А Р Т Е М И Ј Е

По милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
У Е Г З И Л У

Свему свештенству, монаштву и свим правоверним
синовима и кћерима Српске православне цркве
сверадосни хришћански поздрав

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

”Родио се јеси, Спасе, у пећини тајно,
Но небо Те свима објави користећи
Звезду као уста, и мудраце ти приведе
који ти се вером клањају, са њима
и нас помилуј”!
(Вечерње, Паримеји)

Као што рађање сунца свакога дана уноси радост у живот уснулих људи, браћо и сестре, показујући лепоту твари Премудрог Творца, тако и данас на Божић, дан рођења Сунца Правде – Богомладенца Христа, којег по милости Божјој дочекујемо и прослављамо сваке године, обасјава и показује сву лепоту и премудрост промишљања Божјег о свету и човеку у њему, откривајући људима циљ и смисао настанка и постојања све видљиве и невидљиве твари. То је празник када је Бог – Син Божји Јединородни, ”човекољубља ради” постао човек и родио се као Богомладенац у Пећини Витлејемској. Зато је Божић најрадоснији и најсвечанији хришћански празник. У ствари, Божић је темељ и извор свих хришћанских празника, у току године, па и самог хришћанства.

Зато сваке године дочекујемо Божић са великом духовном радошћу која, ево и сада, зрачи са ваших лица и из ваших душа, посебно са лица ове невине дечице, која Божић доживљавају као свој дечији празник. Не умом, него срцем, она осећају да се данас родило Божанско дете, Богомладенац Исус Христос, њихов највернији и најбољи пријатељ. Заједно са децом то исто осећају и сви они који се труде да у своме животу испуњавају заповести Божије, јер је Господ касније поручио свима: ”Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”. Зато је и Света Црква, богомудро устројила и одредила шестонедељни пост пред Божић, као духовну и телесну припрему за достојан дочек тог многожељеног небескога Госта.

Због тога је Божић увек био најрадоснији празник. Он је то и данас за многе милионе оних који у Христа верују, који се хришћанима називају. Небо и земља данас се веселе, Анђели и људи духовно славослове, јер онима који су ”у тами и сенци смрти” засија светлост живота, Бог се јави у телу као ”Отроча младо”, рођен од Дјеве у пећини Витлејемској. Пећина и јасле Га са радошћу примише; Пастири витлејемски који му се први поклонише, већ Га проповедају; Мудраци са истока, вођени чудесном звездом, журно хитају дарове носећи; Ирод, цар опаки, се смућује чувши вест о ”рођењу Новога Цара”. Све је у покрету, све и сви осећају да се нешто необично, нешто ново догађа. А ми, шта ми радимо, браћо и сестре, ове чудесне ноћи и овог сверадосног дана? Ми се придружујемо, и ако нечистим устима, хоровима Анђела и са њима Му хвалу приносимо, радосно кличући: ”Слава Богу на Висини, и на земљи мир”, јер дође ”очекивање народа” – Господ Христос, Емануил.

Нека је слава Господу, што и ове године дочекасмо ове светле дане Христовог рођења. Веселимо се сада и радујмо се. Завршавајући пост и приближавајући се празнику, ми осећамо као да излазимо на слободу. Циљ поста, међутим, није у томе, да се ми сада о празнику само предајемо чулним и телесним задовољствима. Није смисао Божића у печеници, у јелу и пићу. Из старине су ови дани названи светима. Стога би требало да и наше весеље буде свето. А да се неко не би, веселећи се, заборавио, Света Црква нам је ставила у ум и у уста кратку химну у славу рођеног Христа, којом отрежњавамо тело и узвишујемо дух, указујући нам на мисли достојне Празника: ”Христос се рађа, славите Га, Христос долази с неба, сретните Га, Христос је на земљи, узвисите се”, и остало. Стога данас је главно славити Христа, и славити Га тако да се славословљем услади душа и срце те загуши привлачност, сваког небогоугодног дела и посла, штетног по спасење душе.

Славити Христа не значи да треба да Му састављамо дуге похвалне песме и химне, него да, помишљајући и слушајући о Његовом Рођењу, једноставно из дубине душе ускликнемо: ”Слава Теби Господе што си се родио”. И то је довољно. То ће бити тиха песма срца која ће проћи небеса и доћи до самога Бога. А у Цркви света богослужења овога празника препуна су песничких израза из Старог и Новог Завета, а нарочито из чудесних догађаја из живота Богомладенца Христа, почев од витлејемске пећине и овчијих јасала па до Голготе и Васкрсења. Све те предивне и дубоко смисаоне песме и химне не само да нам износе и објављују најдубље и највеће тајне Пресвете Тројице по питању промишљања и спасења рода људскога од греха, смрти и ђавола, него нас уче и како да живимо овде на земљи да би смо то бесцен благо које је Син Божји својим оваплоћењем донео на поклон нама људима, унели у себе и живели њиме. И не само то. Кроз ове дивне и богонадахнуте песме, Света Црква нас учи и упућује да смо и ми дужни да у нашем личном животу пратимо Господа нашега на свим путевима Његовим, јер нам је оставио заповест и аманет рекавши: ”Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном”. Цео животни пут Господа, од Витлејема па до Голготе и Маслинске Горе, био је крстоносан. Зато и ми, ако смо Христови, не можемо ићи за њим без крста свога, крста животног.

Божић, колико свечан и радостан празник, толико и тајанствен. У тој једној речи смештена је сва тајна неба и земље, Бога и човека, времена и вечности. На данашњи дан јавила се небеска светлост, родило се Сунце Правде и обасјало сву историју рода људскога од Адама до последњег човека на земљи. Јавио се Христос, оваплоћени Син Божији, роди се Емануил, ”с нама Бог”. И човеку је свануо дан, отвориле му се очи духовне. Тек тада је у Витлејемском Бого-детенцету човек упознао правога Бога и правога човека. И схватио пуни смисао свога постојања и битисања у овоме свету. Схватио је да је човек створен за живот вечни, живот са Богом и у Богу. Ту тајну су до Господа Христа слутили и нејасно назирали ”као у загонетки” само поједини умови светих Пророка који беху просветљени и испуњени Духом Божјим, те говораху и прорицаху о тим будућим догађајима. Што су они слутили и назирали, нама се у потпуности открило у витлејемској ноћи, када је чудесна светлост обасјала пастире у пољу, и када су им Анђели Божији јавили ”да им се данас родио Спас” (Лк. 2, 11).

Иако су сви, бар у јеврејском народу, очекивали тај, још Адаму у Рају обећани, и касније преко Пророка најављивани долазак Месије, ипак, када се то обећање Божије испунило, сви су били изненађени и задивљени, а неки и узнемирени: Небо и земља, Анђели и људи и сва природа. Задивили се и узнемирили се. Зашто? Због начина како се то све десило. Анђелски свет се задивио и узбудио, – Девојка затруднела! Какво изненађење, какво чудо, до тада невиђено и непознато. Јосиф се узнемирио и смутио, све му беше нејасно и непознато. Свашта је помишљао. Било је потребно да Анђео сиђе са неба и објави Јосифу за Свету Дјеву: ”Оно што се у њој зачело од Духа је Светога, па ће родити сина и надени му име ИСУС (Мт. 1, 20-21). И још му објашњава да се све ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: ”Ето, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануило, што ће рећи: с нама Бог” (Мт. 1, 22-23).

Господ Христос се родио у Израиљском народу, али не само за Израиљски народ. Исус – Емануил је Спаситељ свих људи, свих народа и сваког појединог човека. Његово рођење је извршено на чудесан начин, како само Премудрост Божја може да устроји. Нити се Бог претворио у човека, ни човек у Бога, него се Бог оваплотио – остајући Бог, а човек се обожио – остајући човек, јер Онај, Који се ноћас родио Господ Христос, истовремено је био и савршени Бог и савршени човек, био је Богочовек. Вера Свете Православне Цркве учи нас да су се у једној Ипостаси Бога Логоса сјединиле две природе – Божанска и човечанска – са свима својим својствима. Каква предивна Тајна! Једна Ипостас, која не слива две природе, и две природе које не раздељују једну Ипостас. У Тајни Свете Тројице ми верујемо у јединство природе и тројичност Лица: Отац, Син и Свети Дух, а овде, у Тајни домостројства ваплоћења, ми верујемо у јединство Лица и двојност природе. Син Божји, Бог Логос, друго Лице Свете Тројице, примио је од Свете Дјеве потпуног и савршеног човека, тело савршено и душу савршену са разумом и вољом. Созерцавајући ту надумну Тајну, свети апостол Павле, није могао а да не узвикне: ”О, дубино богатства и премудрости и разума Божијега” (Рим. 11, 33).

Радост и значај Божића наш народ је дубоко доживљавао и духовно се радовао у свим приликама и неприликама: у слободи и у ропству, у богатству и у сиромаштву, у својим скромним домовима али и прогнани из њих. Ништа није могло да помути радост сусрета са Богомладенцем у божићној ноћи. И данас се, браћо и сестре, над нашим народом, над нашом отаџбином Србијом, посебно над мученичким и распетим Косовом и Метохијом, гомилају тамни и градобитни облаци у покушају да нас расрбе и расправославе. И у таквим условима ми ипак дочекујемо и свечано прослављамо рођење Христово, сећајући се Његових речи и обећања Његовим ученицима, па и свима нама рекавши: ”У свету ћете имати невоља, али не бојте се јер Ја победих свет”.

Охрабрени таквим обећањем, испуњени духовне радости, Ми вам, драга наша децо духовна, честитамо срећну наступајућу 2019-ту Нову Годину, са молитвеном жељом да нам она буде благословена, да нам донесе више мира, слободе и правде међу људе и међу народе на земљи, како бисмо се целе године трудили само у ономе што је Богу мило и драго.

Призивајући благослов Божји на све Вас, још једном Вас поздрављамо поздравом радости