У дому Јелене Брдар и њена четри сина у Челареву се, уместо празничне радости, угнездила туга. Без струје од октобра, у мраку дочекали Нову годину, у мраку чекају и Божић
КАДА ми неко, а сви то, знам, раде чиста срца и с најбољом намером, каже да се држим и да морам да се борим, у мени се само стегне нека болна опруга. А онда одем горе, на спрат, и она се сама отпусти, а сузе лију, лију, као да никада неће престати.
У спратници са бројем десет у улици Ђуре Ђаковића у Челареву, месту између Новог Сада и Бачке Паланке, Јелена Брдар (32) је и домаћица и домаћин. Кућа, иначе, споља делује веома лепо. И топло. Хладноћу, и тела и душе, осетите тек кад у њу крочите. Стара и већ напукла пећ једва успева да умлачи ваздух у кухињи и дневној соби, а ни по чему, ама баш ни по чему, не може да се види да је, и овде, стигло време празничног радовања. Први пут од 2004. ни новогодишње јелке, ни било каквог украса, чак ни сијалице не горе. Зато је, каже Јелена, у души још мрачније и још студеније.
– Кућу смо купили те године, од новца који је мој покојни муж Милош добио од приватизације “Пиваре Челарево”, и веровали да се сви наши снови остварују – наставља болну исповест ова млада жена. – Милоша којем је сада 13 већ смо имали, да би се, у међувремену, родили и Страхиња којем је седам, две године млађи Лука и Матеја који има четири године.
Док она говори, тројица млађих дечака (најстарији је, када је чуо да долазе новинари, отишао код баке, неће, вели да га другари виде у новинама и да му се ругају), свијају се око мајке. Без оца који је, и после приватизације, наставио да ради у пивари, остали су 29. септембра прошле године. Отприлике пет месеци раније, дијагностициран му је карцином бубрега. Најпре ужас, па онда нада и борба, огромни издаци за лечење и, најзад, агонија. Прозрачност снова претворила се у таму стварности.
– Остала сам сама са синовима, без посла и са породичном пензијом од 24.000 динара. Петнаестак дана после Милошеве смрти стигао ми је рачун за неплаћену струју од око 200.000 динара, с могућношћу да одмах платим 40.000, а остало на осам месечних рата. Истог дана када сам некако успела да позајмим и уплатим тих 40.000, дошли су и не само искључили довод, него и демонтирали и однели струјомер.
Од тада је у кући Брдаревих и буквално мрак. Да би, с времена на време, угрејала воду и окупала децу, Јелена спроведе кабл до комшија. Добри су, каже, не замерају јој, али не може то да ради сваки дан. Пред саме празнике, поново је покушала да се договори са бачкопаланачком електродистрибуцијом, па је 28. децембра уплатила нови аванс за укључење, овога пута од око 60.000. Позајмљених, наравно.
– Надали смо се да ће и нама засијати за празнике, али није: у решењу које сам добила каже се да је рок за извођење радова десет, а за укључење чак 80 дана – каже гласом из којег је готово ишчилела и задња трунка храбрости. – А и шта ћу после? До јула треба плаћати месечне рате за остатак дуга од по 18.000, раздужити се код добрих људи који су прискочили, хранити њих четворицу. Осећамо се као влати траве на ватру, сами, немоћни, ничији… Ником, баш ником на овом свету не бих тај осећај пожелела.
МАЈКА ЈЕ УВЕК МАЈКА
ДА јој није мајке Наде, иначе пензионерке, Јелена, вели, не зна како би она и деца уопште преживели.
– Од своје пензије успела је да уштеди и јесенас купи једну свињу и пола донесе нама – објашњава саговорница “Новости”. – А пензија јој је свега 9.000 динара. То може само мајка!
Новости
