Борба против корупције: Спектакл пред камерама, мук у судницама

Борба против корупције, мада истакнута као приоритет сваке власти последњих година, у пракси се своди на медијске најаве, хапшења пред камерама и велики број кривичних пријава без епилога на суду. Оптужница има мало, пресуда још мање, а казне су најчешће условне, показује шестомесечно истраживање ЦИНС-а.

У рано јутро, 24. септембра 2013. године, физикалну терапију Борислава Новаковића прекинули су полицајци и одвели га у полицијску станицу. Чак месец и по дана пре тога медији су објавили да ће Новаковић, шеф посланичке групе Демократске странке у скупштини Војводине и бивши директорЗавода за изградњу Новог Сада, бити ухапшен као „пљачкаш“, због малверзација са грађевинским земљиштем.

Истог дана ухапшено је још седам особа, укључујући и новосадске привреднике Петра Матијевића, власника индустрије меса “Матијевић” и Војислава Гајића, директора “Александар градње”. Ова информација убрзо је постала вест дана, а њом се новинарима похвалио и Ивица Дачић, тадашњи министар унутрашњих послова, на једној од својих прес конференција.

Методологија истраживања

ЦИНС је до података о процесуирању корупције дошао на основу документације Министарства унутрашњих послова, 36 основних (од укупно 58), 15 виших тужилаштава (од 25), Тужилаштва за организовани криминал, као и од 59 основних (од 66) и 20 виших судова (од 25). Из осталих судова и тужилаштава ЦИНС није добио одговоре или одговори нису били употребљиви за разврставање података.

Новинари ЦИНС-а су од МУП-а и правосудних институција Србије тражили податке за кривична дела: примање мита, давање мита, давање и примање мита у вези са гласањем, злоупотреба службеног положаја, кршење закона од стране судије и јавног тужиоца, превара у служби, проневера, послуга, трговина утицајем и злоупотреба положаја одговорног лица.

Важно је напоменути да се не може повлачити паралела између броја пријава, оптужница и пресуда по годинама јер тужилаштва и судови у одређеној години раде по пријавама, односно оптужницама и из ранијег периода.
За наношење штете Новом Саду и Републици Србији осумњичено је укупно осам особа: Новаковић и његове сараднице из Завода за изградњу градазбог наводне злоупотребе службеног положаја и неспречавања малверзација са земљиштем, а остали за злоупотребу у привреди и пореску утају.

Случај на крају није ни доспео до суда. Нешто више од две године касније, истрага против свих је обустављена јер је Више јавно тужилаштво у Новом Саду одустало од кривичног гоњења. У одговору Тужилаштва Центру за истраживачко новинарство Србије(ЦИНС) наведено је да нема основане сумње да су урадили оно за шта су били осумњичени.

Истраживање ЦИНС-а показује да, иако је борба против корупције истакнута као приоритет сваке власти у последњих десетак година, она се у пракси своди на медијске најаве и хапшења пред камерама. Њих прати велики број кривичних пријава, знатно мање оптужница и још мање осуђујућих пресуда. Када и дође до пресуде, обично је реч о условним казнама. Чешће се процесуира „ситна“ корупција.

Новинари ЦИНС-а шест месеци су од правосудних институција у Србији прикупљали податке о процесуирању десет коруптивних дела, за период од 2013. до краја 2015. године. У те три године због ових дела МУП-у је пријављено 6.179 људи, а по подацима тужилаштава који су доставили информације, оптужено је скоро три хиљаде људи.

Према одговорима основних и виших судова, досуђена је 1.861 казна, при чему треба имати у виду да су неке од особа добијале и по две казне, нпр. условну и новчану, тако да је укупан број осуђених особа око 1.500. Од укупног броја изречених казни, највише је условних – 1.268.

Знатно већи број поступака завршен је пред основним судовима и тужилаштвима, надлежним за кривична дела за која су прописане ниже казне – новчане или до десет година затвора. Већим случајевима баве се Тужилаштво за организовани криминал, које је у три године за наведена дела оптужило 232 особе, као и посебно одељење Вишег суда у Београду (Специјални суд) који је у том периоду донео 200 осуђујућих пресуда.

Борислав Новаковић за ЦИНС каже да је са полицијом први пут разговарао око три месеца пре хапшења и да није очекивао да би могао бити ухапшен.

„Они нису знали да изговоре тачно ни моје име и презиме, ни функцију. Долазе на врата, показују легитимацију и питају да ли сам Бранислав Новковић и да ли сам директор Јавног предузећаУрбанизам“, каже Новаковић и додаје: „Када вас хапсе, онда сте у Другом дневнику и онда сте национална вест. Када Тужилаштво обустави истрагу (…) и каже ’тај човек је невин’ онда се то нађе у антрфилеу црне хронике, који прочитају моја породица и моји пријатељи.“

Хапшења као “ријалити шоу”

Полицијске акције хапшења због наводне корупције често су у последње три године обележавале насловне стране у српским медијима. Последња у низу била је акција Скенер 2 која се десила у јеку изборне кампање у априлу 2016. године, у којој је приведено 49 особа.

Искуство показује да мали број пријављених заиста и буде осуђен за корупцију.

Према подацима МУП-а, од 1. јануара 2013. године до 31. децембра 2015, у Србији је за коруптивна кривична дела која је анализирао ЦИНС ухапшено 254, а пријављено 6.179 особа.

Нови Законик о кривичном поступку, који се примењује од 2013. године, умањио је ниво сумње потребан да би се против некога покренула истрага. Саговорници ЦИНС-а један број кривичних пријава објашњавају као потенцијалну методу за политичка разрачунавања, као и начин да грађани, преко полиције и тужилаштва „утерују дугове“.

Заменик тужиоца у Трећем основном тужилаштвуНенад Стефановић каже да је сада могуће истраге покретати дискреционо, уз низак степен сумње, „зато што сте антипатични или неко хоће да вам намести“.

Према речима Слађанке Милошевић, председнице Синдиката правосуђа Србије, постоје праве кривичне пријаве, али и оне које се користе за политички обрачун:

“Поднесу пријаву, тужилаштво ‘чачне’, ту доказа нема, без обзира на то, покрене се цела правосудна машинерија, дође до суда, пред судом то не опстане или не дође до осуђујуће пресуде и онда ми, сви грађани, плаћамо ту игранку између правосуђа, политике и полиције“.

Истраживање ЦИНС-а показује да се борба против корупције у Србији већином своди на свега три кривична дела: проневеру (982 кривичне пријаве), злоупотребу службеног положаја (2.361) и злоупотребу положаја одговорног лица (2.098), која је уведена изменама Кривичног законика 2012. године.

У зависности од тежине кривичног дела, односно запрећене казне или нанете штете, поступак води основно или више јавно тужилаштво. Баш као и код подношења кривичних пријава, тужилаштва најчешће подижу оптужнице за злоупотребе положаја и проневере. Ипак, разлике у броју људи против којих је поднета пријава и оних који доспеју на оптужницу је знатна.

Сликовит пример је статистика за три највећа града у Србији: Београд, Ниш и Нови Сад. Више јавно тужилаштво у Београду је у протекле три године за проневеру и две злоупотребе по пријавама радило против укупно 1.376 људи, док је оптужне предлоге и оптужнице подигло против 362. Новосадско више тужилаштво радило је по пријавама против 843 лица, а подигло оптужнице против њих 68. Вишем тужилаштву у Нишу поднете су пријаве против 210 лица, а подигнуто је 72 оптужнице, односно оптужних предлога.

Злоупотреба злоупотребе

Два дела злоупотребе положаја су, према речима особа из правне струке, проблематична јер су прешироко формулисана па је, у пракси, људе могуће процесуирати за различите ствари, без великих резултата. Чак је и Европска комисија у последњем извештају о Србији навела да се злоупотреба службеног положаја претерано користи „укључујући и случајеве где не постоји објективно криминално понашање“.

Судија Апелационог суда у Београду Миодраг Мајић објашњава да се у интерпретацији ових дела често праве озбиљни пропусти, да је могуће „свакога и никога“ гонити и да би најбоље било да се та дела или избаце или замене неким далеко прецизнијим делима.

„Увек кажем да се врши злоупотреба те злоупотребе. Колико тих поступака од самог старта бива потпуно правно речено, бесмислено поведено… али постоји одређени политички притисак кроз медије и онда се улази у једну реку која нема ни краја ни почетка и где је свима мање више јасно да то никуда не води“, каже Мајић.

Мајић додаје да се случајеви високе корупције и не истражују док су особе које су предмет истраживања део актуелне власти.

Заменик републичког јавног тужиоца Горан Илићобјашњава да злоупотреба службеног положаја, овако како је постављена, омогућава „веома широку дискрецију у гоњењу“ и да би је требало прецизирати.

„Неретко тужиоци када нису сигурни да је неко специјалније дело против службене дужности у питању посежу за кривичним делом злоупотреба службеног положаја. (…) Неке врсте деликата против службене дужности нису „покривене“ неким другим кривичним делом, онда је једино могуће гоњење за злоупотребу службеног положаја“, рекао је Илић.

Проблема су свесни и у Министарству правде, које је припремило измене Кривичног законика.

Радомир Илић, државни секретар у Министарству правде, објашњава да ће овим изменама бити уведена нова кривична дела, али и промењено дело злоупотребе положаја одговорног лица, које ће се моћи користити само уколико није могуће употребити ниједно друго.

У супротном, каже Илић, суд неће дозволити да оптужница ступи на снагу, а ако се то и догоди, она неће преживети жалбени поступак.

Узели из солидарног фонда, дали фудбалском клубу

Процесуирање корупције чини мањи део судских поступака

Иако су пресуде за корупцију од 2013. до краја 2015. укупно обухватиле око 1.500 особа, то је мали удео у укупном процесуирању криминалитета у Србији. Према подацима Републичког завода за статистику, само 2014. године укупно је осуђено 35.376 људи док је, према подацима ЦИНС-а, исте године за корупцију осуђено око 500 људи, што је 1,5 посто од укупног броја.
На рачун малог фудбалског клуба Црнокоса из Косјерића током јесени 2008. године легло је око 700.000 динара – са рачуна Фонда за финансирање солидарне стамбене изградње ове општине. Ову уплату одобрио је тадашњи председник општине Жељко Продановић.

Због овога је, 2014. године осуђен на условну казну од две године.

Током те две године, Продановић је најпре радио као заменик председника општине Косјерић, а након оставке на ову функцију, као одборник у локалној скупштини.

За ЦИНС каже да је само хтео да помогне фудбалском клубу док не добију већ обећану уплату, када би новац вратили Општини.

„У међувремену је уведена принудна управа у Косјерић и ја сам отишао из Општине, то није завршено, и после је то неко злоупотребио да би мене нападао. (…) Нисам урадио ништа што већ нисмо радили раније, финансирали смо фудбалски клуб. Грешка је била у процедури, али да је ту било неке корупције то нема везе са животом“, објашњава Продановић.

Продановићева казна део је укупне статистике основних судова који су одговорили ЦИНС-у, у којој је око 80 посто казни – условних.

Виши судови имају мање пресуда, али подједнако често, у око 80 посто случајева, досуђују казне затвора – јер суде за теже облике кривичних дела и веће новчане штете.

Од укупног броја казни на судовима у протекле три године – 1.861 – казну кућног и правог затвора добило је укупно 538 особа, а њих 55 кажњено је новчано. Условне казне досуђене су за 1.268 особа.

Када је реч о самим пресудама, за сва анализирана коруптивна кривична дела у последње три године донета је 871 ослобађајућа пресуда, као и 463 одбијајуће пресуде – у којима суд није прихватио оптужбу. Било је укупно 1.118 осуђујућих пресуда, од којих су се неке односиле и на више особа, са различитим казнама.

Оптужби за коруптивно дело недавно је ослобођен син Мирослава Мишковића – Марко. Он је са оцем, уз камере МУП-а, ухапшен у децембру 2012. године, а оптужница је подигнута пет месеци касније – за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица и утају пореза, због наводног наношења штете приватизованим путарским предузећима.

У марту 2016. године Марко Мишковић је осуђен за утају пореза на 3,5 године затвора и казну од 8 милиона динара. За злоупотребу положаја одговорног лица је ослобођен оптужби. Поступак против Мирослава Мишковића још је у току.

Председница Друштва судија Србије Драгана Бољевић каже да исход на суду зависи од тога како су предмет припремили полиција и тужилац.

“Није дужност суда да пошто-пото осуди. Ако постоји сумња, суд мора на неки начин да га ослободи, није суд ту да осуђује, него да буде правичан”, каже Бољевић и додаје да је судијама у области привреде потребна додатна обука, јер је поједина дела тешко доказати.

ИВАНА ЈЕРЕМИЋ, МИЛИЦА СТОЈАНОВИЋ, ЦИНС