Кад падне с власти, Александар Вучић мораће да одговара за све злочине које је извршио над Србијом. Ипак, свакодневно се повећавају шансе да избегне судску казну. Без обзира на бројне сведоке и доказе конкретних злодела, има много више чињеница које указују на његове менталне поремећаје. Уместо на оптуженичкој клупи, све ближе је лудници.

Вучићеви адвокати неће имати тежак посао да докажу његову неурачунљивост. Биће довољно да приложе његове изјаве, сваки психијатријски вештак ће потписати уверење о тешком оболењу, које га ослобађа одговорности за спорне поступке. Последњи, вероватно најмонструознији, пример његовог лудила презентован је после московске војне параде поводом Дана победе над фашизмом, кад су руски председник Владимир Путин, израелски премијер Бењамин Натањаху и Вучић положили венац на Гроб незнаног јунака под зидинама Кремља. Путин и Натањаху су носили фотографије својих очева, ратних јунака из Другог светског рата. Поред њих, Вучић је носио фотографију свог деде Анђелка.

С патолошком потребом да све, па и ту меморијалну церемонију, искористи за своју политичку пропаганду, Вучић је, фалсификујући чињенице, покушао да се представи као потомак жртве злочина хрватских фашиста. Преко својих медија пласирао је причу о мучеништву деде Анђелка, који је, наводно, убијен у Јасеновцу 1941. године.

– Оца мог оца, Анђелка, једног од најбогатијих српских домаћина у селу Чипуљићу, усташе су одвеле у првој групи и недуго затим ликвидирале. Мој отац га никада није ни видео, јер се родио након његове смрти. Убили су га, а нама су, као породици, позната имена и потказивача и усташких кољача. Такође су убијени Стево Вучић, Илија Вучић, Ђорђо и Рајко Вучић, најближа фамилија мог оца. На страни моје баке, очеве мајке, породица Куновац, страдао је још већи број људи, који су убијени само зато што су Срби. Убијени од усташке руке у мојој фамилији броје се десетинама – рекао је Вучић.

Према тој верзији, усташе су у Бугојну, између 25. и 27. маја 1941. ухапсиле групу од 25 виђенијих Срба и затворили их у зграду звану „Конак”. Касније су транспортовани у Бањалуку, да би били убијени у атару села Ивањска, на Козари. Деду Анђелка напредњачки медији су описали као правог Србина с дна каце. У удворичком заносу, хвалили су његове пословне успехе. Имао је, кажу, прве аутомобиле и возаче, па и коње за утрке. Захваљујући њему, после пријема на двору, краљ Александар Карађорђевић је 1927. године Бугојну даровао зграду Српског дома.

„Хроничари су записали да је Анђелко Вучић чашћавао госте кафане након пуча 27. марта 1941. године у Београду, којим је збачена влада Цветковић-Мачек, а Краљевина Југославија одбацила Тројни пакт склопљен са Хитлеровом Немачком и Мусолинијевом Италијом. У знак славља ставио је пред своју радњу буре са ракијом и сваког ко је наишао бесплатно је частио, остало је забележено. Неспорно је да је Анђелко Вучић био на ходочашћу на Христовом гробу у Јерусалиму, због чега је добио надимак Аџија” – описани су измишљени догађаји, које су забележили хроничари који не постоје, у тексту с насловом „Цео свет је данас чуо за Вучићевог деду ког су убиле усташе”.

Своја сазнања о историји чипуљићке породице Вучић у књизи „Хашке муке” објавио је Љубиша Петковић, бивши командант Ратног штаба Српске радикалне странке и дугогодишњи народни посланик. Истрага, коју је Петковић спровео, чињенице показује у сасвим другом светлу.

Анђелко Вучић, Александров деда, према тим изворима, у септембру 1941. прихватио је католичку вероисповест, што су урадиле и породице Кадијевић, Лукић и Праљак. Документ о томе потписао је локални фратар Мијо Филиповић.

– Стари Анђелко је био једина жртва Вучића током рата, али ни он није страдао од усташа. Наиме, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бањалуци. Он се бавио трговином, односно шверцом. Пошто је био у сталним дуговима, основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања – написао је Петковић, уз напомену да је после те трагедије удовица Драгица, Александрова баба, с децом побегла у Србију.

Најстарији Анђелков син, Антоније, звани Брацо, био је ожењен дивом из бугојанске породице Томас. Познато је да је Љубо Томас био један од злогласних усташких крвника.

Ма колико се трудио да фалсификује детаље из породичне историје, Александар Вучић нема среће. Увек се нађе нека чињеница која раскринка његове лажи. Тај усуд није мимоишао ни романсирану биографију деде Анђелка.

Крајем 2008, чим је постао заменик председника Српске напредне странке, да би лаковерне симпатизере уверио да се не одриче радикалског национализма, Вучић је отишао на турнеју по Хрватској. Уз неколико српских насеља у Лици и на Кордуну, посетио је и Меморијални центар Јасеновац. Пред новинарима Хрватске телевизије оптужио је Фрању Туђмана и његове наследнике да приказују умањени број српских жртава.

– У Јасеновцу су убијена 24 члана породице Вучић, а ниједног имена нема у регистру – рекао је скрушени Вучић.

Међутим, недавно је у званични попис убачено име деде Анђелка. Но, ни то није урађено како треба, па је као име његовог оца наведено – Антоније, а и сам Александар је говорио да му се прадеда звао Раде. Омашка, вероватно направљена у брзини, упућује на то да је актуелни председник Србије искористио контакте с хрватским властима да их замоли да убаце име његовог деде на списак убијених Срба, како би подржали теорију о страдалаштву породице Вучић.

Каква год била истина, Александар Вучић је јавно, зарад властитог политичког маркетинга, посрамио покојног деду. Ако је Анђелко заиста подлегао повредама задобијеним у кафанској тучи, нормалан човек, макар из елементарног пијетета, не би га представљао као невину жртву усташког терора. Нико при здравој свести не би то радио ни због правих јасеновачких страдалника, да не каља успомену на њих. С истим мотивом, нико моралан не би парадирао са сликом деде-шверцера уз јунаке из руског Бесмртног пука.

С друге стране, ако је Аџија Анђелко био онолики српски патриота као што га се данас представља, опет је посрамљено сећање на њега, с обзиром да га његов унук брука политиком коју води. Истовремено док деду приказује као великог православца, Александар заговара протестантизам и признаје да му је од Светог владике Николаја ближи и дражи Мартин Лутер. Деда је, кажу, био противник сарадње с Немачком, а унук се заклиње у Ангелу Меркел.

Условљен менталним поремећајима, Александар Вучић овом и оваквим причама наноси срамоту целој Србији, па и најближим члановима своје породице. Жалосно је што ни његови родитељи не могу или не желе да га спрече да води овакве пропагандне кампање. Напротив, Анђелко и Ангелина учествују у креирању болесних игроказа. Обоје су седели у телевизијском студију и климали главом док је њихов син причао како су усташки терористи у лето 1972, у оквиру „Операције Феникс”, упали у њихову кућу у Чипуљићима и тражили баш њега, бебу Алека, да га убију у колевци. На срећу, баба га је прекрила ћебетом, па га Лудвиг Павловић и Стипе Љубас нису пронашли.

Неумерен у свему, Вучић је изгубио контролу и над бајкама које измишља. И напредњачки фанатици са стидом су дочекали причу о деди-хероју, а нормални људи су је на друштвеним мрежама извргли руглу. Преко фотографије покојног Анђелка, коју је носио Вучић, монтирали су слике Војислава Шешеља, па чак и Адема Јашарија. Духовити критизери шалили су се тврдњом да су последње Хитлерове речи биле: „Да ли сте ухватили Анђелка”…

Да није опасан, Александар Вучић би био само смешан. Овако, кад схвати да му се ближи пад с власти, прећи ће с лагања на насиље. Сад с маркетиншким триковима злоупотребљава и свог покојног деду, сутра га ништа неће спречити да примени отворени терор над живим политичким противницима. Иако је очигледно да није при здравој свести, то неће бити довољно јак алиби за све што ради. Као што није изговор за све нормалне грађане, који не успевају да га пошаљу у прошлост, где му је место.

А 1. За све је крив кнез Лазар

Александар Вучић из дана у дан налази нове начине да понижава грађане Србије. У наступу сабласног надахнућа, успео је да увреди и Светог великомученика цара Лазара Хребељановића.

– Неки ми спочитавају како сам изгубио Косово. Нисам. Кнез Лазар је изгубио Косово у бици у којој је српска војска нестала – рекао је недавно Вучић.

Незаинтересован за истину, није поменуо да је Србија под турску окупацију пала тек 70 година после Косовског боја. Уосталом, кнез Лазар је тада остао без главе, а Вучић је, у својој борби за Косово 1999, ослободио стан од сто квадрата у Београду.

Пре оптужбе на рачун кнеза Лазара, Вучић је хвалио султана Мурата, „великог војсковођу и владара”, а сада је, додворавајући се колеги, турском диктатору, поредио Ердогана са Кемалом Ататурком, а себе са краљем Александром Карађорђевићем.

Болест је узела маха, а болесник одбија терапију.

Предраг Поповић, Таблоид