Бошко Обрадовић: Одговор Вучићу и Вулину – стране инвестиције су велика лаж и превара

У скупштинској дебати поводом избора актуелне Владе Републике Србије рекао сам да ниједну државу света нису развиле стране инвестиције и поставио Александру Вучићу питање да наведе једну такву државу коју су развиле стране инвестиције.

Читав наредни дан скупштинске расправе Вучић је постављао реторичка питања о томе како другачије развити економију ако нема страних инвестиција, а да никоме није била дата реч да му одговори. Јуче се овим мантрама о страним инвестицијама придружио и непостојећи Покрет социјалиста, који је поновио лаж да је директним страним инвестицијама повећана запосленост у Србији. Зато ево одговора за који смо ускраћени у Народној скупштини. Време је да се коначно чује да постоји и други поглед на економију у односу на неолибералну доктрину Млађана Динкића чији је Вучић политички ученик.

На Вучићеву констатацију да само кретен може да негира значај страних инвестиција и да су Немачку после Другог светског рата развиле стране инвестиције, тј. Маршалов план – одговорићу цитирајући Сергеја Глазјева, Путиновог саветника за економију: „Па и у Западној Европи је све до увођења евра била такође планска привреда – новац су штампале националне банке на основу тражње од стране производних компанија, потврђене њиховим бизнис-плановима, а контролу чијег испуњења су вршиле комерцијалне банке. Оне су на себе узимале ризик кредитирања својих клијената и рефинансирале их у националним банкама преко њихових меница. Управо је тај механизам примарне емисије уз обавезе производних предузећа, а не фамозни Маршалов план, обезбедио обнову економија Немачке и Француске после ратаˮ  (Геополитика, март 2016).

Дакле, постоји други механизам економског развоја који се зове строго контролисана примарна емисија државног новца која се улаже у перспективне привредне гране које врше замену увоза домаћом производњом. Нема успеха домаће привреде без домаћих банака и државне развојне политике. Ово би требало да је јасно и самом Вучићу који је више пута поновио да стране банке неће да кредитирају домаћу привреду. Ко ће онда да улаже у домаћу привреду, г. Вучићу, ако не домаће банке, државна Развојно-инвестициона банка и сама држава кроз строго контролисану примарну емисију Народне банке Србије?

Да прво видимо шта смо концептом привлачења страних инвестиција већ добили и колико смо се уназадили. Већ смо готово у потпуности препустили финансијски систем страним банкама, НБС препустили контроли ММФ-а и изгубили контролу над кредитном, монетарном па тиме и над развојном политиком. НБС је дозволила кредите индексиране у страној валути па су банке високим каматним стопама и курсним разликама презадужиле привреду. Страни инвеститори су долазећи у таласима већ успоставили контролу над разним сегментима  нашег тржишта, уклонили домаћу конкуренцију или спречили њен раст и развој. Од нових страних инвеститора можемо очекивати исто или још горе. Трговински ланци су  исто у рукама страних компанија па они одлучују шта ће и под којим условима продавати и наравно фаворизују своје иностране партнере са којима су већ раније пословали.

Страни инвеститори су мотивисани приватизацијом наших националних природних и привредних ресурса, куповином домаћег тржишта, јефтином радном снагом, субвенцијама из државног буџета, ослобођењем од пореза и доприноса, бесплатним грађевинским земљиштем, повлашћеним ценама енергената, слабом еколошком заштитом, корумпираном инспекцијом рада, одсуством синдиката… Они долазе у Србију само да би искористили све ове повољности и изнели профит у иностранство. Када више не буду задовољни – отићи ће. Доказали смо и да одређени број страних компанија лажно приказује своје пословање у Србији са губитком, како не би платили порез на остварену добит и како би сав профит изнели у иностранство без плаћања пореза.

При том, доласком страног инвеститора убија се конкурентност домаћег произвођача из исте бранше који не добија такву исту подршку државе као странац. Нема никаквог смисла доводити страног инвеститора у сектору у коме наша индустрија или привреда уопште има перспективу, али нема подршку државе. Посебно је бесмислено то радити када тај страни инвеститор са собом вуче читав извознички лоби из матичне државе, тј. повећава увоз у Србији. Једини страни инвеститор који је добро дошао је онај који улаже своје паре или доноси савремену технологију у оној области у којој Србија нема или не може да развија своју привреду. Лепо је то што страни инвеститор отвара одређени број радних места и има обезбеђено тржиште и банкарску подршку из својих матичних држава, али то није дугорочно решење за Србију јер тако развијамо туђу привреду, а не своју.

Страни инвеститори  најчешће долазе  у неразвијене земље. Сви директни и индиректни трошкови пословања су зато овим компанијама знатно нижи него у развијеним земљама и земљама које се убрзано развијају.  У првом кораку страни инвеститор запосли одређени број радника, да добре плате најбитнијим радницима и донесе квалитет производа и услуга. С обзиром да се тржиште са његове стране контролише и монополише  – онда се подижу цене. Углавном после пар година плате почну да стагнирају и да падају.

Раст продуктивности и обима посла ових компанија се зато због контролисаног тржишта прелива искључиво у профит без великог ефекта за државу и раднике. Када су сви кључни елементи економије у страним рукама плате не могу расти јер угрожавају велике  корпоративне профите на које су странци навикли. Страни инвеститори ће остати само ако су плате ниже од плата у другим земљама. Претњама да ће да иселе производњу ове компаније добијају нове подстицаје од државе. Држава нема снаге да се томе супротстави  и додатним мерама подстакне сопствени домаћи привредни развој, јер су приходи од пореза на добит и плате радника мали.

Сада Вам је – претпостављам – јасно зашто сам био једини председник посланичке групе коме је Маја Гојковић забранила реплику и зашто Александар Вучић није био спреман да чује ову истину. Стране инвестиције су једна велика лаж и превара, и што је најгоре – троше наше паре на развој страних фирми у Србији уместо да све државне снаге уложимо у домаћу индустрију и пољопривреду која може да понуди замену увоза домаћом производњом.

Знам шта би Вучић и економски неолиберали одговорили на ово: „Али, ми немамо домаће предузетнике способне да понуде нове производне идеје и капацитетеˮ. Ту сам Вас и чекао – немате зато што сте већ 16 година посвећени пљачкашкој приватизацији, укидању царина на увоз стране робе, фиксираном курсу динара који одговара увозничком лобију, кредитима индексираним у страним валутама, субвенцијама страним фирмама, а апсолутно ништа нисте урадили за домаћег привредника и пољопривредника који једноставно не може да издржи трку са страном конкуренцијом коју Ви подржавате уместо да подржите домаћег предузетника.

У томе се крије кључна разлика између Двери и свих других политичких опција на српској политичкој сцени које нису спремне да раскрсте са погубним неолибералним економским моделом који не важи више нигде у свету сем у банана-државама, па и у нашој држави за коју је Александар Вучић искрено рекао да не може да потроши ни један једини динар без питања ММФ-а.

Аутор је народни посланик и председник Српског покрета Двери