Председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић каже да нема политичке воље да се смањи утицај политике на правосуђе, што се види и кроз рехабитилацију компромитованих судија у ВСС
У Уставу постоји више “канала” који омогућавају “уплив политике” на правосуђе, изјавила је у интервјуу ФоНету председница Друштва судија Србије и судија Апелационог суда Драгана Бољевић.
Она сматра да нема политичке воље да се смањи утицај политике на правосуђе, што се види и кроз “рехабитилацију компромитованих” чланова из редова судија у Високом савету судства (ВСС).
Устав обавезује да члана ВСС бира Скупштина, али не и да га разрешава. Предложеним изменама Закона о ВШ, које је Влада ових дана упутила у скупштинску процедуру, могао је да се избегне утицај Скупштине у поступку разрешења члана ВСС, али то није учињено, указала је Бољевић, наводећи да за то очито није било политичке воље.
Према њеним речима, ВШ би требало да је “кључно тело” за заштиту независности судова, како је то бар конципирано у Европи, а и Уставом, али “проблем са нашим ВШ је у томе што га се судије боје”, јер у њему седе “они исти људи који су прекршили све принципе правне државе”, приликом ревизије реизбора судија.
Бољевић подсећа да Предлог закона наводи да ће они своје функције обављати до истека Уставом прописаног мандата 2016.године, али се истовремено “санкционише” председник ВШ Драгомир Милојевић, који је то по положају, као председник Врховног касационог суда, јер се, по усвајању Закона, одржавају избори за председника ВШ, мада је он “једини члан из реда судија који је довео до позитивних помака у раду тог тела”.
Оваквим Предлогом закона и вишегодишњим омогућавањем тим члановима ВШ да доносе стратешке одлуке о правосуђу, шаље се порука свим судијама да се цени послушност, сматра Бољевић.
Она напомиње да је овим Предлогом закона предвиђена могућност опозива, односно разрешења, изборних чланова ВШ, међу којима су и судије, али је то заправо реално “немогуће”, тако да су њихови положаји осигурани.
Савет ће покренути предлог за разрешење ако га је поднело 20 одсто од укупног броја судија из изборне “базе” из које је члан Савета чије се разрешење предлаже, објашњава Бољевић, што значи да је у неким случајевима неопходно да такав предлог потпише чак 400 судија.
Бољевић каже да је опозив практично немогућ и зато што се спроводи на много тежи начин него избор.
Члан Савета изабран је ако за њега гласа већина изашлих на изборе из његове “базе”, подсетила је Бољевић и навела пример да ту “базу” члана који се бира из судова републичког ранга чини нешто више од 100 судија.
Међутим, да би се тај исти члан опозвао, потребно је да о томе гласа већина од најмање две трећине свих судија, а судија има преко 2.300. Гласање неће чак ни бити валидно ако не гласа више од две трећине свих судија, указала је Бољевић.
Предлагали смо да се омогући да струковно удружење судија, преко своје скупштине, буде покретач опозива члана ВШ, као нека врста “штита” за појединаче судије које би ставиле потпис на предлог за опозив али се боје последица за своју каријеру, међутим то није прихваћено, рекла је Бољевић и истакла да Друштво судија Србије има преко хиљаду чланова.
Помињући извештај Европске комисије о скринингу за поглавље 23, које обухвата владавину права, Бољевић наводи да се власт упућује на много тешњу и суштинску сарадњу са струковним удружењима, која је до сад била више “симулација”.
Према речима Бољевић, могућност политичког утицаја на правосуђе већ је “уграђена” у Устав по више “канала”, као што је састав ВШ, у којем су министар и председник скупштинског Одбора за правосуђе чланови по положају, или избором од стране Скупштине судија на први мандат од три године и председника судова.
Постоји неколико разлога који се односе на правосуђе због којих треба мењати Устав, али принципијелно гледано, када је држава у слабој позицији, онда то не треба радити, јер је сам процес измене један дестабилизујући фактор, оценила је Бољевић.
Када се буде приступило променама Устава, додала је она, у њему ће морати да се поправи низ ствари, како би се омогућило боље функционисање правосуђа.
Осврћући се на потезе власти, Бољевић је подсетила да је број судова повећан са 34 на 66 судова и 29 судских јединица, али да “још не видимо да се дошло до неког равномернијег оптерећења судија и судова”.
Уместо да се решава тај проблем, доноси се Закон о заштити права на суђење у разумном року којим се даје накнада штете странкама чије је такво право повређено, па се држава излаже трошковима “лечења симптома, а не узрока обољења”, оценила је Бољевић, која каже да ће се, осим тога, тиме још повећати број предмета у правосуђу.
Упитана о приговорима јавности на рад судија, она је одговорила да су судије у Србији практично исте као и просечне судије у другим европским државама, у шта има добар увид, јер је, као генерални секретар Европског удружења судија и тужилаца за слободу и демократију, у интензивном контакту са колегама из иностранства.
Генерално гледано, судије у Србији су предане послу и настоје да раде брзо, нагласила је Бољевић, али су у великим градовима оптерећене великим бројем судских предмета да то тешко може да се савлада, што утиче на квалитет правне заштите која тражи да се судија сваком случају посвети као да је једини.
Знам да су колеге судије веома повређене иступима политичара у којима се непрестано стављају у исти кош сви који су на државним местима и говори да сви такви мало раде, напоменула је Бољевић.
Она верује да би рад судија могао бити и много квалитетнији, али да држава за то није обезбедила потребне услове.
Друштво судија Србије се ове године, подсећа Бољевић, обратило председнику ВШ Милојевићу, као неком “ко чује судије”, јер политичари у јавним наступима практично пресуђују.
Они су ти који кажу да је полиција свој посао завршила и да је сада на судовима да кажу шта мисле. Ако је полиција завршила свој посао и урадила баш све како је потребно да би се неко огласио кривим, онда нам судови нису ни потребни, упозорила је Бољевић.
Одговарајући на критике да се у Србији притвори одређују у великом броју и да се нерационално продужавају, Бољевић је оценила да јавност доживљава да је онај ко је у притвору и извршио кривично дело, а не да је то тек почетак поступка на чијем се крају одлуком суда утврђује да ли је тако.
Она је, при томе, указала и на велики број случајева у којима је држава обавезна да надокнади штету за неосновани притвор и констатовала да се притвор “одређује тако често зато што се судије осећају притиснутим и иду линијом мањег отпора”.
“Кад постоји било каква сумња, не ценећи да ли је то заиста основана сумња и да ли постоје и даље други кумулативни разлози, они прибегавају одређивају притвора”, објаснила је Бољевић.
Према њеним речима, што је већи притисак на правосуђе, то су веће калкулације од стране судија и тужилаца.
Једноставно, судије и тужиоци не могу да се одупру свим тим притисцима који су егзистенционални, јер њихова каријера, и њихове породице, зависи од тога да ли ће неки политичар сам или путем неког председника суда или институције, као што је ВШ, да се намери на њега и да га разреши због одређеног поступка, констатовала је Бољевић, одговарајући на питање да ли се намерно пушта да неки судски предмети застаре.
Она не искључује да судије и тужиоци понекад прибегавају томе да се “не хватају у коштац са врућим кестењем, са предметима на које су очи јавности упрте” и да се неки предмети одлажу за мирније време, што онда у кривичном поступку доводи до њиховог застаревања.
ФоНет
