Нама спора да власт „крадуцка“ на изборима, Устав је постао само радни материјал кога се нико не мора придржавати, скупштина је фантомским амандманима власти на властите законске предлоге потпуно обесмишљена, национални медијски сервис је лично гласило једног човека а председник Државе је човек који, док са једне стране позива на државно јединство, са друге стране руководи политичком партијом која сатанизује своје политичке противнике.
Како се приближавају избори за посланике Народне скупштине Републике Србије и одборнике градских и општинских скупштина све актуелније је питање: да ли ће опозиција бојкотовати ове изборе. У суштини акт бојкота је теоретски нелогичан. Избори су право које је стечено након дуге борбе за „право гласа“ и неучествовањем на изборима, политичка опција која се за бојкот одлучи лишава себе утицаја на законодавну власт и контролу извршне власти до наредних избора.
Ипак не може се занемарити да бојкот има свој дубоки смисао ако је представнички систем у Србији изгубио своје демократске карактеристике. Управо то може бити тачка на којој се главнина опозиције може окупити са идејом бојкота. Да ли у Србији постоје услови за демократске и поштене изборе и да ли је Србија уопште демократска земља?
Нажалост, свака анализа нас води ка закључку да у многим сегментима а посебно у стању медија и организацији изборног процеса Србија озбиљно одступа од устаљених демократских норми. Нама спора да власт „крадуцка“ на изборима, Устав је постао само радни материјал кога се нико не мора придржавати, скупштина је фантомским амандманима власти на властите законске предлоге потпуно обесмишљена, национални медијски сервис је лично гласило једног човека а председник Државе је човек који, док са једне стране позива на државно јединство, са друге стране руководи политичком партијом која сатанизује своје политичке противнике.
У таквим условима одлука да ли изаћи на изборе не мора бити ни тако тешка. Уколико излазак на изборе има једину сврху, да да легитимитет једној аутократској власти онда он и не представљају никакав суштински избор.
Уколико је основни захтев опозиције стварање услова за поштене изборне услове (у преводу да под једнаким условима могу да представе своје програме и кандидате, да имају слободан и равноправан приступ медијимаи да на крају нема притисака и уцена власти на потенцијален гласаче) онда се не може говорити о неком условљавању или уценама од стране опозиције. Поштени изборни услови се у демократским земљама, једноставно, подразумевају.
Али уколико се опозиција узда у подршку „демократских“ земаља и међународне заједнице на погрешном је колосеку. Сваки од представника оних који себе зову „међународна заједница“, а у ствари представља неколико најбогатијих земаља, има своје виђење политичке стварности али оно што им је заједничко је да никако не желе нестабилност и неизвесност. Највише им одговара стабилност по њиховој вољи и режим под њиховом контролом. Ако то нису остварили прихватљив је и режим под јаким утицајем и „статус кво“. Због тога није реално да ће западни центри моћи „пустити Вучића низ воду“ све док не обезбеде наследника који ће обезбедити макар његов степен кооперативности. По ко зна који пут, уверићемо се да су све начелне приче о грађанским слободама, демократији и људским правима само параван за одржавање или рушење режима у другим државама.
И ту се суочавамо са кључном тачком, како ће запад покушати да присили опозицију да изађе на изборе. Власт успева да на изборе изведе 54 до 56% уписаних у бирачке спискове. Успешан бојкот Савеза за Србију свео би излазност испод 40% и фактички показо да власт није легитимна. Највећи утицај могу остварити на Демократску странку. Она има релативно значајан удео у бирачком телу, има своју инфрраструктуру и њој је најтеже да „преживи“ ситуацију када након избора остане без својих представника на свим нивоима одлучивања али и финансирања. Она има добре односе са органима ЕУ и они ће то искористити да врше притисак. Добра ствар је што тај притисак не може бити прејак. ЕУ не сме подржати један ауторитарни режим а истовремено се залагати за демократију јер тиме код најмотивисанијег дела грађана Србије за приступ ЕУ компромитује идеју ЕУ, не као политичке, већ као заједнице окупљене око „европских вредности“. Уколико ЕУ жели Србију са вредносним системом какав промовише „Вучићев режим“ онда та ЕУ није више привлачна ни за еврофанатике.
Процена западних центара моћи је да је садашња гарнитура на власти у Србији спремна да, по питању статуса КиМ, потпише било шта што им се понуди а што би било више од потпуног понижења и капитулације. Наравно да би гарнитура на власти пристала и на потпуну капитулацију али је свесна да би у тој ситуацији, због незадовољства јавног мњења, морала сићи са власти. Због тога и политичка борба за слободу медија има већи значај од предизборне кампање. Медији су основно оружје уз помоћ кога власт може било какав споразум по питању КиМ представити као своју победу.
САД ће наставити притиске на Србију у правцу признавања пуне независности „јужне покрајине“. Али притисак ће сада бити усмерен не само на власт већ и на „демократску“ опозицију. Притисак мора да обезбеди наизглед нерешиву једначину: да на наредним изборима садашња власт поново добије убедљиву већину потребну за легализацију независности Косова (што је могуће само у условима медијског „мрака“ и изборних превара) а да на изборе, упркос нерегуларностима и непоштеном третману, изађе и опозиција и својим поразом да легитимитет предстојећој издаји.
Управо због тога бојкот предстојећих избора биће тест не само за чврстину Савеза за Србију већ и за остале „патриотске“ снаге у земљи. СРС, Здрава Србија и ДСС имаће прилику да одлуче да ли ће својим изласком на изборе и учешћем у раду будуће Скупштине дати легитимитет њеним одлукама или ће одбијајући да учествују у тој фарси поручити да су све одлуке донете без њих нелегитимне и да имају право да накнадно преиспитају све што би „крња скупштина“ усвојила.
O АУТОРУ
ДРАГАН КРСМАНОВИЋ је пуковник у пензији, магистар историјских наука. Командант војног Аеродрома Поникве током НАТО агресије 1999. Бивши управник Војно-историјског Архива у Београду
Српски став
