ЖИВИМО у времену када све има своју цену, али мало тога има и своју вредност. То је слика и прилика данашњег неолибералног или, још прецизније речено – постлибералног света. Ставови су на продају. Или се многобројни аутори воде ситним рачуницама, заобилазећи кључне теме, водећи се принципом незамерања.
Наша (псеудо)елита ћути или чак директно ради на штету наших интереса. Отуда и споро схватање због чега нам се све ово дешава и због чега се Срби налазе у најтежој ситуацији у савременој историји.
Често се говори о окупацији, али ретко ко наговештава како се можемо ослободити.
Због тога је дело Миломира Степића веће и значајније, него што се на први поглед чини.
Резултати његовог тридесетогодишњег рада су импресивни, али да би се боље разумели, неопходно је још и ставити их у контекст времена у ком живимо. То се вероватно најбоље види у његове две монографије о Косову и Метохији и многобројним чланцима написаним за научне часописе и зборнике на ову тему.
Степић не тоне у дефетизам, не диже руке од Косова, он не прати „оца нације“ који говори како на Косову више не треба трошити енергију, нити понавља ставове председника најважније научне институције у земљи који је на становишту да се за то више не вреди борити. Он убедљиво образлаже због чега се морамо борити.
Ако то не чинимо, поставља се питање: шта ћемо оставити генерацијама које долазе?
У мору аргумената које износи, посебну пажњу бих скренуо на три. Прво, на детаљне анализе географског положаја Косова и Метохије. То је подручје од невероватног значаја, око њега пролазе важни транзитни коридори, било по вертикали моравско-вардарским правцем на истоку, или дринско-лимским усецима од централне Србије ка Јадрану на западу, што је током историје била веза са Дубровником, а данас са луком у Бару, било по хоризонтали, од јадранског до црноморског акваторија, што је у античким временима представљала легендарна Via Egnatia.
Такође, преко Косова и Метохије се протеже Зелена трансверзала, како време протиче, сведоци смо, све значајнији коридор стратегијског карактера, али и нова траса јадранско-јонског повезивања.
Претходне варијанте овог пројекта, разрађиване још од седамдесетих година ХХ века су требало да прате јадранску обалу, због чега се често истицало да су скупе и слабо исплативе. Изласком Црне Горе из државне заједнице са Србијом 2006. године стекли су се услови за чвршће увезивање ове нове државе са Албанијом и Хрватском у такозвану Јадранску тројку, једностраном одлуком косовско-метохијских Албанаца 2008. године та формација је добила стратегијску дубину, а потоњом изградњом коридора Тирана-Приштина и његовим потенцијалним продужавањем ка Скопљу кроз Качаничку клисуру може доћи и до реализације плана давно скованог у окриљу школе Алпе-Адрија.
Јадранско-јонска магистрала, која повезује средњоевропски простор и Блиски исток се успоставља преко албанског етно-простора, заобилазећи Србију и дугорочно спречавајући нашу везу са медитеранским басеном.
Попуштањем на Косову и Метохији и чак легитимизацијом статуса државолике творевине косовско-метохијских Албанаца угрожавамо своју позицију, што ће имати, или већ има далекосежне последице.
Одустајањем од Косова, „прихватањем реалности“ како нам то предлажу другосрбијанци и признавањем свих непочинстава које су Албанци уз помоћ и на наговарање својих ментора чинили, угрожавамо комуникацијске правце према југу, и моравско-вардарски и дринско-лимски, те омогућавамо даље темељно инсталирање утицаја агресивног средњоевропског континентализма на нашим јужним границама. Уз то, „преумљивањем“ Срба и нереаговањем на нове околности се практично омогућава да Косово постане албански hinterland, географско залеђе које ће Албанији обезбедити неопходну стратегијску дубину.
Занимљиво је свакако, што Степић појам „стратегијска дубина“ уводи у геополитику пре Давутоглуа, назначавајући да се текућа дешавања и будуће пројекције морају сагледавати и из овог контекста. Са тим, положај (Велике) Албаније је несразмерно бољи него што је до сада био, што ће утицати на регионалну безбедност и нужно нас увести у формирање сасвим новог регионалног поретка.
Друго, Степић је идејни творац тезе о „косовској тврђави“.
Физичко географске карактеристике јужне српске покрајине су такве да од ње праве „природну тврђаву“. Она је тешко освојива, а опет, клисурама и земљоузинама добро повезана са околним комуникацијским правцима од стратегијског значаја.
Са Косова и Метохије се може интервенисати у скоро свим правцима и тиме утицати на безбедност целог Балкана. Због тога су важни напори на очувању српског становништва на Косову и Метохији и вођење тврде политике по овом питању, засноване на принципима реципроцитета према осталим актерима у међународној политици.
Маневарски простор Србије је мали, али није непостојећи.
Све што имамо у рукама треба користити, јер ћемо у супротном дозволити да „тврђава Косово“ буде у потпуности у албанском власништву. Историја и реалполитика нас уче да – када једном фортификацију преузме освајач – она ће бити коришћена против наших интереса.
Треће, Степић је реафирмисао и реактуелизовао теорију Јована Цвијића о Централној области и Територијалном језгру Балкана.
Миломир Степић
Централна област је четвороугао Ниш-Софија-Скопље-Косовска Митровица, а Територијално језгро, најгрубље описујући, обухвата подручје у троуглу Бујановац-Скопље-Урошевац. Са познавањем овог Цвијићевог становишта постаје јасније због чега су Американци чувени Бондстил сместили баш у Урошевац. Испоставља се да су они читали Цвијића, сасвим је могуће и Степића, али то, нажалост, не чине наши политичари.
Степић, међутим, иде даље, па сада, употребљавајући Цвијићеву методологију, за одбрану српских интереса утврђује простор од немерљивог геополитичког значаја: Урошевац-Качаничка клисура-Кумановско прешевска повија-Кончуљска клисура.
Из свега овога се могу извући закључци шта чинити и како реаговати, које политике дефинисати и како се постављати, не само на Косову и Метохији, већ и према Македонији, у билатералним односима са Бугарском и Албанијом.
Да би, за ширу читалачку публику све било још интересантније, Миломир Степић је ове тезе уобличавао још од средине деведесетих. Посматрајући међународне односе и регионалну безбедност из угла геополитике, он је одлично антиципирао шта ће се дешавати. Због тога његова данашња упозорења треба схватати озбиљно и узимати их у све рачунице када се пишу државне стратегије.
Његово искуство је огромно, а знање драгоцено.
Због ограниченог времена и простора, нисам у прилици да направим шири осврт на неке друге Степићеве радове. Они су, такође, импресивни.
Степић је у наш јавни дискурс увео појам српске земље уместо ограничавања на територију Србије (млађим читаоцима ће ово изгледати чудно, али је крајем осамдесетих и почетком деведесетих то је био позамашан и ризичан подухват), објаснио да су оне балкански heartland због чега ће нас атлантистички таласократски фактор увек посматрати као „мале Русе“, чак и у историјским раздобљима када према Вашингтону и Лондону будемо водили најкооперативнију могућу политику, те описао зашто је српско питање геополитичко питање.
Миломир Степић је, храбро и непопустљиво, током целе своје каријере инсистирао на томе да се геополитика као дисциплина постави на место које треба да јој припадне, а да се у пројектовању наших односа са другим актерима у обзир узимају и геополитички чиниоци.
Он је истрајао у промовисању вредности, није се цењкао, нити је калкулисао. Зато је стекао велики број следбеника, окупио око себе широк круг подржавалаца и утицао на радове читавог низа истраживача. Његово дело ће, због свега тога, несумњиво издржати тест времена и наставити да траје, као што је то случај и са делом Јована Цвијића.
Ово поређење уопште није претерано, пошто је после Цвијића Степић наш најзначајнији геополитичар, а у овом тренутку је највероватније и водећи на читавом Балканском полуострву.
Са последњом монографијом „Геополитика: идеје, теорије и концепције“ српској академској заједници је представио дело ког се не би постиделе ни колеге у САД, Русији или Индији.
Пратећи рад осталих геополитичара у свету, рекао бих да такав рад од капиталног значаја постоји на свега још неколико језика. Он је круна Степићеве каријере, али се надамо, а с обзиром на његове године, не и последње слово које је рекао.
Људи попут Степића су потребни Србији.
Ако већ ми живимо у „смутним временима“ па то данашња Србија не уме да цени, те су и нашег цењеног истраживача мимоишле награде и признања, онда ће то сасвим сигурно умети да цене генерације које данас стасавају, а водиће државу у будућности. Јер, вредности опстају, а калкулације и продана мишљења кратко трају.
Душан ПРОРОКОВИЋ, излагање на скупу посвећеном делу проф. др Миломира Степића 22. маја у Дому културе Студентски град
Факти
