Борба против “великосрпског мита”, или шта данас Хрватима значи Јасеновац

Појава др Анте Старчевића (1823-1896) на хрватској политичкој сцени означила је почетак озбиљних невоља за српски народ на територији некадашње Војне крајине. Овај дипломирани теолог са почасним звањем доктора мудрословија (филозофије) и несуђени професор математике на Лицеју у Београду, коме су родитељи били покатоличени Срби, изградио је своју политичку каријеру управо на мржњи према српском народу (не каже се без разлога да је потурица гори од Турчина), који је, описао као “реметилачки опструктивни фактор”.

Када су Турци поразили хрватску војску на Крбавском пољу, а земља на границама према турским територијама опустела, хабзбуршки цар Фердинанд позвао је Србе да се на њој настане. Тако је настала Војна граница или Крајина, која је служила као одбрамбени бедем од Турака. Године 1538. досељени Срби добили су повељу са свим побројаним повластицима које им је цар доделио. Док су Хрвати у то време живели у феудалном систему углавном као кметови и везани за земљу, дотле су Срби били потпуно слободни и одговорни једино цару.

Био је то један од разлога за завист и мржњу коју су Хрвати гајили и испољавали према Србима. Зато су се идеје др Старчевића лако примале и брзо шириле. Обични људи поверовали су у тврдње да су главна сметња за напредак хрватског народа Срби, за које је др Старчевић смислио и погрдну кованицу Славосерби, састављену од латинских речи sklavus (роб) и servus (роб и слуга), а неувијено претио да “народ херватски неће терпити да та сужањска пасмина оскверњује (скрнави) свету земљу Херватах”.

Уз овакво “морално-политичко васпитање” лако се могу разумети зверства која су у Првом светском рату починили хрватски војници над становништвом Мачве и Подриња, мада то нису “земље Херватах”.

Иако су у рату учествовали на страни поражених, Централних сила, захваљујући стицају геополитичких околности, а, свакако и снажном утицају католичке цркве, Хрвати нису били кажњени плаћањем ратне одштете, већ су се, чак, као равноправни грађани нашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим, непуне двадесет три године касније, у Другом светском рату, Хрвати су наслутили прилику да уз помоћ непријатеља српског народа реше српско питање у Хрватској. Идејни творац овог хрватског националног плана био је Миле Будак (још један Србин), писац, правник, министар у Павелићевој влади, најпре образовања и вере, а затим иностраних послова и амбасадор у Берлину. На који је начин то мислио да постигне? По једноставној формули: “Једну трећину ћемо побити, другу покрстити, а трећу трећину протерати”. Поред тога, министру се приписује и оживљавање повика “Србе на врбе!”

Будаков план означио је почетак четворогодишњег страдања српског народа на територији Независне Државе Хрватске. Срећнији су успели да побегну у Србију, други су “добровољно” признали Светог оца за верског поглавара, док су се трећи нашли у једном од 22 логора на територији НДХ , од којих је Јасеновац био најстрашнији, а по броју жртава далеко далеко надмашио остале.

Један део Срба није чекао да се нађе у некој од Будакових трећина, већ је отишао у партизане и повео борбу против фашистичке Независне Државе Хрватске, те је, захваљујући њему, Хрватска ипак некако успела да Други светски рат заврши међу антифашистичким земљама.

Нажалост, избегла је и казну за геноцид над српским народом. Главни кривци су се, уз помоћ католичке цркве, успешно докопали безбедне Аргентине, док је подршка хрватског народа усташком покрету вешто замагљена и заташкана празном причом о тобожњем братству и јединству.

Ако се упореде резулати пописа становништва, почевши од 1931, па до најновијег из 2011, очито је да се проценат “реметилачког опструктивног фактора” у Хрватској непрекидно смањује. Године 1931. било га је нешто више од 18,5%, 1948. године 14,38%, 1991, уочи почетка грађанског рата, 12,2%, док се 2011. постотак смањио на свега 4,54%. А колики ће он бити на следећем попису, можда није тешко претпоставити уз разбијање ћириличних табли у Вуковару, или редовне државне прославе годишњице “Олује”, коју је први обележио Фрањо Туђман речима: “ Нема повратка на старо, у доба кад су Срби ширили рак у срцу Хрватске, рак који је уништавао хрватско национално биће и који није допуштао хрватском народу да буде господар у сопственом дому и који није допуштао Хрватској да води самосталан и суверен живот под овим широким плавим небом и у светској нацији суверених народа”. А да “Славосерби” случајно не забораве где се налазе, навијачи их на спортским приредбама непрестано подсећају паролама: “ За дом спремни”, “ Убиј, убиј, Србина!” или “Србе на врбе!”.

Празне приче о помирењу у региону не дају никакав резултат, а највише забрињава однос дела (већег) хрватског народа и његових политичких вођа према догађајима из НДХ и грађанског (домовинског) рата који за многе као да још није завршен.

Пре нешто више од два месеца, на телевизији Републике Српске (РТРС) приказана је емисија аутора Дениса Бојића о томе шта се данас у Хрватској зна о Јасеновцу. Случајним пролазницима у Загребу постављена су три једноставна питања:

1) Да ли знате колико је људи убијено у Јасеновцу?

Одговори су били: 1) Не знам. 2) 20.000. 3) Овиси о тому кога питате. Ако питате непријатеља домовине – веома вели број. Док ће вам пријатељи домовине рећи сасвим супротно.

2) Које су нације биле жртве Јасеновца?

1) Тешко ми је рећи… Жидови мислим; 2) Хрвати сто посто; 3) Не знам… мислим, Жидови, затим Роми и чак Срби; 4) Мислим да је тамо убијено много хрватских комуниста; 5) Добро је познато ко је убијан тамо! Ми, Хрвати!

Новинар је питао и студенте Филозофског факултета у Загребу шта за њих значи Јасеновац. Добио је одговоре:

“Не пуно… Не знам… Ништа посебно… Журим на предавање и заиста не могу да размишљам о томе… Баш ме брига! За мене нема никаквог значаја! Уопће никаквог!

Сем случајних пролазника и студената, у емисији су се могла чути и мишљења председника и секретара Друштва за истраживање троструког логора (радног, ратног и сабирног) Јасеновац и историчара Хрвоја Класића, професора историје на загребачком филозофском факултету.

Др Стјепан Разум, свештеник и руководилац Архива Загребачке надбискупије, председник Друштва, који је већ раније изјављивао да су злочине у Другом светском рату почели четници (то је у Хрватској синоним за Србе) побуном против легалне хрватске власти у јулу 1941 (уместо да мирно чекају код својих кућа да их одведу у Глинску цркву или један од 22 логора), за РТРС је изјавио је да у Јасеновцу није било геноцида. На питање новинара да ли зна колико је људи убијено у Јасеновцу, одговорио да се они не желе замарати бројкама, а и да је њихов задатак борба против великосрпског мита о Јасеновцу.

Секретар Друштва Игор Вукић, новинар Привредног вјесника, пореклом Србин, чији су преци такође прошли кроз Јасеновац, отишао је, како водитељ згодно рече, “даље од (Р)разума”. Он је изјавио да геноцида није било не само у Јасеновцу, већ ни на читавој територији Независне Државе Хрватске, а да су се у Јасеновцу полагали возачки испити, рекреативно играо ногомет и изводиле казалишне представе. Играли су Нушићеву Госпођу министарку, објаснио је. У првим редовима седели су логораши, а у задњим њихови усташки чувари. Штета је што Вукић није показао фотографију бар једног од тих идиличних догађаја у троструком логору Јасеновац, који је, како он сматра, био налик на пикник или одмаралиште за Србе, Роме и Јевреје.

Слика о томе шта данас за Хрвате значи Јасеновац остала би веома мрачна да у емисији није учествовао и професор историје Хрвоје Класић, који је нагласио колико су опасни ставови председника и секретара Друштва, јер несумњиво могу да утичу на обичне грађане који су мало или нимало обавештени о томе шта се заправо догађало у највећем логору смрти на Балкану.

Меморијални центар Јасеновац нема много посетилаца. За разлику од Вуковара, у њега не стижу ђачке екскузије, а и да дођу, биле би можда импресиониране “Каменим цветом” Богдана Богдановића, али би тешко могле да схвате шта се на томе месту заиста догађало у време НДХ; нема фотографија логораша и њихових чувара и убица, нити се као у Матхаузену и другим сличним концентрационим логорима у Европи могу видети оруђа којима је “решавано српско питање у Хрватској”.

И ове године на дан бекства логораша из Јасеновца у спомен-парку Центра премијер Хрватске Зоран Милановић истакао је значај обелодањивања онога што се догађало у том логору.

Претходних десетак година на комерације у Јасеновцу долазили су председници Хрватске Стјепан Месић и Иво Јосиповић, који су у својим говорима оштро осуђивали Независну Државу Хрватску и усташке злочине и истицали значај антифашистичке борбе за Хрватску. Нова председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић није се појавила на овогодишњој комеморацији у Јасеновцу. У хрватској штампи њен изостанак објашњен је великом узајамном нетрпељивошћу ње и премијера, али је прави разлог вероватно у томе што госпођа председница добро зна да се гласови за победу ХДЗ-а на следећим изборима освајају међу удругама хрватских бранитеља и домољуба и студентима које је” баш брига за Јасеновац”.

Иако није дошла у Јасеновац, гђа Грабар Китаровић није пропустила прилику да се појави у Борову на комеморацији дванаесторици хрватских полицајаца погинулих у рату 1991, а није изостала ни њена изјава одговарајућа тренутку: ”Мора се знати истина о Домовинском рату и тко га је почео. Правда није стигла оне који су осмислили “Велику Србију”. Што је, разуме се, са њене стране још један значајан допринос помирењу и успостављању нормалних односа у региону.

Војислав М. Станојчић, НСПМ