Борба за реку у Ракити: „Овде ће некоме одлетети глава“

Сеоце Ракита код Бабушнице постало је центар отпора малим хидроелектранама. Мештани и активисти улазе у сукобе са обезбеђењем градилишта, севају песнице и постављају се бомбе. Kажу, ово је борба за све српске реке.

Подне је у селу Ракита и звоне звона за узбуну. Мештани се скупљају испред запуштеног Дома културе. Kао за бојно поље, спремају се за још један протест против изградње мини хидроелектране (МХЕ) на њиховој реци.

„Ево су овде раскопали да направе благу акумулацију. Ту нам је некад било игралиште“, каже нам тугаљиво један мештанин док чека да се комшије скупе, показујући место где се спајају речице Вучедолска и Ракитска. Неколико метара ниже од малог ушћа је ограђено градилиште.

На огради градилишта је црвени знак да је забрањен улаз незапосленима. На кућици преко пута и мештани су ставили знак да је радницима забрањен приступ ван градилишта. Свако је обележио свој посед.

„Инвеститори деривационих малих хидроелектрана, нисте добродошли! Ово је наш еколошки рај. Овде вековима живе заједно људи, пастрмке, речни ракови, орлови и остали живи свет. Дозволу за изградњу од стране народа нисте добили. Бранићемо сложно наше реке до краја“, стоји на црвеној табли коју су поставили мештани.

Иза табле урушено брдо. Са изградњом водозахвата, кажу, створило се клизиште и однело сеоски пут, али и део шуме. „Ту је могло да се прође у свако доба“, прича Иванка из Раките. „Туда смо ишли до штала, имања, људи су тамо живели, оданде се дотеривала дрва. Kамо вам сад пута? И ја тамо имам шуму, али нико не може више да ми донесе нити један кубик дрва.“

Зове комшију Данета да нам покаже. „Да, био је ту махалски пут за имања, шуме, ливаде, орасе, кромпир. Тај пут је био жила куцавица за ово село“, прича Данило. „Грађевински инспектор из Бабушнице донео је 2018. решење о санацији тог терена и враћање у првобитно стање. Али какво првобитно стање кад те шуме више нема? А и тај рок је истекао у мају ове године, а он, као што видите, још није ни кренуо с радовима.“

Ракита је сеоце у бабушничкој општини које је некада било насељено рударима из рудника каменог угља „Јерма“. Гашењем рудника одлазили су и становници и село се свело на стотинак махом старијих мештана.

Kада је инвеститор Горан Белић почео изградњу МХЕ „Звонце“, село се дигло из заборава и постало кључно поприште борбе против изградње малих централа. Тамо се, како кажу, „води битка за све српске реке“ – готово свакодневно, већ две године.

Мештани су писали петиције, пријаве, организовали протесте, страже, враћали реку у корито, вапили за државом. Резултат њихове борбе је одлука Министарства за заштиту животне средине да се цеви изваде из Ракитске реке и корито врати у првобитно стање. Инвеститор је најавио жалбу тврдећи да има све дозволе. До коначне пресуде радови се настављају, а са њима и сукоби.

Историја тих – што вербалних, што физичких – сукоба мештана и активиста са радницима на градилишту и обезбеђењем почела је да личи на партизанске диверзантске акције.

Прво је испред приватне куће у којој су били смештени радници градилишта пронађена ручна бомба, па је изгорела камп-приколица која је служила као магацин, да би у априлу дошло и до експлозије на багеру. Чак је и полицијска станица у суседном селу Звонце прорадила откад је почела изградња МХЕ, причају мештани.

„Овде ће некоме одлетети глава“, каже активиста иницијативе „Одбранимо реке Старе планине“ Александар Јовановић Ћута. „Овде је народна милиција без икаквог налога, плашећи се оружане побуне, упала људима у куће и отимала ловачко оружје. Овде су људи од осамдесет година вођени на ДНK анализу, овде је дошло до насртаја секиром, а држава ћути“, прича он за ДW.

После првих инцидената, инвеститор је ангажовао приватно обезбеђење да би, како је објаснио, заштитио своје раднике. Мештани пак тврде да то обезбеђење заводи ред и ван градилишта и да се већ месецима осврћу за собом и избегавају да се крећу сами.

У последњем инциденту пре неколико дана нападнут је председник Месне заједнице Ракита и један од најгласнијих бораца за реку Десимир Стојанов Деско. „Обезбеђење ме је истукло, отели су ми мобилни телефон, разбили наочаре. Сад ми сваки дан неко прети. Малопре ми је овај други из обезбеђења рекао да ћу горети као лила“, прича Десимир.

У таквој атмосфери, жали се Десимирова супруга, живе готово свакодневно. „Изгубили смо живце, оболели смо, не спавамо две године, уморни смо од свега овога и уплашени“, прича Зорица Стојанов.

Ипак, потпомогнути активистима из целе Србије који се боре против МХЕ, поново одлазе до градилишта и протестују. Већ су навикнути на сцену – с једне стране траке радници постављају нове цеви у корито док их чува обезбеђење, с друге стране мештани и активисти протестују.

Да трилер не изгуби на динамици, у шумарак поред градилишта стиже неколико крупних момака у мајицама Групе грађана „Грза“ која је спречила изградњу хидроелектране у Параћину. Уз пратњу екипе агенције Тањуга, гласно улазе међу демонстранте вређајући их и оптужујући да су проневерили новац грађана.

„Ови су убачени елемент“, тврде неки мештани. Други само слежу раменима и напуштају протест. Тањуг је известио да су мештани подељени. То је и био циљ, сматра координаторка кампање „Спасимо плаво срце Европе“ Ива Марковић која је организовала долазак активиста из других делова Србије у Ракиту.

„Ова врста провокације и намештаљке је показатељ да смо уболи живац, да ово некога боли и да му смета што постоји организован отпор и што њега чине људи који нису ни у једној партији, који нису инструисани ни од какве стране силе. То плаши оне који желе да наставе изградњу малих хидроелектрана“, каже Марковић за ДW.

Због ситуације у којој су се нашли, и мештани и активисти ипак највише криве систем – од Министарства које није у стању да обезбеди спровођење сопствених одлука, до локалне самоуправе која упркос свим инцидентима и даље одбија да о случају Раките расправља на седници локалног парламента.

Министар заштите животне средине Горан Триван одговара да питање спровођења одлуке о забрани постављања цеви у реку није питање за Министарство, већ за друге државне органе. „То морате да питате оне који су надлежни да спроведу те одлуке, а то су инспекције, све остале, осим еколошке“, рекао је Триван агенцији ФоНет.

Док тај неко не стигне, на терену се сукоби настављају. Мештани на протестима демонстрирају храброст, али по повратку у село признају да страхују да ће бити и горе. „Људи су препознали да је нама једино то преостало. У овој земљи су нам све узели. Ако нам узму још и реке, мораће само да нам кажу где ћемо то да се селимо. Ако се то деси, Србија ће по први пут имати еколошке избеглице“, каже Александар Јовановић.

Десимир Стојанов је пак одлучан да из свог села не иде. „Идемо миц по миц док не дођу на моју дедовину, јер кад дођу на моју дедовину, онда ћу да их замолим да то не раде. Ако наставе, ја ћу да будем ту“, изричит је Десимир.

„Да ли ће они кашике, да ли ће песнице, било шта да примене, ја се нећу померити одавде жив, а ако будем у могућности да пружим отпор, пружићу га најжешће могуће. Ја немам другог решења“, додаје овај човек. „Мораћу да браним своју дедовину.“

Дојче веле