Бошко Обрадовић: Одговор министру Ђорђевићу и Комесаријату за мигранте – Шта сте потписали у Маракешу и Бечу?

Свакога дана нови и нови представници владајућег режима реагују на покретање петиције Двери против републичке и локалне мигрантске политике актуелне власти, а да не одговарају ни на једно постављено питање са наше стране. Сви они, од Александра Вучића, преко министара Александра Вулина и Зорана Ђорђевића, до Комесаријата за мигранте, негирају да постоји проблем мигрантске кризе у Србији, али истовремено избегавају да одговоре на питање зашто се онда доносе локални акциони планови за унапређење положаја миграната у Србији до 2021. године?

Заправо се дешава тешка превара од стране власти јер се ови локални акциони планови доносе у истом пакету са решавањем проблема наших избеглица и интерно расељених лица која служе за изговор да су планови власти о трајном збрињавању заправо посвећени њима а не мигрантима. Нема одговора на једноставно контрапитање: какве везе имају наше избеглице и интерно расељена лица са мигрантима, и зашто се налазе у истом акционом плану? Чему уопште „план за унапређење положаја миграната у Србији до 2021. године“ ако се тако нешто не планира и ако је Србија само пролазна станица на њиховом путу у ЕУ? И, шта ћемо ако они даље из Србије не могу јер нико не жели да их прими и стално их насилно враћа на територију Србије? Ако Србија постане тампон зона из које немају куд ни напред ни назад?

Јасно је да представници врха власти отворено лажу и да су се очито обавезали одређеним међународним центрима моћи да ће од Србије направити највећи азилантски центар у Европи. Шта је разлог томе: уцене на путу Србије у ЕУ, куповина спољне подршке за одржавање на власти или вера у мигрантску политику Ангеле Меркел којом се решава питање наталитета и недостатка радне снаге – мање је важно јер је у свим овим варијантама губе Србија и њена будућност. Док наша деца одлазе – мигранти нам долазе. Посебно је питање безбедности и да ли и ко ради безбедносне провере миграната који се налазе у Србији. Јако је опасно ако се то не ради и ако надлежни ово питање релативизују као мање битно од хуманости коју свакако треба показати према избеглицама из ратом захваћених подручја.

Међутим, министар Ђорђевић још увек није одговорио на питање шта је потписао у Мароку и ко га је за то овластио? Од грађана Србије се крије да је Ђорђевић у име Владе Србије потписао „маракешки споразум“ о глобалном управљању миграцијама, али да га нису потписали САД, Италија, Аустрија, Мађарска, Словачка, Чешка, Словенија, Бугарска и многе друге европске земље. Министра Ђорђевића изнова питамо да ли је потписао овај пакт који подразумева да се мигранти третирају као држављани УН, са посебним правима, да о њима могу да се емитују само позитивне вести, и да је утврђено ново људско право – „неометана миграција“, која подразумева експресно добијање пасоша, односно држављанства тамо где се мигранти населе. Када је Влада Србије донела одлуку да ово потпише и зашто се то крије од јавности?

Фамозни „Маракешки споразум“ изгледа није једини уговор који је Влада Србије потписала мимо очију јавности и без изјашњавања грађана на изборима или народном референдуму. Министар Вулин, нити било ко други од званичника власти, и даље нема одговор на моје посланичко питање да ли је тачно да је Влада Србије потписала уговор са Владом Аустрије о враћању свих оних миграната који не могу да добију азил у Аустрији назад у Србију, као што тврди бивши аустријски министар унутрашњих послова Херберт Кицкл. Или да макар чујемо да Кицкл не говори истину! Они на власти, дакле, отворено лажу и замајавају наш народ кријући истину о томе шта планирају у вези са мигрантском кризом. Али, требало би да им буде јасно да грађани Србије нису ни слепи ни глупи, да подржавамо хумани однос према свакоме ко је у невољи у пролазу кроз нашу државу, али да смо против трајног насељавања миграната у празним српским селима и измене структуре становништва државе Србије. Мигранти апсолутно имају и треба да имају сва људска права као и други људи, али се поставља питање да ли се прихватањем овакве мигрантске политике наше власти укида суверенитет наше државе и доводи у питање њена безбедност? О овој теми не постоји јавна расправа у Србији, све се одвија „испод жита“, власт доноси одлуке мимо воље народа и очито нешто крије. Ово је озбиљно и крупно питање које више не може да се решава у уским круговима власти без питања грађана.

Двери