За Србију би сигурно било корисно да се Русија окрене против Вучића. Јер, најгори развој догађаја по Србију је овај садашњи: оба светска табора подржавају Вучића из стратешких разлога и потпуно прихватају његову унутрашњу политику која је по народ врло лоша
Стратегија ЕУ за придружење земаља западног Балкана садржи и захтев да се „мора убрзати сврставање (alignment) са спољном политиком ЕУ, укључујући и рестриктивне мере“, који је очигледно намењен Србији, а с обзиром на чињеницу да Србија до сада није увела санкције Русији и да између две земље деценијама владају добри, чак врло добри односи. Тај захтев помињан је и раније, кроз изјаве званичника ЕУ, али је сада изражен формално, кроз став поменуте стратегије коју је потписала Европска комисија, што му даје посебну тежину незаобилазног услова за придружење Србије.
Србија је у врло парадоксалној ситуацији: тежи да уђе у друштво оних који су јој непријатељски настројени и одузимају јој територије, бомбардују, примењују двоструке стандарде и слично. Са друге стране, траже да Србија раскине пријатељске везе са једином важном земљом која је подржавала и припомагала током последњих деценија. Такво протеривање Русије са Балкана можда има смисла са становишта Запада, али се тешко може рећи да је у српском интересу.
Постоји још један парадокс: Србији се нуди да се придружи једном геостратешком табору, али да за то плати скупу цену у облику одрицања од Косова и Русије, прихватања уцена Хрватске и слично. У историји светске политике увек је онај ко је мењао табор био на неки начин подмићиван, нуђен му је добитак, а никако тражено да он сам плати прелазак жртвовањем својих капиталних интереса, као сада од Србије.
Оваква неповољна понуда ЕУ свакако је резултат политике председника Вучића о уласку у ЕУ „по сваку цену“. Када је један партнер спреман на неки посао по сваку цену, па то још стално понавља, онда није чудо да други партнер искористи такву наивност, испостави првом крајње високу цену и узме му све што жели. Не треба бити познавалац теорије игара да би се схватила ова елементарна истина стратешког одлучивања.
У оваквим разматрањима обично посматрамо Русију као земљу са непроменљивом стратегијом, што не може бити тачно. Логично би било да и Русија промени став уколико га Србија радикално промени, односно уколико се, пред наметнутим избором, сврста уз ЕУ и САД и заузме непријатељски став према Русији.
Од 2000. године наовамо, Русија и Србија имају добре односе, при чему је, што је било највидљивије, Русија политички подржавала Србију на косовском питању, укључујући и коришћење вета у Савету безбедности Уједињених нација. Економски односи су такође добри, иако би могли бити бољи. Постојала је и војна сарадња, укључујући поклоне оружја од стране Русије, са половним МИГ-овима као најсликовитијим примером.
Добри међудржавни односи почивали су на добрим персоналним односима Владимира Путина, са једне, и Александра Вучића и Томислава Николића, са друге стране. Русија је, тако, на српској политичкој сцени подржавала владајућу коалицију СНС-СПС и пружала јој маркетиншку подршку која је овој толико била потребна, посебно у предизборним временима. Сваких неколико месеци Путин или Медведев срели би се са Вучићем или Николићем и тако давали јасан сигнал проруском делу бирачког тела у Србији да Русија стоји иза ове двојице, односно иза владајуће коалиције. Та слика обезбеђивала је велики број гласова владајућој коалицији и доносила јој одличне изборне резултате.
За такву политику Русије свакако постоје разлози – од нужности да велика сила покушава придобити за себе власт мање земље ситним поткупљивањима до слабости проруских алтернативних странака и организација, које нису имале већих шанси на успех. Уз то, председник Николић, који је очигледно био веома наклоњен Русији, својевремено је изгледао политички врло јак. Ипак, пажљивији посматрач, чак и без већег политичког талента као потписник ових редова, могао је одавно да уочи праву оријентацију Александра Вучића, који је лако скрајнуо Николића и повео земљу у прозападном правцу. У томе је имао пуну подршку „руског човека“ Дачића. Наводно седење на две столице било је само представа за Русију и проруски део бирачког тела у Србији, а Вучић се већ определио само за једну столицу, ону антируску.
Било је очигледно да је стратегија Русије на великом искушењу, али је Путинова влада није мењала. Чак ни данас, после очигледног прихватања Стратегије ЕУ од стране Вучића, руски министар спољних послова Лавров нема ништа боље него да упозори запад да је његова политика одвлачења Србије од Русије „крајње непристојна“ и да ће донети ризик цепања српског друштва на два дела, као у Украјини.
Нема сумње да ће председник Вучић наставити са праксом наводног седења на две столице док год може, избегавајући прикључење санкцијама док год му то дозволе западни савезници. Зашто би улазио у сукоб са Русијом и тако изгубио део бирачког тела? Чак ни његовим западним покровитељима не иде у рачун да Вучић, не дај боже, због сукоба са Русијом изгуби на следећим изборима, па га неће пожуривати на санкције.
А шта ће Русија чинити у светлу Вучићеве дефинитивне одлуке да Србија иде западним правцем? Хоће ли наставити политику „ништа се није догодило“ и одржавати лажно пријатељске односе или ће се окренути против Вучића и покушати да га обори кроз разградњу његове представе као о пријатељу Русије и руског руководства, што би омогућило изградњу коалиције родољубивог и проруског дела бирачког тела?
На горње питање тешко је дати вероватан одговор. Лако је могуће да заузетост Русије озбиљним светским и домаћим проблемима учини да занемари или отпише Србију, мада би сила која претендује на светску улогу требало да има довољне капацитете да се брине о свим тачкама на кугли земаљској. Као Америка. Или ће се, можда, Русија надати да ће поменути услов постати беспредметан уколико ЕУ сама укине санкције, па ће Русија и Србија наставити загрљене. Ипак, у скоро укидање европских и америчких санкција не треба веровати, јер оне нису инцидент већ постоје ради стратешког свођења Русије на мању меру.
За Србију би, међутим, сигурно било корисно да се Русија окрене против Вучића. Јер, најгори развој догађаја по Србију је овај садашњи: оба светска табора подржавају Вучића из стратешких разлога и потпуно прихватају (не интересује их) његову унутрашњу политику која је по народ врло лоша: аутократија, економска стагнација, гушење медијских слобода, злоупотреба свега ради одржања личне власти и слично. Просто: лаж влада Србијом, па само цветају Потемкинова села.
Овим свакако не призивам утицај страног фактора на домаће изборе, већ само негацију лажних представа које замајавају српске гласаче. Када Вучић и његови лажу кроз контролисане медије, а подржавају га ЕУ и Русија, зашто онда грдити тог наивног гласача? Стога мислим да би било добро да бар један од три стуба те ружне представе отпадне и заузме, макар у сопственом интересу, поштенији став који ће омогућити српским бирачима далеко тачнији увид у стање ствари.
Опрема: Стање ствари
