Вашингтон — У трговинским преговорима САД и ЕУ најтеже питање ће бити приступ америчких генетски модификовених пољопривредних производа тржишту Европе, пише Политика.
САД и Европа идућег месеца почињу преговоре о трговинском пакту који треба да уклони међусобне баријере и створи највеће на свету заједничко тржиште. „Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство”, како га је окарактерисао председник Барак Обама.
Преко Атлантика се годишње већ размењује роба у вредности од око хиљаду милијарди долара, а смањивање регулаторних оптерећења на обе стране ово би требало да знатно повећа и обема економијама, још грогираним од минуле економске кризе, пружи неопходан допинг.
Интерес је дакле заједнички, али то не значи да ће споразумевање бити брзо. Напротив. И то пре свега због најделикатније области сваке националне економије: пољопривреде, односно производње хране.
У овом случају није реч о сукобу два увелико различита система и чињенице да европски фармери страхују од конкуренције америчких, који су најпродуктивнији на свету (према великим америчким фармама велике европске су као баште за хоби-пољопривреднике), него и због различитог приступа „генетски модификованим организмима” (ГМО): производима са поља чији је генетски код промењен да би им се повећала отпорност на хербициде, да би успевали у сушним подручјима и разним другим интервенцијама у оно што је створила природа био остварен главни циљ: повећање приноса и према томе и профита.
Оно што Европљани сматрају „храном за Франкенштајна”, у САД је наиме не само нешто сасвим нормално, него и преовлађујуће. Према подацима Европске комисије, прошле године у САД је у категорији ГМО било 88 одсто произведеног кукуруза, 94 одсто памука и 93 одсто соје.
У ЕУ, ГМО је само експеримент на око један одсто укупног пољопривредног земљишта, углавном у Шпанији. Једина два генетски модификована семена која су у ЕУ званично одобрена јесу једна врста кромпира, чији патент држи БАСФ, и једна врста кукуруза, главног играча у ГМО бизнису, америчке корпорације „Монсанто”. Тај кромпир се више не користи, док је „Монсантов” кукуруз појединачним одлукама забрањен у Француској, Немачкој и још неким земљама.
Како пише „Вашингтон пост”, уочи почетка преговора на столу је списак области о којима треба да се постигну споразуми, при чему ће ГМО производи „готово извесно бити део ширих дискусија о смањивању рестрикција за проток пољопривредних производа у оба смера”.
Очекивања су да ће притисак америчких преговарача да ЕУ промени своју политику бити велики и да ће бити потегнут стари аргуменат да „Европљани игноришу науку предајући се сујеверју”.
Објашњавајући ове разлике у приступу, „Вашингтон пост” констатује да се амерички регулатори „ослањају на краткорочне научне студије о безбедности нових технологија да би им дали зелено светло”, док су њихове европске колеге много опрезније „усредсређујући се више на оно што можда не знају него на оно што знају”.
Према (за Американце) најповољнијем сценарију, по којем би ЕУ олабавила постојеће ГМО рестрикције, то би било условљено обавезом јасног обележавања намирница са ГМО састојцима, што као пракса још не постоји у САД, премда је у току неколико иницијатива за тако нешто.
Према „Вашингтон посту”, најспремнији за разговоре о ГМО на европској страни су Немци, британски премијер Дејвид Камерон такође каже да је „све на столу”, док фронт одбијања предводе Французи, чија је министарка трговине Никол Брик дневнику „Либерасион” прошлог месеца изјавила да то „није предмет за дискусију”.
ГМО је ових дана у Америци у вестима и због неколико других повода. Један је иницијатива сенатора Џефа Мерклија, демократе из Аризоне, да се амандманом промени предлог новог закона о фармама (који се овде обнавља сваких неколико година), да би се елиминисао такозвани Закон о заштити „Монсанта”.
„Монсанто”, биотехнолошка мултинационална корпорација са 20.000 запослених, годишњим прометом од 13,5 милијарди долара и профитом од 2,5 милијарди, успео је да почетком ове године излобира да се у закон којим је избегнута фискална блокада владе убаци неколико одредби које са тим немају суштинске везе, а које му омогућавају да игнорише евентуалне судске одлуке о забрани промета генетски модификованих семена.
Тај закон је ступио на снагу у марту, пошто га је потписао Обама, на велико изненађење јавности која је тек тада сазнала шта се крије иза бенигног наслова „Одредбе за осигурање фармера”.
„Монсанто” је добио и спор пред Врховним (уставним) судом, који је пресудио да Вернон Боумен, 76-годишњи фармер из државе Индијана, власник фарме од 120 хектара (минијатурне по амерички стандардима), нема право да од ГМО семена које је купио од „Монсанта” производи сопствено, нити да своје њиве засејава ГМО семеном које се продаје у силосима као сточна храна.
Политика
