Србија је кроз директне субвенције већ уложила око 100 милиона евра у „Аир Сербиа”-у, а планира и да покрије целокупни губитак настао због пандемије у процењеном износу од 70 милиона евра. Арапски „партнери” и сувласници, „Етихад” из Абу Дабија не хватају се за новчаник и размишљају да се повуку из посла, оставивши нам тако губитке и кредите у висини од укупно око 28 милијарди динара. Богате Арапе овај посао није ништа коштао, мало су се играли и правили важни, а све на рачун сиротиње из Србије. Вучић је још најавио да ће и да откупи њихов ”удео” у “Аир Србија”, који је, иначе, раван – нули
Игор Милановиић
Српска авиокомпанија „Аир Сербиа” је пред потпуним колапсом, после тромесечног принудног слетања свих авиона због пандемије. И друге авиокомпаније су у сличној ситацији, а питање је када ће се међународни саобраћај нормализовати. АС је прво најавио да ће са редовним комерцијалним путничким саобраћајем наставити 18. маја, али је неколико дана пре тог рока менаџмент објавио како ће се то десити 15. јуна.
Све светске авиокомпаније су у кризи због обуставе лета током пандемије, али је проблем са АС-ом што је он лоше пословао и пре појаве корона вируса.
Још 2010, током преговора са „Аир Индиа”-ом о преузимању ЈАТ-а појавио се предлог да се нова компанија назове „Аир Сербиа”. Индијци су одустаи од куповине, као и друге компаније за које се причало да су заинтересоване и већ су почеле да колају приче да ће национална авиокомпанија обуставити пословање услед енормних дугова.
Онда је у лето 2013. за јавност неочекивано објављено да су успешно окончани преговори са „Етихадом” уз Абу Дабија. Цео овај посао је од почетка био чудан, јер је арапска авиокомпанија тек у јуну 2013. објавила како размишља о преузимању власничког удела у ЈАТ-у, 17. јуна је потписан меморандум о разумевању са српском владом, а већ 1. августа је потписан уговор о оснивању заједничког предузећа „Аир Сербиа” у коме ће „Етихад” имати 49 одсто власништва, али и такозвану „златну акцију”, као и право да поставља менаџмент. Србији су преостала 51 одсто акција, али и дугови ЈАТ-а који је тиим чином отишао у историју.
Послови ове величине се уговарају далеко дуже од месец и по дана, што значи да је или све рађено наврат-нанос, или да су и раније вођени тајни преговори о којима јавност није смела да буде информисана. Стартни капитал је износио 80 милиона долара и у потпуности је пао на терет Србије која је један део платила у кешу, а други кроз гаранције за кредит који је „Етихад” подигао да би платио „своје” учешће у новој авиокомпанији.
Од почетка су озбиљни економисти упозоравали да је „Етихад” непоуздан партнер за овако један велики посао. Kао ралог су износили чињеницу да је компанија стара само 10 година и да се још није довољно опробала на међународном тржишту. Многи су већ тада тврдили како је ова компанија само објекат престижа владарске династије ал Нахјан из Абу Дабија која је на овај начин желела да конкурише далеко успешнијој компанији, али и аеродрому у доста мањем суседном емирату Дубаију. Играчка за богате, што би се рекло.
Пре уласка у „Аир Сербиа”-у „Етихад” је у децембру 2011. купио 29,2 одсто акција немачке компаније „Аир Берлин” и одмах показао да су у праву критичари који су говорили да је све то само сујета богатих шеика. Већ 15. јануара 2012. је ново руководство немачке компаније (које је поставио „Етихад” као највећи акционар) променило дотадашњу руту Берлин-Дубаи у Берлин-Абу Даби који је био далеко мање фреквентан аеродром, па самим тим и неинтересантан за путнике који су преседали.
Лоши пословни потези руководства „Аир Берлин”-а (које се мењало веома често) наставили су се и наредних година. Ова авиокомпанија је ушла у историју као прва (и за сада једина те величине) која је изгубила целокупну сопствену авио-флоту и за летове користила искључиво авионе узете на лизинг.
Све летелице које су вределе предате су „Етихад”-у, или неком његовом зависном предузећу, а заузврат је арапски партнер давао новац којим је продужаван живот ове посрнуле авиокомпаније. У пролеће 2017. „Етихад” је дао писмене гаранције да ће докапитализовати „Аир Берлин”, али је у августу повукао ово своје обећање и берлинска компанија је банкротирала.
Само неколико месеци пре тога, у јуну је „Алиталиа” спасена банкрота само зато што ју је преузела италијанска држава која је у децембру 2013, по истом моделу као што смо ми продали ЈАТ, продала 49 одсто власништва „Етихад”-у за 300 милиона евра.
У јулу исте те године (која се сматра годином у којој је компанија из Абу Дабија дефинитивно окончала свој преамбициозни поход на стране авиокомпаније) „Етихад” се повукао и из швајцарске компаније „Дарwин Аирлине”.
Иза „Етихада” су обавезно остајале само руине.
У АС-у су се Арапи задржали само зато јер их овај посао ништа не кошта, а доноси им и извесну зараду кроз лизинг авиона које наша компанија узима од емирата. Захваљујући лошем пословодству, које даје арапски партнер, „Аир Сербиа” би бећ банкротирала да нема српских власти које компанију помажу милионским сумама узетим из буџета. Гладни Срби дотирају богате арапске шеике.
У пословној 2017. години директне субвенције су износиле 2.461.714.000 динара, а у пару исто толико и 2018. Индиректне субвенције су, између осталих, отписивање дугова према Аеродрому „Никола Тесла” (који је тада био у власништву Србије и свих њених грађана).
Процењује се да ће овогодишњи губици само због паузирања услед пандемије износити 70 милиона евра, а министарка Зорана Михајловић је најавила како ће то ићи на терет Србије. Kао да Арапи у овој компанији немају никакав власнички удео.
У случају да се „Еитхад” повуче из „Аир Сербиа”-е (што је опција која се све чешће помиње у пословним круговима) оставио би нам руинирану компанију која је већ направила губитке изнад висине капитала од 16.345.108.000 динара закључно са 31. децембром 2018. и то упркос сталним српским субвенцијама. Уз то иду и узети кредити у иностранству (углавном од неке ћерке компаније „Етихада”) који су износили 11.408.737.000 динара на крају 2018. године.
То би за сада био биланс „пословања” каприциозног Александра Вучића (који је по сваку цену хтео да се покаже као неко ко ужива углед у свету и може да нађе страног партнера) и исто тако каприциозних шеика из Абу Дабија (који својом авиокомпанијом само желе да надмаше далеко успешније из тог региона).
Богате Арапе овај посао није ништа коштао, мало су се играли и правили важни, а све на рачун сиротиње из Србије.
magazin-tabloid.com
