Недавно се на интернету појавила фотографија на којој можемо видети како се кришке хлеба продају за 5 динара. Одмах се појавило питање да ли смо заиста пали толико ниско да чак и “хлеб наш насушни” морамо да купујемо на кришке. Ипак, убрзо је стигло објашњење да је реч о фотографији из једног експрес ресторана, те да тужна слика није настала на рафовима продавница. Објашњење је стигло, али питање остаје: да ли ћемо ускоро заиста доћи до тога да све купујемо на комад, кришку?
Наиме, можда фотографија коју су многи описали као тужну слику Србије није настала на рафовима продавница, али, да ли сте приметили велики број пекара које на својим излозима редовно стављају саопштење да је после 18 или 19 часова све јефтиније за 50 одсто? Сигурни смо да је та идеја потекла од жеље власника да продају све своје производе, али да ли то мења чињеницу да велики број грађана заиста чека тај попуст како би купили нешто бајатије, али дупло јефтиније производе?
Такође, можда ће куповина хлеба на кришке бити новина, али, сетимо се да су грами већ одавно у игри. Јер, дуго већ готово нико воће, поврће, месо и сухомеснате производе не купује на килограме, већ искључиво на граме.
Самим тим, намеће се и питање када ће нам онда то сванути? Када ћемо и ми осетити то побољшање животног стандарда о којем премијер Србије непрестано прича? Ко зна, можда Србији заиста одлично иде, али су грађани исувише лењи да то примете? Сигурно је то, па и сам Вучић је више пута оптужио грађане да се само нешто жале и кукају, и никако не примећују како све службе само раде у њиховом интересу.
Кад Вучић дуне, и ватру суне, ма срушиће нам… ЕПС!
Додуше, многи су приметили енормне рачуне за струју које су добили у јануару, само никоме није било јасно како је то у њиховом интересу. И жалили су се грађани, медији писали о томе, и ништа… А онда се у целу причу укључио и премијер Вучић. И тек онда је дошла рекација из ЕПС-а. Јер, изгледа да нема везе што су грађани приметили неправилности, проблем постаје проблем тек кад се Александар Вучић наљути.
А кад се већ наљутио, и кад је веч утврђено да је неправилности било, можда је требало да уради што и његов словачки колега, који је грађаним поручио да поцепају пренадуване рачуне за струју и гас. Ок, слажемо се да свако треба да плати оно шта потроши, али колико ли смо пута платили и оно што нисмо потрошили, само зато што се нико (премијер) није бунио?
Ви плаћајте ГСП, а ми ћемо… ништа
Такође, пошто је у Србији на снази реформа свега и свачега, дошло је и време да се среди градски превоз у Београду. Е сад, кад кажемо среди, не мислимо на боље услове за кориснике јавног превоза, већ на то како лакше долијати шверцерима. Превоз мора да се плати, то је чињеница, ту нема дилеме. Али, да ли се неко запитао да ли су те цене мало превисоке за оно што се грађанима нуди? На високим температурама, у превозима је бар 10 степени топлије, кад је напољу -15, у превозу је… Па, да се смрзнеш. И малтене да не прође дан а да се на улицама не запали бар по један аутобус.
Сад многима опет није јасно како је такво сређивање јавног превоза у интересу грађана? Можда смо размажени и слепи код очију, али није нам јасно. Ајде да пробамо да силан новац намењен за нове мере у превозу, контролоре и комуналне полицајце уложимо у боље аутобусе, па да онда сви заједно станемо у крај онима који неће да плате карту.
Само за ИQ 25 – 50: Ускоро ћемо се приближити Италији
Премијер је недавно најавио да ће у 2017. години Србија забележити раст привреде од 4 одсто, чиме ће се брзо приближити Италији. Колико је ово нереално показује и реакција угледног економисте Бранка Милановића, каже да би за Србију би огроман успех био да достигне Румунију или Бугарску, јер су доста испред нас, или ако успе да остане испред Албаније.
Можда би Србија требало најпре да се позабави запошљавањем сопствених грађана. Јер, иако нам инвеститори стално долазе, обећавајући радна места, српска памет бежи у свет. Беже јер желе своју шансу, јер не желе да црнче по цео дан за минималац, беже јер не желе крваво да раде тек за корицу хлеба.
И тек тада, када реши тај проблем, када успе да задржи младе у земљи, када постане земља у којој људи желе да остану, Србија може да прича о напретку. Тада ће премијер моћи да најави да ће нам бити боље. И тек тада ћемо коначно дочекати и тај бољи живот за “две-три године”, давно обећане, а које никако да дођу…
Д. Обрадовић – Вестионлине
