[youtube id=”P_ktC6XAcYw” width=”600″ height=”350″]

Црква Грачаница код Ваљева

Нешто о њеној прошлости и будућности

Најранији познат помен манастира Св. Арханђела у селу Гра(д)чаници је у турском попису из 1560 (О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, стр. 41), али је исто село уписано већ у дефтерима Ваљевске нахије из 1528. и 1536. (по читањима мр Еме Миљковић и др Душанке Бојанић), постојало је, дакле, под тим именом већ у предтурско доба, да би доцније постало део Тубравића (који исти пописи такође бележе). Засебно је Грачаница забележена и у харачком дефтеру из 1818, а Љ. Павловић у једној напомени запажа да она чини издвојену географску целину у односу на остале делове села и да би се одавно осамосталила да није цркве у њој.Да ли је црква Грачаница названа по истоименом засеоку, некадашњем селу, или обратно? Мислим да није ни једно ни друго. Наша црквица има много славнију имењаку на Косову, катедрални храм липљанских епископа посвећен Богородици, који је 1321, на темељима старије цркве, подигао краљ Милутин. За косовску Грачаницу можемо са поуздањем утврдити да је названа по реци, притоци Ситнице, на којој лежи, која се зове такође Грачаница; додајмо да исто име носи и (још средњовековно) село уз цркву, што представља додатну аналогију ситуацији коју имамо у ваљевској Подгорини. Једино што овде недостаје, то је река Грачаница, али ми се чини сасвим вероватно да се тако некад звала речица Сушица, код чијег ушћа у Јабланицу леже село и црква Грачаница, бар у свом доњем току два километра пред ушћем, одакле тече пуним коритом и не заслужује своје данашње име (уп. Кол. и Подг. 391). Ако исправно нагађамо, црква и село прозвали су се и у овом случају по водотоку који их географски одређује. Другим речима, својим именом црква, некадашњи манастир, Грачаница сврстава се у друштво старих српских манастира названих по рекама, као Студеница, Јошаница, Бистрица, Ресава и многи други.Тамошња речица Грачаница зове се још и Грачанка, а први пут се бележи у оснивачкој повељи манастира, исписаној на зиду цркве, као Градчанска река. У основи јој је Градчани, назив становника неког градца, тј. тврђаве. У овом случају тај „градац” најпре је могао бити Липљан, античка Улпијана. Слично томе, у Азбуковици има речица Грачаница, по којој се прозвало и село крај њеног ушћа у Дрину, а она сама зацело је понела име по „градцу”, тврђави Соколу, под којим извире (уп. Љ. Павловић, Соколска нахија, СЕЗб XЛВИ, Насеља 26, Београд 1930, стр. 474). Који је пак „градац” кумовао Ваљевској Грачаници? Новији попис археолошких налазишта у Ваљевском крају (Ж. Јеж и А. Старовић у календару „Ваљевац” за 1994) даје, на стр. 378-379, податке о чак четири средњовековна локалитета у Тубравићу, од тога три гробља, од којих је једно на месту Кнежевача-Трчипоље, друго, „Маџарско” – у Грачаници, а треће – некропола око саме цркве; уз то бележе се остаци старог села на месту Параћ (Парач?), и све се датира у XВ-XВИ век, што је, видећемо, највероватније доба настанка данашње цркве. Ни ту, ни у Јежовом извештају о археолошким истраживањима у овом селу под вођством др Ђорђа Јанковића, објављеном у Гласнику друштва конзерватора Србије бр. 18, стр. 109-113 (уп. већ бр. 13/1989, 169), нема помена о неком старом утврђењу.Такав податак налазимо само у једном документу из 1870, али из пера непоузданог записивача. Весна Ћирић, директор Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву, каже да се на основу неких њихових истраживања може закључити да је ова данашња црква подигнута почетком 15 века на темељима неке раније цркве. Други закључак који се извлачи, а који је сасвим поуздан, јесте да је то „култно место” са дугом традицијом, о чему сведоче и гробна места из 15 века, откад ту постоји континуитет сахрањивања. Е, сад, и лаички посматрано, извлачи се још један закључак: да и црква бар од тада ту постоји. Јер, као што се зна, обично гробље настаје поред цркве, а много ређе црква поред гробља.
Некада је ово био манастир. Пронађена су многа гробна места монаха. А сачуван је и печат на којем пише „Братство манастира Ваљевска Грачаница”. И на бронзаном звону пише да је дародавац – манастиру у подгорској Грачаници, а сматра се да га је 1836. поклонио кнез Милош Обреновић.
Иначе, ова светиња била је омиљено место владике Николаја Велимировића, који је, када је подизао своју задужбину у Лелићу, наложио мајсторима да изграде и кубе за ову цркву. После тога, како подсећају мештани, испричао је да је ово једна од најстаријих цркава у Србији. Кажу и да је тада предвидео и да ће имати неколико искушења. Они верују да су то ова данашња искушења.
Госпођа Ћирић подсећа да је њихов завод основан тек 1986. године, али да су већ тада затекли сву потребну документацију о изградњи хидроакумулације „Стубо-Ровни”. Пошто радови нису напредовали онако како је превиђено, а све више остављали су и утисак неизвесног крајњег исхода, Завод је покренуо поступак да се Ваљевска Грачаница прогласи за културно добро и да, самим тим статусом, буде под заштитом државе. Влада Србије је то прихватила и 1997. донела одлуку којом се ова црква са гробљем проглашава за „споменик од посебног културног и историјског значаја”. Изградња хидроакумулације поново је актуелизована, а тиме и питање судбине цркве, без обзира на то што је она у међувремену стављена под заштиту државе.
– Више се није могло говорити о заустављању инвестиције, иза које је такође стала држава и која има своју оправданост у ширем друштвеном интересу – објашњава госпођа Ћирић. – Зато смо се ми, у таквој ситуацији, позвали на члан 108. Закона о културним добрима, који каже да се културно добро не сме уништити, али, уколико постоје оправдане околности које га угрожавају, оно се мора изместити.Најстарији сачувани запис о храму Светог Архангела направио је Јоаким Вујић 1826. године. У њему се наводи „да је парохијска црква села Тубравић, Стубо, Кунице, Брезовице, Сушице, Ровни…, да је манастирска црква зидана од ломљеног камена, заливаног живим кречом, дебелих зидова, под покривен облим каменом”. У апсиди олтара, испод малтера, својевремено је откривен бледуњав траг старих фрески, један од доказа старости цркве.
О могућем периоду настанка Ваљевске Грачанице говоре и археолошки налази из периода 15. и 16. века пронађени током истраживања којим је руководио др Ђорђе Јанковић, доцент Филозофског факултета у Београду. У близини цркве налази се средњовековно гробље које народ назива „мађарско”, док се уз оближњи поток налази „Вигањ” чије име указује на некадашњу рударску и ковачку активност у овом крају.
– У кањону реке Сушице налази се мала пећина испосница, док се на брду Параћ налазе трагови некрополе са надгробним споменицима-стећцима од којих се један налази и у порти Ваљевске Грачанице – каже Жељко Јеж, археолог из Ваљева

Последњи Божић најстарије Грачанице
У цркви светог арханђела Михаила надомак Ваљева верници су последњи пут палили бадњак јер ће храм прекрити језеро потребно за водоснабдевањеУ цркви светог арханђела Михаила у селу Тубравић, двадесетак километара југозападно од Ваљева, освануо је последњи Божић. Мештани Куница, Мијача, Совча, Брезовица и других заселака последњи пут су овде палили бадњак, носили сламу и певали божићне песме. Већ наредне зиме ће, кажу, цркву однети вода. Боље речено, прекриће је заувек језеро које се изнад ње увелико формира.
Биће то тужни епилог давнашње приче, започете још крајем осамдесетих година. Тада су надлежни одлучили да се због потреба Ваљева и околних места за пијаћом водом изгради велика земљана брана на реци Јабланици, десној саставници Колубаре. Зајезерена вода ће решити проблем, али ће под њом остати и стотине хектара шума и ораница, више десетина сеоских домаћинстава, део пута од Ваљева ка Бајиној Башти, напослетку и сам храм арханђела Михаила. И док се мештани одавно мире са измештањем имања, кућа и путева, потапање једне од најстаријих светиња у Србији мало кога оставља равнодушним.
– Ово не слути на добро – тврди Мирослав Крстић из Тубравића, којег смо затекли са бадњаком испред цркве. – И до сада је невера палила и рушила наше светиње, али да ће доћи време да то и сами чинимо, нико није ни сањао. Сем, можда, владике Николаја Велимировића, који је још за живота тврдио да нашу цркву тек чекају велика искушења.
Међу нашим црквама има више светилишта која, осим званичног, носе и народно име Грачаница. Зна се да је ова најстарија, али када је и како настала, ко ју је градио и по чијој је вољи подизана, писаних трагова скоро и да нема. Све што знају, веле мештани, наследили су од предака, од оних који су се овде одвајкада крштавали, венчавали и на онај свет одавде и испраћали. Предање каже да га је обнављао краљ Драгутин, крајем 13. века, што значи да потиче из знатно ранијег периода. Крстић се сећа и да је отац Рупник, давно упокојени овдашњи парох, тврдио да се на деловима некадашњег иконостаса, око глава светитеља, могла видети винова лоза – обележје немањићког фрескосликарства. Буде ли срушена, у њеним темељима пронаћи ћемо и хрисовуљу, златнопечатно слово, које непобитно сведочи и о времену настанка и о самом градитељу. Нажалост, биће то слаба утеха за оно што неповратно губимо.
Поуздано се зна да је црква некада била и манастир. Пронађена су многа гробна места монаха, а сачуван је и печат на коме пише „братство манастира ваљевска Грачаница“. И на бронзаном звону, за које се претпоставља да га је 1836. године даривао кнез Милош Обреновић, урезано је да реч о поклону манастиру у подгорској Грачаници.
Најстарији сачувани запис о храму светог архангела Михаила направио је Јоаким Вујић 1826. године. У њему се наводи „да је парохијска црква села Тубравић, Стубо, Кунице, Брезовице, Сушице и Ровни, те да је манастирска црква зидана од ломљеног камена, заливаног живим кречом“. У апсиди олтара, испод малтера, својевремено је откривен и бледуњав траг старих фрески, још један од непобитних доказа старости цркве.
Све ово допринело је да Републички завод за заштиту споменика културе 1997. године прогласи овај храм за споменик културе од друштвеног значаја. Али убрзо потом дата је и сагласност да се светиња поруши. Додуше, рушење се нигде дословно није помињало, али је речено да ће црква бити измештена на оближње брдо, ван домашаја воде. То би, свакако, и било најбоље решење, само да је могуће. Јер, стручњаци који су скидали делове фасаде закључили су да би је било тешко и срушити, а камоли пренети.