Борислав Радовановић: Александар Вучић – „човјек опасних намјера“

Сачекао сам да народ јасно покаже колико је Вучићева лажна забринутост око бањолучких протеста била неутемељена. Сад поручујем: нисмо наивни и прозрели смо његову „опасану игру“!

Некада сам Александра Вучића називао земљаком, како је то обичај на простору нашег поријекла, те на основу вјере у његове добре намјере. Но, све чешће суочавање са индицијама о перфидним и злонамјерним „играма“ временом је произвело подозрење. Као искусан криминалиста научио сам да оцјене не износим без чврсте и утемељене увјерености да је нечије понашање опасно, тако да га тек данас називам „човјеком опасних намјера“ – каквима се треба супротставити!

Одавно пратим ту наоко чудну „симбиозу“ Александра Вучића и Милорада Додика у трагању шта то зближава ове двије крајње и у сваком погледу различите особе. Кад сам након одржавања скупа Трилатералне комисије у Београду назвао их „трилатералцима у покушају“ у ставари сам указао на сасвим јасну, чврсту и нераскидиву њихову повезаност и на међусобном нивоу, али и на плану шире спреге са освједоченим непријатељима српског народа. У ствари можда је боље говорити о њиховој повезаности са „друштвом опасних намјера“ спрам човјечанства уопште. Након успостављања овакве корелације бројне Вучићеве и Додикове „представе за лаковјерну јавност“ добиле су одређен смисао у погледу дезорјентације, манипулације и илузионизма спрам сопственог народа и обе српске државе.

Елем, посљедњих мјесеци „представе“ постају све опасније, радикалније, деструктивније и учесталије. На крају су резултирале моделирањем колективне свијести на каквима би им и сам Гебелс позавидио. Поменуто се посебно манифестовало након најаве бањолучких протеста у режији Савеза за промјене и овде се намјеравам посебно позабавити непобитним чињеницама какве разобличавају изнимно опасне и злонамјерне потезе наших „вождова“ Вучића и Додика.

УСПОСТАВЉАЊЕ (АНТИ)СРПСКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

Најава народних протеста у организацији опозиције показала се као својеврстан „окидач“ потоњег низа реакција актуелног режима у Српској, али о оног прекодринског, какве чињенично указују на „опасне намјере“ њихових лидера. Иначе неартикулисана и неспособна опизиција Републике Српске повукла је готово изнуђен потез. У ситуацији свеопштег незадовољста стањем у друштву, а уз упорно изостајање адекватне реакције субјеката социјалне заштите, опозиција је била принуђена на избор: или позвати грађане на протесте или изгубити смисао постојања. Деценију је Српска таворила са хедонистичком и „салонском“ опозицијом, а након општих избора тешко пољуљаном разним „папцима“, ерозијом чланства и све мањом подршком грађана. Ово (протести) је био буквално „посљедњи воз“ у какав се наша опозиција могла укрцати зарад сопственог опстанка.

Сви смо свједочили чињеници да позив опозиције на протест одражавао видљиву несигурност у властиту способност реализације овог готово очајничког чина. Сазнали смо за датум и град одржавања протеста и преко тога готово ништа: ни јасних разлога, ни артикулисаних захтјева, а понајмање о структури, организацији или управљености. Конкретно, најављени протести нису ни у назнакама садржавали могућност билокакве кризе. Но, Додикова „експресно испаљена“ најава контрапротеста (касније промијењено у „митинг“) у ствари је први индикатор могућих подјела, сукоба или кризних ситуација. Прва и задња Додикова реакција била је идентична: организовати контрапротест у исто вријеме и на истом мјесту!

Додикову најаву контрапротеста сасвим аргументовано можемо назвати пријетњом, а какву један предсједник никако не би смио манифестовати спрам грађана. Но, такве реакције можемо оквалификовати и као акте изазивања подјела међу грађанима, анимозитета, сукоба и, коначно, кризе. Наш предсједник је чинио управо супротно од онога шта му налажу устав и закони, а о његовим политичком моралу и човјечности не желим ни говорити. Значи, уколико тежимо говорити о билокаквом иницирању кризе унутар Републике Српске одговорност примарно морамо импутирати предсједнику лично, а секундарно његовим коалиционим партнерима који су подлегли несумњиво испољеним притисцима.

Елем, изгледа да је процијењено како режим и његов апарат принуде нису довољни у застрашивању опозиције и грађана, па наступа од раније успостављена „медијска инквизиција“ Српске и Србије, каква је под чврстом контролом Додика и Вучића. Овде морам истаћи да се Додиков патриотизам (и лик и дјело) одавно спинује кроз којекакве „српске и руске патриотске медије“, а истина је једна и поприлично биједна: Додик је власник картице „народног банкомата“ Републике Српске и врло је издашан спрам поткупљивих медија, самопрозваних стручњака и којекаквих „илузиониста“ и сплеткароша. Нећу прозивати никог понаособ, а грађани су посљедњих дана могли сасвим јасно препознати о коме и о чему говорим. Но, морам апострофирати једну болну чињеницу: свака марка исплаћена „инквизиторима“ директно је умањила социјална давања оним најугроженијим категоријама, које говоре: „Дабогда им…“.

Једноставно немам простора набројати какве све „теорије завјере“ су изречене ових дана, а немам ни потребу обзиром да је јавност то будно испратила. Оно на чему желим поентирати јесте чињеница да нити један једини аргумент (или доказ) није изнесен у прилог бомбастичних најава забринутих „душебрижника“ и квазистручњака. Колико су силна тумачења „потенцијалних опасности“ или „шарених револуција“ била аргументована показали су сами протести. Но, овде морамо поставити сасвим рационално питање: колико је озлојађених грађана Српске „медијска инквизиција“ одвратила од овог и неких будућих протеста? Колико грађана је подлегло тешким застрашивањима и одлучило да и даље ћути о својој муци и патњи? О неправди?

Гледам данас неке чудне процјене величина протестних и контрапротестних скупова, те се не могу начудити презентованим „распонима“. Сад се питам: колико је на Тргу Крајине било оних какве је „инквизиција“ натјерала да ту презентују како нису „издајници“? Или, конкретније, да не добију отказе? Са друге стране: колико грађана је „инквизиција“ одвратила од доласка у парк? Нема егзактних одговора на ова питања, али остаје чињеница да су „инквизитори“ бар дјелимично реализовали оно за шта су плаћени!

ВУЧИЋЕВЕ ОПАСНЕ НАМЈЕРЕ

Да се сасвим јасно разумијемо: Додикове политичке игре су прилично сирове и лакопрепознатљиве. На другој страни, Вучић је много перфиднији и „намазанији“ лик, но, то не значи да је његове скривене замисли немогуће разобличити. У конкретном случају било је сасвим примијетно Додиково настојање да политичке противнике одговори од њиховог наума и то је ишло од позива на састанке до пријетећих порука. Таквом исходу тежили су и сви Вучићеви апели, па чак и они патријарха Иринеја (да се не заваравамо). Овде суштински имамо јединствену матрицу дјеловања Додика, Вучића и „инквизиције“. Прво Додик „испали стријелу“ о издаји, револуцијама, угрожавању народа и државе, па све до започињања свјетског рата. Након тога „инквизитори“, предњачећи са члановима СНС-а и посланицима српског парламента, све његове небулозе анализирају као „врло основане“. На крају наступа „забринути“ Вучић и апелује на Србе са обе стране Дрине да се уздрже. Од чега?!

Управо је било занимљиво посматрати Вучићеве тврдње како и он лично зна за информације о потенцијалној угрожености Српске нареченим протестима. Ето, сад га позивам да објелодани те „податке“, па да их сви заједно проанализирамо! У прилог томе и ја ћу овом приликом објелоданити одређене сумње какве би требало озбиљно уобзирити у контексту реалне опасности од дестабилизације Српске.

Дакле, конкретно, Додик је свакодневно слуђивао сопствене грађане „поузданим информацијама“ о британској, турској, сорошовској/трилатералној и шта знам више чијој умијешаности у актуелна дешавања. Индикативна је била његова самозатајност у тврдњама да ће благовремено и на „правом мјесту“ бити објелодањено ко финансира протесте. И гле „чуда“ некакви Заветници (нејасно чему завјетовани) објелодањују документ из ког се види да је Сорошово Отворено друштво вођама протеста исплатило пола милиона долара, и то баш на име организовања протеста. Дакле, Додикова најава је материјалозована и „инквизиција“ грађанима ревносно презентује овај „непобитан доказ“ издаје.

Само, проблем је што се конструкција овде не завршава, него управо исти ти Заветници организују долазак на протесте у сасвим забрињавајућем броју за овако малу средину каква је Бања Лука. Припрема се неколико аутобуса и непознат број аутомобила. На то слиједи информација „забринутог“ министра полиције Небојше Стефановића о томе како је спријечен одлазак 120 особа из Србије у БиХ-у. Не каже нам министар ни о коме, ни о чему је ријеч, али ето – српска полиција нас је „спасила“ својом акцијом против „припадника више различитих народа“. Требало је, ваљда, да сами закључимо како је ријеч о „обријаним вехабијама“ какве су Додик и „инквизиција“ данима најављивали.

Оно шта кључно морамо расправити јесте питање: да ли је овде министар Стефановић говорио управо о поменутим Заветницима? Уколико јесте, онда је забрињавајуће како су ти радикални екстремисти и у највећем броју хулигани стављени под „надзор“ ако су се сутрадан ујутро појавили на граници БиХ-е. Данас је неспорно да је одређен број Заветника аутомобилима и пјешице прешао државну границу, те да је гранична полиција спријечила улазак једног аутобуса. Неспорно је да је полиција „забринутог“ Стефановића пропустила Заветнике до наше границе, те да је њихов улазак у земљу спријечен тек од стране наше полиције.

Значи, Додикове дугонајављиване „доказе“ објављује екстремистичка организација Заветници, иначе позната по насиљу и инцидентима. Потом се ове „патриоте“ упућују у Бањалуку управо позивајући се на подршку Додику, а „забринути“ Вучић и Стефановић им омогућавају долазак до границе са БиХ-ом. Сад питам: да ли је то тај фактор дестабилизације који је угрожавао бањолучке митинге? Јесу ли то те „обријане вехабије“ каквима је наше становништво данима застрашивано? Надам се да су припадници граничне полиције, како то струка налаже, одузели, или бар фотокопирали, списак Заветника из враћеног аутобуса. Чисто да се позабавимо биографијама тих „патриота“ (и криминалним досјеима).

Дакле, сви актери ове мрачне приче одлично знају да у Републици Српској постоји високо изражена одговорност грађана спрам друштва и државе. Једноставно, овде је немогуће пронаћи екстремистичке групе спремне и способне за изазивање какве озбиљне дестабилизације. Због тога је требало „увести“ актере већ поприлично искусне и довољно бројне да иницирају озбиљније инциденте. Произилази да су управо Додик и Вучић спрегнути са овим реметилачким фактором, односно да су покушали хулигане довести на улице наше Бањалуке.

УПОЗОРЕЊЕ: У ПАМЕТ СЕ СРБИ!

Уколико је неко помислио да су одржани протести кључ овог писања – ето, преварио се! Протести су прошлост, а оно на шта требамо усресредити пажњу јесу злонамјерне манипулације „инквизиције“, јер свака обмана појединачно носи врло тешку опасност, а заједно производе нешто над чим би се требали озбиљно забринути.

Мјесецима нас „инкцизиција“ слуђује опасношћу од „обојених револуција“. Недавно је у Српској организован један квазинаучни скуп са темом како „обојене револуције“ тешко угрожавају нашу блиску будућност. Занимљиво, главни спонзор овог скупа „илузиониста“ био је лично Милорад Додик. Човјек који је био кључни актер прве двије „обојене револуције“ у свијету уопште изведене (септембар 1997. и октобар 2000.) и то против сопственог народа данас је наш „чувар“ од ове глобално опасне појаве. Управо је фасцинантно како „уважени стручњаци“ нису спознали да је наш народ био жртва „обојених револуција“ или, да их научим том термину, „ФИД операција“.
Елем, проблем је много сложеније природе: „обојена револуција“ у Српској изведена је са два циља: прво, зарад мирнодопске реализације ратних циљева и окупације Српске од стране НАТО, те, друго, у функцији припремања агресије на СРЈ. Значи, прва „обојена револуција“ послужила је као својеврсно припремање друге – оне „Жуте“ или „Петооктобарске“. Писао сам о томе много, а наредних дана завршавам фељтон „Битка за Радована“ (објављена су прва три текста и можете их наћи на мом блогу) и до краја разобличавам Додикову тадашњу издају. Уз то, у текстовима образлажем и како је министар Драган Лукач, са 10-15 одметнутих специјалаца и још толико најпознатијих бањолучких криминалаца, извео „државни удар“, нормално уз „асистенцију“ снага НАТО, а (гле чуда!) данас је „гарант стабилности“.

Занимљиво, увијек одлично обавијештени српски премијер Вучић нема сазнања о Додиковој умијешаности у бомбардовање Србије. Хајде што није прочитао моје текстове о томе, али је чудно да није чуо Додикову јавну потврду мојих навода о издаји изречену на РТС-у. Након грубог вријеђања жртава бомбардовања Додиковим присуством на Варварину, изгледа да „обавијештени“ премијер није чуо за надимак „Милосрдни Анђео Додик“. Но, увијек присутна „инквизиција“ је уобичајено се поиграла свијешћу грађана и освједочене издајнике презентовала је као хероје!

Кад смо већ код „револуција“ морам цинично примијетити како се јавношћу манипулише око улоге злочиначке Трилатералне комисије у домену наше прошлости, садашњости и будућности. Предочен нам је „доказ“ да је најекспониранији трилатералац Џорџ Сорош финансирао бањолучке протесте. У реду, остваримо увид на сајт организације „Мост Исток-Запад“ (Еаст-Wест Бридге) на: хттп://www.еwб.рс , балканског огранка Трилатерале, и поименично идентификујемо издајнике. Мање-више све сами Додикови и Вучићеви кумови, савјетници, министри, секретари, медијски моћници, „благајници“ и уопште људи од повјерења. Почетком године објављен је Сорошов „тајни план“ (за који сви знају!?) рушења Вучића и Додика. Чудно је да се „инквизиција“ није похвалила Сорошовом „неучинковитошћу“ недвосмислено демонстрираном на изборима. Ето, по први пут се догодило да Трилатерала неког „руши“, а он осваја изборе тако убједљиво. Досад је било обрнуто, или је Комисија опет постигла свој циљ, а ми тога још нисмо свјесни!?
У свођењу овог текста морам се дотаћи и манипулација са Путиновом “забринутошћу” нашим протестима. Чега све се наша “инквизиција” неће досјетити!? Да се разумијемо до краја: након састанка Трилатерале објавио сам текст о томе како је Путин бијесан напустио Београд управо због “трилатералаца у покушају” Вучића и Додика. Устврдио сам како тим чином овај двојац губи Путиново повјерење и наклоност, а вријеме је показало колико сам био у праву. Све шта је Додик добио након тога јесте “угуравање у кадар” иза Путинових и Иванићевих леђа, те фотографисање какво су добили сви гости. Друго је питање што Путин није хтио послати “поруку” изостављањем Додика са списка званица. Но, нигдје обећаних кредите, ријечи директне подршке и ино. И ова средства од клириншког дуга уплаћена су држави БиХ-и, и из Русије нисмо добили никакву потврду да је то резултат “пријатељства” Путина и Додика, а шта инквизиција константно лажно пласира. Могу ти “проруски” медији пласирати какве им драго лажи и илузије, али морају запамтити једно – никад им Владимир Владимировић те будалаштине неће потврдити.

На крају, долазимо до вехабијског „бријања брада“. У отвореном писму позвао сам предсједника Томислава Николића да одреагује на провођење америчког пројекта „очувања западнобалканског исламистичког језгра“, како сам то у тексту назвао. Указао сам му да институције ексјугославенских квазидржавица ревносно проводе амерички пројекат враћања џихадиста из Сирије и Ирака на наше просторе и да се томе треба јавно супротставити обзиром на реалну опасност какву овакво понашање производи. На страну што предсједник нема времена за моја писма, али то што упорно изостаје реакција и политичких лидера и свих тих „стручњака“ за безбједност јесте забрињавајуће. О чему се конкретно ради?

Одавно указујем је дестабилизација БиХ и Македоније у функцији стварања претпоставки за „легитимну“ акцију НАТО снага. Просто, након ескалације насиља власти БиХ-е и Македоније ће позвати у помоћ НАТО јер им државе немају капацитираност самоодбране. У условима поново успостављене окупације њеног непосредног окружења Србија долази пред дилему: или ући у НАТО или се суочити са новим погромом на Космету (попут оног из 2004.). Тиме Вучић стиче изговор типа: „Не бих ја, али…“. На то слиједи и реконфигурисање БиХ-е на четири регије, односно активирање Прудског споразума са његовим потписником у Вијећу министара БиХ – погађате о коме је ријеч!?

Елем, срећом није све тако црно и чемерно. За то се побринуо један од водећих „напредних илузиониста“ тврдњом да је влада својим економским „мјерама“ продужила просјечан животни вијек грађана Српске са 68 на 72 године. На ову тему смо се данима баш срцем спрдали и смијали.

Борислав Радовановић Блог