Докторка Бојана Бокоров, некадашња заменица управника Клинике за радиолошку терапију Института за онкологију Војводине, постала је мета прогона јер је прва проговорила о трговини листама чекања на овом институту. Од тада као узбуњивач јавности указује на све пропусте у лечењу оболелих од малигних болести у Србији.

Како бисте оценили стање у српским болницама у којима се лече малигне болести?

– Онколошки капацитети у регионалним болницама и клиничким центрима су у првом реду малобројни, па су и услуге које пружају дефицитарне. А рецимо добили смо мамографе од Јапана који још нису пуштени у рад, јер ништа није урађено у погледу њихове монтаже, обуке кадрова и успостављања мобилних јединица. Број ултразвучних апарата је такође недовољан, а за неке прегледе потребна је и посебна сонда која се додатно купује, а у неким случајевима она значи сам живот. Малигне болести се касно откривају и због сиромаштва становништва, немогућности плаћања приватних прегледа и незаинтересованости државних лекара за рад због ниских плата.

Колико су дуге листе чекања на почетак лечења?

– Листе чекања у установама терцијарне здравствене заштите су такве да се бележе катастрофални резултати у погледу оздрављења оболелих. За зрачења рака плућа чека се девет месеци, а за рак дојке пола године. Јасно је да су последице погубне.

Колико апарата за зрачење постоји у Војводини?

– На територији Војводине сада раде само две машине, од којих је једна купљена 2004. године и може се рећи да је на крају свог радног века. Данас у Војводини дневно на ред дође 60 болесника, а зна се да се на листи чекања налази око 1.200 оболелих од рака којима је потребно зрачење. Око 10.000 Војвођана оболи у току једне године, од тога око 7.000 захтева зрачење, а са две машине у целој Војводини може се озрачити свега 2.000 људи!

Шта бисте још истакли као велики проблем?

– Велики проблем представља и неиздавање потврда о немогућности лечења у року од 30 дана, што је иначе законска обавеза директора онколошких клиника, а са којима би оболели од рака могли да се лече у окружењу на терет РФЗО и тако спасу и продуже живот. Са овим је министарка здравља упозната, али не реагује. Из тог разлога, као и због недостатака машина за зрачење и високообразовног кадра, две трећине онколошких болесника умире у року од пет година, на годишњем нивоу
10.000 људи више него што би требало.