НАЂЕ СЕ ЛИБЕРАЛ ДА ТОБОЖЊЕ НАЦИОНАЛИСТЕ ИЗ ВЛАСТИ УПОЗОРИ: НЕ СРЉАЈТЕ У ЕУ НА ШТЕТУ НАРОДА И ДРЖАВЕ
- Проширење ЕУ се, после пријема Хрватске, одлаже на неодређено, свакако дуго време. Нова учлањења не треба очекивати пре, рецимо, 2023. године
- Пуноправно чланство у ЕУ у овом тренутку је „покретна мета“ па Србија једноставно не зна у шта треба да „нишани“
- Наше инсистирање пуноправном чланству у ЕУ коришћењем постојећих канала за приступање ствара изванредне могућности земљама чланицама за политичко условљавање Србије и њених власти, које има мало шта заједничко за копенхашким критеријумима, већ се редукује на инсистирање на добросуседским односима, што се све више своди на признавање, имплицитно или експлицитно, независности Косова
- Србија треба да тражи само чланство у Европском економском подручју (ЕЕП), које подразумева основне четири слободе које сада постоје у ЕУ: слободу протока добара, услуга, капитала и људи
- Србија би оваквим предлогом почела активно да се односи према европским партнерима, а не само да испуњава њихове замисли. Верујем да се некима у Европи то не би допало, али никако не би могли да не поштују овакав преокрет. Још само да се догоди!
- ФАКТИ: Изгледа да ће прагматичнији српски либерали пре напустити фатаморгану евроинтеграција од преобучених главних прелетача међу тобожњим српским националистима који су и своје политичке биографије и своје странке изнајмили онима који су њиховој земљи били „партнери“ и ’99-те, који јој желе све најбоље и прављењем „Велике Албаније“ (смањивањем Србије), и антисрпским метастазама хашког НАТО-трибунала…
ПОСТОЈИ још понеки непоправљиви оптимиста у земљи Србији који се нада (јер: нада умире последња) да ће Томислав Николић и компањону Александру Вучићу, и остатку кабинета Ивице Дачића, макар у задњем тренутку саопштити: доста је било распродаје националних и државних интереса у име (за Србе) химере евоинтеграција и колонијалног либерализма који је деиндустријализовао целу источну Европу која је већ у ЕУ, која није понижавајуће чекала „датуме“.
Да ће чути: Доста је било, јас прелазим на страну већинске србије, на страну свог народа. И позвиам, за почетак, чланове СНС да ми се придруже…
Али, неће чути! Неће дочекати јер Томислав Николић нешто запаљивијом националнопм реториком само покрива стратешки курс Вучића и Дачића. Јер Томислав Николић – само са нешто србовања које Берлину, Бриселу и Вашингтону смета мање од Додиковог – наставља посао Бориса Тадића.
И твитер-подршка Вучићу доказ је да се Николић неће вратити. Тешки су ланци тајно преузетих обавеза…
Има, међутим, оних који већ хоће. Од којих би се то мање очекивало него од Томислава Николића до прекјуче или од некога ко је на челу партије која се још самоименује као социјалистичка.
Ево, погледајте како се самокоригује Борис Беговић – председник Центра за либерално-демократске студије и професор Правног факултета Универзитета у Београду.
Ево његовог текста објављеног у НИН-у под насловом „Европа без Уније“:
СРБИЈА треба да напусти пут придруживања Европској унији, којим је кренула, из неколико разлога:
(1) Проширење ЕУ се, после пријема Хрватске, одлаже на неодређено, свакако дуго време. Нова учлањења не треба очекивати пре, рецимо, 2023. године;
(2) Питање је како ће ЕУ изгледати за десетак година, имајући у виду све већу политичку кризу у коју запада, покушавајући да реши питање сувереног дуга чланица и структурног прилагођавања земља еврозоне. Врло је вероватно да се за десетак година може очекивати потпуно другачија заједница, на пример заједница концентричних кругова у коју би периферија или периферије биле далеко мање интегрисане него земље центра. Будућност британског статуса у европским интеграцијама имаће значајан утицај на будућу структуру заједнице;
(3) Из ова два налаза следи да је пуноправно чланство у ЕУ у овом тренутку „покретна мета“. Србија једноставно не зна у шта треба да „нишани“;
(4) Наше инсистирање пуноправном чланству у ЕУ коришћењем постојећих канала за приступање ствара изванредне могућности земљама чланицама за политичко условљавање Србије и њених власти, које има мало шта заједничко за копенхашким критеријумима, већ се редукује на инсистирање на добросуседским односима, што се све више своди на признавање, имплицитно или експлицитно, независности Косова.
Уместо тога, Србија треба да тражи чланство у Европском економском подручју (ЕЕП), институционалном решењу које се заснива на пуној економској интеграцији коју не прати политичка. То подразумева основне четири слободе које сада постоје у ЕУ: слобода протока добара, услуга, капитала и људи. Основа чланства у ЕЕП представља приступање јединственом тржишту, заснованом на царинској унији и другим институционалним решењима које омогућавају пуну слободу протока добара, услуга и капитала. Земља која је чланица ЕЕП преузима обавезу да своје прописе у области протока добара, услуга и капитала усклађује за прописима ЕУ, без могућности да на њих утиче.
Због тога се овакав аранжман у Норвешкој, највећој земљи која је члан (само) ЕЕП, назива „факс демократијом“. Слободан проток људи обезбеђује се приступањем шенгенском споразумом, што није обавеза за приступ ЕЕП.
Оваква врста аранжмана Србији би омогућила пуну интеграцију у европски економски простор и снажне конкурентске притиске на јединственом тржишту, којима би се створили подстицаји за економску ефикасност предузећа и институционалну извесност у погледу слободног протока производа, што је веома важно за извозно оријентисане пословне подухвате, без којих нема одрживог привредног раста Србије. У таквим условима, у којима нема привилегованих, пословни кругови би имали подстицај да снажно утичу на домаће власти да институционалним реформама побољшају пословно окружење у земљи и да на тај начин увећају конкурентност домаће привреде.
Такав утицај би био снажан и одржив – боље решење од условљавања Брисела, које је ипак усмерено на решавање њихових проблема, попут пројекта „Независно Косово“, а не наших, попут лошег пословног окружења.
Оваквим аранжманом Србија у односу на пуноправно чланство (по данашњим условима) губи:
(1) Донације из буџета ЕУ; и
(2) Могућност утицаја на политике које се формулишу у Бриселу, а које Србија мора да примени.
Први губитак није претерано велик. Нове чланице ЕУ данас на име (нето) трансфера добијају негде између 1,1 и 1,8 одсто њиховог бруто домаћег производа (изузетак чине балтичке републике). То је врло, врло мало. А није извесно ни да ће се одржати у новом буџету.
Други губитак практично не постоји. Могућност српског утицаја на бриселске политике близак је нули. Не треба мешати вероватно знатан број људи који би Србију представљали у Бриселу и њихов, независно од њих самих, занемарљив утицај.
Ипак, уколико се некад у будућности процени да овај степен интеграције није довољан и да је потребна пуна интеграција, остварена економска интеграција неће бити препрека на том путу – напротив.
На дипломатском плану Србија би оваквим предлогом почела активно да се односи према европским партнерима, а не само да испуњава њихове замисли. Верујем да се некима у Европи то не би допало, али никако не би могли да не поштују овакав преокрет. Још само да се догоди!
Oбјављено у НИН-у 13. децембра 2012.
ФАКТИ
