Запад се бори за видљиво, Исток се бори за невидљиво.
Велико је питање шта је видљиво а шта невидљиво. Да ли је видљиво оно што види телесно око човечје или оно што види дух човечји? Да ли је видљиво оно што човек и во подједнако виде својим очним рожњачама и зеницама, или оно што искључиво само човек може да види неким унутарњим органом вида?
Модерни Запад гледа телесним органом вида. И шта види? Види само покожицу ствари: види одећу нечега што се крије испод одеће; види кућу спужа, но не види спужа унутра у кући.
Никада Исток није веровао телесном оку. То му се мора уписати у заслугу. Тиме је он уздигао достојанство човека изнад вола. На томе и почива сва његова истанчана духовна философија. Што око не виде и ухо не чу и што иа ум човеку не дође – то је стварност бића. Сваки источњак сагласио би се са овим искуством апостола Павла. Али мало који учени западњак. Јер учени западњак је постројио сву кулу науке на песку, то јест на телесном виђењу и чувењу и мирису и дотицају и укусу. На томе почива сва вавилонска кула западног човечанства.
Запад се бори за земљу, за земаљско благо над земљом и под земљом. И онога ко му придобије земљу, или земаљско благо над земљом или под земљом проглашује великим човеком.
Исток је величао свеце и мудраце, Запад проналазаче и освајаче. Многобожни Исток је приписивао сву величину својих светаца и мудраца њима самима, а мало или нимало боговима. Због тога је своје свеце и мудраце проглашавао за богове, правио им храмове и приносио жртве. То чини до данашњег дана.
И Запад је приписивао све својим проналазачима и освајачима, Богу ништа. Но нити је своје великане уздизао у ред божанства нити им је подизао жртвенике. Подигао им је споменике од камена или метала – и то је све. Али пред споменицима нити се ко клањао ни молитве уздизао ни свеће палио ни жртве приносио… Ти су споменици као споменици мртвима на гробљу. Колико да живи не забораве мртве, а не као на Истоку, да мртви не забораве живе. Разједан сумњом у једнога Бога Запад је још мање могао проглашавати људе боговима. Ово је, међутим, за Исток и просто и лако. И свест и савест источњака лако се мири с тим, да људи постају богови а богови људи.
За Исток нема мртвих, за Запад нема живих. На Истоку се тело сматра маском и оруђем духа. Када дух одбаци тело, он и надаље постоји и живи, било без икаква тела било у новом телу. Духови предака живе у близини својих потомака. Зато се њима подижу жртвеници. Сва Индија и Тибет и Китај и Јапан са многим острвима окићени су таквим жртвеницима посвећеним духовима. Ти духови узимају учешћа у животу телесних људи, својих сродника, а осим њих постоје безбројни други духови, који су од увек бестелесни. То су духови гора и вода, планина и долина, пећина и стена, ветрова и бура, пустиња и друмова, месеца и звезда. Једном речју, за источњака сва је васиона испуњена бестелесним духовима, и она је према духовима у телу, т.ј. у људима и животињама, као океан према једном маленом острву.
Но сав тај огромни свет духова, у кога верују сви многобожачки народи Азије и Африке, нема свога центра. Нема једнога Бога, који би се могао ословити речима Светога Писма: Боже духов и всјакија плоти. Него су сви духови невезани, несродни, самовласни и неспокојни. Нема никога ко дели на десно и на лево, него је све помешано из и због тога неблагословено. Речју, нема Христа, Разделитеља и Просветитеља.
Али какав је да је онај духовни свет, источњак се припрема журно и бори да постане члан тога света. Јер овај видљиви свет за њега је само једна постаја васионских кола живота. Главно је – свет невидљиви. Зато источњак и не мари за овај живот нити се бори за овај видљиви свет, који брзо испарава као локва воде под жарким источним сунцем.
Запад је престао да производи свеце и мудраце. То датира од онда од кад су му папе престали бити свеци и мудраци и постали политичари и вештаци.
Пре те коби Запад је био православни и живео је Христом и борио со за Царство небесно. Али после те коби Запад је хтео да отпадне од папе, па је отпао од Христа. Тада је вид западњака за духовни свет превучен белилом, и место борбе за Царство небеско западно човечанство почело се бестидно борити за царство земаљско.
То је нова н најновија историја Европе. Она стоји под овим знацима: покорити и искористити. Тако западњаци и говоре и творе. Покорити природу и искористити природу, наравно, не као Божју творевину и с Божјим благословом, него покорити је као ничију својину, као непријатеља сву је исцедити у пехар тренутне насладе.
Али на што сво то? Зар западњак пс помишља да ће умрети, па покорио не покорио? Тако се у чуду пита источњак.
Не, не, западњак никада не помишља на смрт док не добије температуру од 40 степени. Он нема кад да мисли на смрт. Он нема кад да мисли ни на живот. Он не мисли ни на живот ни на смрт него само на покорење и искоришћење; и то на покорење и искоришћење земље и ваздуха, огња и воде, биља и животиња, браће и сродника, суседа и суседних народа и држава. Он је нашао своје научно и културно гесло: покорити и искористити, и захуктало јури за тим геслом. Он не види духовни свет око себе, па не видећи не верује. Само га спиритизам понекад уплаши. Црква га не плаши; папа још мање. Али тај црни спиритизам, та црна магија угони му хладан ветар у кости. „Има нешто!” „Мора да има нешто”! шапће; тако шапће као са неким стидом, или са неком површном грижом савести. Ипак то га не задржава на захукталом путу, нити утишава његово гесло: покорити и искористити. На тај кобни пут навели су га његови ,,великани”, проналазачи и освајачи.
Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о материјални свет као на Западу. Божје је небо II Божја земља. Постоји духовни свет, чак бројнији него што Исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: Даде ми се свака власт на небу и на земљи.
Не може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је – отето проклето.
Ни у овом погледу дакле не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада.
Владика Николај Велимировић
