краља Ибија, уместо у Дон Кихота, што му је жеља. И немојте ово да избаците, намерно ово кажем двапут за случај да дијагонално чита мој интервју. Шта се онда дешава са људима? Људи, избачени из уобичајене гравитације – гледајући око себе цео тај хаос који траје дуго и сву ту срамоту – инстиктивно се окрећу иронији и сарказму, да би преживели, да би се некако спасили. И онда Твитер дође као некаква дворска Луда, а премијер рецимо као Магбет који, као што знамо, није имао Луду. Њему нико ништа не сме да каже из његовог окружења. Њега на конференцијама за штампу нико ништа не сме да пита. У двору који је испуњен страхом само код Луде има простора за питања и смех. Е он нема ни Луду. Зато га вероватно толико и нервирају друштвене мреже које су, тако испада – Колективна Луда! С друге стране премијерове реакције често су сличне инфантилној фрустрацији Краља Лира, који није прихватио одбијање своје жеље – јер не уме да раздвоји себе о својих жеља и очекивања. Премијер не раздваја себе од државе. Држава, то сам ја. И ако „елита” не воли мене – она не воли заправо државу. Не бива то, ипак.
Чуди ли у таквим друштвеним околностима одлука да се гледана сатирична емисија „24 минута са Зораном Кесићем“ одложи до даљњег?
– Мислим да се није одложила већ да им једноставно није продужен уговор. Али ништа ме више не чуди. Ипак, мислим да ће Кесић добити нови уговор. Макар у својству званичне Луде. Да ли су такву судбину имала и „Отворена врата“? Ових дана серија почиње да се репризира, али Ви и даље имате неемитоване епизоде које је требало да буду емитоване након прошлогодишње летње паузе. До тога није дошло. Да ли сте добили некакво образложење?
– Да, тачно такву судбину, осим што смо ми снимили још 10 епизода. Чекали смо уговор – али увек смо га чекали, за сваку сезону, он никада не би стизао на време због „компликоване администрације”. Али ето, онда одједном није стигао. Не мислим да је то цензура, било би блесаво говорити о субверзивности једне атипичне хумористичке серије, али да, то се дешавало истовремено када је укинут „Утисак недеље” и када су почели интензивно да се баве медијима и „неваљалим новинарима, уметницима и твитерашима”.
Хоће ли нове епизоде бити емитоване?
– Мислим да ћемо ипак гледати те нове епизоде. То мислим, а опет не знам да Вам кажем тачно када. Реч коју сам добила од нове директорке телевизије ми за сада улива поверење, мислим да њој значи да исправи ту грешку претходника и да има целу серију од 36 епизода. Екипа сјајних аутора и глумаца чека на то: Весна Тривалић, Лане Гутовић, Богдан Диклић, Никола Ђуричко, Аница Добра, Зоран Цвијановић, Софија Јовић, Власта Велисављевић, Бранимир Брстина, мала Теодора и многи гости попут Пере Божовића, Небојше Глоговца, Николе Ракочевића, Милице Михајловић, Бранке Шелић, Иване Николић и других.
Глумили сте у филмовима који се, између осталог, баве и компликованим односима народа на овим просторима („Нож“ и „Топ је био врео“). Управо се навршило 20 година од Дејтонског споразума, какви су данас односи у региону, каква је политика Србије према суседима?
– Поносна сам на оба наведена филма. Оба су настала по мотивима истоимених романа и ма како неко тумачио романе или приватне ставове њихових писаца – филм има свој сценарио и он је у целости засебно уметничко дело. А оба филма баве се људскошћу и, као што рекосте, компликованим односима на овим просторима. Оба редитеља, и Мирослав Лекић и Бобан Скерлић, су се предано бавили тим људским односима. Мој лик Милице у филму „Нож” покушава да превазиђе тај „менталитет махале” и да пође за човека којег воли, без обзира што је друге вере. Али не успева. Док мој лик Муневере покушава да помогне онима којима је у рату помоћ најпотребија – опет ма које да су вере. И у томе успева. Волим оба лика, дивне су то жене. А на други део Вашег питања не знам како да одговорим… Не знам како да се живи у било којој земљи на Балкану, кад сви наши политичари показују сумњиву рационалност, често извештачену срдачност. Не могу да поднесу једни друге, а подносе се само због личних интереса. Никога ту није брига ни за један народ. У једном тренутку говоре готово понизном речитошћу, а већ у другом себе проглашавају боговима или жртвама, по потреби. Уништена је једна велика и лепа земља, страдао је народ за свих страна, а није створено ништа квалитетно – чак ни данас, две деценије од тог Дејтона, не назире се ништа квалитетно. Јад, беда и туга свуда.
Последњих година продуцирали сте и филмове који су друштвено ангажовани. Филм „Сестре“ говори о трговини људима, а „Грам, килограм, тона“ о регрутовању малолетника у трговину дрогом. Имате ли неке повратне реакције публике, конкретне реакције које би показале да је имало значаја бавити се овим темама?
– Како да не! Управо због бројних реакција, па и награда за филм „Сестре” који се и данас приказује широм света као један од најбољих примера који описује то страшно зло – трговину људима – одлучила сам да на другачији начин наставим да се бавим проблемом организованог криминала, па смо снимили „Грам”. Редитељ Јанко Баљак и ја смо били пресрећни и због велике гледаности и због потресних реакција гледалаца. Оба филма родитељи су желели да гледају заједно са децом, а то је био један од циљева. И за оба пројекта увек желим да се захвалим свима који су помогли и препознали важност ових тема, а пре свега Делегацији Европске уније у Србији.
Како сте дошли на идеју да се бавите њима?
Мене је тема организованог криминала занимала још од филма „До коске” који сам продуцирала давне 1996. И даље ме занима, а имајући у виду успех свих пројеката које сам радила, намеравам да наставим да се бавим неком сличном темом од значаја за друштво.
Успевате да ускладите професију глумице са професијом продуцента. У којој улози себе најрадије видите у будућности?
– Та два посла одавно су неодвојива од мене. И наставићу вероватно једнако да радим оба. Међутим, од 2013. године ја се бавим медијима и на другачији начин, кроз науку. Помислила сам да би целокупно искуство које сам стекла кроз 25 година праксе, било занимљиво „преточити” у науку. И за сада ми добро иде. Тако да у будућности себе видим и у том новом изазову. Ако неко буде нешто од мене научио, то ће значити да се нисам за џабе трудила. У сваком случају и сама кроз тај нови рад научим много. Ето уједно и одговора зашто често коментаришем дешавања у јавности. Медији и јавност су део мог посла.
Ал Џазира
фото: Драгана Удовчић
