* У Црној Гори се не одржавају избори. То је орвеловски поступак заснован на насиљу, уцјенама, преварама, крађи… Стога, не можемо говорити ни о „резултатима избора”. Има смисла само говорити о успјешности режимске пљачке. У земљи са нешто више од 600.000 становника уписано је преко 500.000 бирача, па је јасно да нема говора о регуларности изборног поступка. Постоји огромно фантомско бирачко тијело
* „Државни удар“ је служио и као крајње средство за увођење ванредног стања, уколико би се испоставило да је то потребно. У случају да је обим изборне крађе „подбацио“ за који проценат, те да Ђукановић није ухватио ни теоретску могућност формирања владе са мањинским партијама и сателитима – реализовао би припремљени сценарио у виду већих инцидената. И потом прогласио ванредно стање. То би била и формализација власти полицијске хунте
* Тешко се отети утиску да је предсједник Владе Србије урадио све како би на неки начин одржао у животу верзију „државног удара“ у Црној Гори и помогао Милу Ђукановићу. Подсјетићу, та очигледна фарса се прије Вучићевог наступа по правним, чињеничним и логичким елементима већ била распала. Овако, премијер Србије је „вјештачким дисањем“ у виду магловитог, кафкијанског проседеа дао Ђукановићу неки медијски ослонац, предах. Убијеђен сам да ће то имати одређену и цијену за њега самог која неће бити занемарљива
* Ђукановић је најнеобразованији човјек који је икад, у било којој форми, представљао Црну Гору. Али, има шибицарски рефлекс који га је сада руководио да предложи да нови режимски мандатар буде Душко Марковић, а не он. Заправо, он само мрионети предаје мјесто формалне одговорности за извјесну и брзу пропаст. А сам задржава суштинске полуге моћи и контроле
* ”Завршавање” са Србима је потрајало. Ни после низа година систематске тортуре, потирања, злочиначког притиска, није се много шта промијенило. Срби су гдје јесу, извјесно стаменији и виталнији него раније
* Анти-НАТО покрети у Црној Гори неће престати са својим дјеловањем чак и ако нас насиљем уведу у НАТО. Под насиљем подразумијевам како гласање у Скупштини, тако и могући референдум који би организовао режим. Извјесно, на таквом „изјашњавању“ би се примјенила иста средства крађе и притисака као на референдуму 2006. Или на било којим досадашњим „изборима“
——————————————————————————————————————————–
ПРОФЕСОР на Природно-математичком факултету, предсједник Управног Одбора „Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори“, Владимир Божовић, говорио је за „Видовдан“ о црногорским изборима, „државном самоудару“ и очекивањима од будућих дешавања.
* Како коментаришете ове изборе који представљају преседан који ће ући у анале по злоупотребама, бескрупулозним кршењима закона и најперфиднијим махинацијама, као и резултат опозиције упркос таквој нефер и недемократској борби?
У Црној Гори се не одржавају избори. То је орвеловски поступак заснован на насиљу, уцјенама, преварама, крађи… Стога, не можемо говорити ни о „резултатима избора”. Има смисла само говорити о успјешности режимске пљачке. Људи са стране, они који нису непосредни учесници, то не разумију. Са бројем становника који стају у једну скромну ексел датотеку, у којој тајна политичка полиција поред имена записује средства стимулације (потплатити, запослити, ослободити казне…) или средства притиска (афере, прекршаји, компромитација…), немогуће је одржати изборе. Умјесто тога, на сцени је монструм у облику хибрида слијепе голооточке суровости и сицилијанске подлости. Нарастајућа биједа у материјалном и моралном погледу храни монструма. А тога је све више.
Почевши од најбаналније чињенице да је у земљи са нешто више од 600.000 становника уписано преко 500.000 бирача, јасно је да нема говора о регуларности изборног поступка. Такав однос броја становника и активног бирачког тијела је незабиљежен у свијету и указује на огромно фантомско бирачко тијело. Ради се о армији увезених режимских гласача који се појављују под измишљеним и „позајмљеним“ идентитетима.
Доћи ће дан кад ћемо се суочити са фрапантним обимом преваре којој смо били изложени годинама. Очигледно је да су у том систему укључене све структуре и нивои ДПС-а. Поред самог врха који осмишљава и контролише поступке изборне крађе, остали служе као извођачи, логистика и за прикривање. Стога, нимало ми се не допада учестала политикатнтска оцјена: У ДПС-у има часних људи. Сви ти ”часни”, који су годинама у режимском погону, на истакнутим или нешто сјеновитијим позицијама, и поред конкретних и јаких доказа пљачке и разарања друштва, нису се пренули ни одустали, већ су приљежно помагали да се то стање одржава. Да ли то раде људи са зрном части?
* По вашем мишљењу која је позадина наводног „државног удара“ на дан избора?
Позадина је јасна. Режим је преко „државног удара“ успио да мобилише један проценат летаргизованог бирачког тијела. То су они људи који су пробуђени ратним бубњевима одсудне „одбране државе”. Истовремено, они углавном равнодушни бирачи са благом превагом ка промјенама, су се под пријетњом државног пуча, услед збуњености, страха од могућих потреса вратили на уобичајену позицију „немијешања” и останка кући. Зато смо имали нагли пад у тренду излазности у поподневним часовима.
Истовремено са овим ефектима, „државни удар“ је служио и као крајње средство за увођење ванредног стања, уколико би се испоставило да је то потребно. У случају да је обим изборне крађе „подбацио“ за који проценат, те да Ђукановић није ухватио ни теоретску могућност формирања владе са мањинским партијама и сателитима, онда би реализовао припремљени сценарио у виду већих инцидената. И потом прогласио ванредно стање. То би била и формализација власти полицијске хунте. Прије или касније, а то ни сад није искључено – услиједило би и хапшење рукводства ДФ-а као најжилавијег политичког противника.
Ако још има неког са илузијом да у Ђукановићевом полицијском провизоријуму није баш све могуће, треба да се присјети и једне фрешке чињенице – још увијек се не зна ко је издао налог полицији за хапшење Андрије Мандића и Славена Радуновића у ноћи 24. октобра. Дакле, на питање да ли је у Црној Гори могуће да се без икаквог чињеничног основа ухапсе људи под оптужбом да су планирали упад у Скупштину, напад на премијера, или било шта друго, одговор је: да, могуће је! И много више, и много горе од тога.
* Како коментаришете изјаву премијера Александра Вучића поводом догађаја у Црној Гори, као и његове наводе о томе да овакав сценарио има „елементе иностраности“?
Наступ који има онолико „непознатих“, са оном количином нејасних, крајње конфузних исказа, немогуће је разумно коментарисати. Међутим, тешко се отети утиску да је предсједник Владе Србије урадио све како би на неки начин одржао у животу верзију „државног удара“ у Црној Гори и помогао Милу Ђукановићу. Подсјетићу, та очигледна фарса се прије Вучићевог наступа по правним, чињеничним и логичким елементима већ била распала. Овако, премијер Србије је „вјештачким дисањем“ у виду магловитог, кафкијанског проседеа дао Ђукановићу неки медијски ослонац, предах. Убијеђен сам да ће то имати одређену и цијену за њега самог која неће бити занемарљива.
* Шта мислите о трећој абдикацији Мила Ђукановића као и именовању координатора свих служби безбедности Душка Марковића за „новог мандатара будуће Владе“?
Мило Ђукановић је добро утренирани шибицар приградског карактера. Похлепан, превртљив, безочан. Међутим, добро познаје нијансе у менталитету снисходљивог, бескичменог народа. И само се у томе састоји разлог дуговјечности опстајања у овој политичкој жабокречини. Иначе, ради се о ноторној незналици и најнеобразованијем човјеку који је икад, у било којој форми, представљао Црну Гору. Управо га је тај шибицарски рефлекс руководио и у конкретном случају – да предложи да нови режимски мандатар буде Душко Марковић, а не он.
Након беспризорне пљачке земље, разарања духовног и моралног вредносног система, након што је државу и њена богатства ставио у џеп своје породице и блиских криминалаца, предаје формално управљачко мјесто. Некој марионети. Заправо, он само предаје мјесто формалне одговорности за извјесну и брзу пропаст. А суштинске полуге моћи и контроле задржава. Тај приступ убацивања у гротло економског и политичког безнађа кандидата за премијера за једнократну употребу је већ опробао. Уколико га у међувремену не „затекну“ одмазде због нагомиланих мафијашких дугова, планира да се врати као „спасилац“ у ко-зна-којем наставку фарсе зване „одсудни тренутак за Црну Гору“.
С друге стране, само би човјек врло уског интелектуалног формата, слабашне моћи логичке анализе политичког контекста, али истовремено сирово властохлепан прихватио да за рачун Мила Ђукановића, у овој ситуацији, игра улогу премијера. А такав је управо Душко Марковић. Присјетимо се, то је онај исти човјек који је на оптужбе Миодрага Живковића да је ДБ којом је руководио Марковић извршила атентат на њега одговорио да ”вјероватно не би били живи и здрави да је ДБ организовала атентат”. Само ова изјава, мимо било чега другог, би га у озбиљним земљама дисквалификовала за бављење политиком или неким послом од јавног значаја.
Душко Марковић, према различитим изворима, има учешће у многим криминалним аферама, а у јавности слови као вођа „мојковачког клана“. Чули смо, Специјално тужилаштво је објавило да су докази из предмета који се тичу дјеловања овог клана волшебно „емигрирали“. Без обзира на овај покушај укривања трагова, сигурно је да ће се све то разоткрити у неком тренутку. За то постоји снажан интерес како у јавности, тако и код супротстављеног клана, а који ће, немам нимало сумње, пружити у судском поступку озбиљније доказе од оних који су „емигрирали“ са полица корумпиране и неспособне полиције.
На крају, оно што је извјесно и што мора добити свој кривично-правни епилог је улога Душка Марковића у убиству Душка Јовановића. То ће се једног ведрог дана довести до краја, а дубоко сам увјерен, и утврдити и његова лична улога и одговорност.
* Да ли је могуће да опозиција склопи Владу са мањинским партијама?
Колико видим, шансе за такав исход су веома мале. Поновићу једну тезу коју сам у неким ранијим текстовима установио. Интереси мањинских народа су у времену остварења личних интереса Ђукановића и његових „транзиционих побједника“ (брата, сестре, кумова и пријатеља) кроз пројекат „суверене Црне Горе“ годинама сузбијани, одлагани, потискивани уз кључну мотивациону лозинку: „само да завршимо са Србима“. И они су, на жалост, прихватили улогу у том стравичном савезништву у систематском покушају статистичког затирања читавог народа, потом његове културе и идентитета. Међутим, то ”завршавање” са Србима је потрајало.
Ни после низа година систематске тортуре, потирања, злочиначког притиска, није се много шта промијенило. Срби су гдје јесу, извјесно стаменији и виталнији него раније. На другој страни, мањински народи нису добили ништа. Сем лажних обећања режима, а у последњих пар циклуса и руководства њихових националних странака. Због извјесне корупције у тој релацији између режима и вођства мањинских националних странака, а дијелом и због ”геополитичких” струјања, вјерујем да ће мањинске партије правити власт са својим „традиционалним“ савезником.
Постоје мале шансе да Бошњачка странка донекле избалансира свој однос између понуда режима и опозиције, у контексту нових односа између Русије и Турске. Али, заиста мале.
* Ако којим случајем ДПС на неки начин ипак успе да формира Владу, која су алтернативна решења за промене у Црној Гори?
Волио бих да могу дати мало свјежији, освјетљенији одговор на ово питање, али бојим се да су нам све алтернативе чемерне. Овдје ће се спирала пропасти наставити и убрзати, а тамо куд све то иде, мислим да људско запире познање. Чини се да се отуд није могуће вратити у нормалан, достојанствен, унеколико морално утегнут живот са постојећом снагом и памећу. Са или без знака наводника. Потребна нам је нека дјелотворнија космичка игра или макар веће геополитичко мијешање карата.
* Шта мислите како ће се одвијати ситуација у Црној Гори у наредном периоду, како ће тећи процес увлачења Црне Горе у Нато и да ли антинато борба која се одвија у овој констелацији снага може донети неке резултате?
НАТО производи све више аудио-визуелних медијских ефеката, односно пи-ара. Грчевито брани прилично пољуљани „углед“ најјачег табаџије у „дворишту“. Сад му је насушно потребно зрно било каквог успјеха како би одржао привид раста. Стога је Црна Гора у симболичком смислу значајна, да нахрани огладњелу и све агресивнију НАТО пи-ар аждају.
Ипак, клатно се заљуљало и ништа није једноставно и једнострано у свјетској политици као прије десетак година. Тренутно, НАТО има много већи проблем како да држи на окупу земље које га тренутно чине него да увуче један феудално-мафијашки посјед у своје чланство. Уз то, са преплашеним, корупмираним „газдом“ о ком посједују тоне доказа за мафијашко удруживање и дјеловање.
Па чак и ако нас на силу увуку, питање НАТО-а у Црној Гори није ријешено. Постоји озбиљна, нарастајућа заједница унутар НАТО организма за коју је потребан сталан притисак, огроман напор и новац како би се држала у оквирима овог злочиначког савеза. Анти-НАТО покрети у Црној Гори неће престати са својим дјеловањем чак и ако нас насиљем уведу у НАТО. При том, под насиљем подразумијевам како гласање у Скупштини, тако и могући референдум који би организовао режим Мила Ђукановића. Извјесно, на таквом „изјашњавању“ би се примјенила иста средства крађе и притисака као на референдуму 2006. Или на било којим досадашњим „изборима“.
* Радите на Универзитету Црне Горе. Да ли ту постоји језгро које би свешћу и знањем било у стању да води ка оздрављењу друштва у Црној Гори?
Нисам сигуран да је више ико у стању илузије да је Универзитет мјесто неке интелектуалне и моралне супериорности. Напротив и нажалост, ту је најчвршће ткање ситносопственичког, пиљарског менталитета, а најгушћи је и страх од провјетравања и осунчавања кабинетских биографија…
Једина озбиљна разлика између Универзитета и остатка друштва је у томе што су удбашке ћелије у „академским“ срединама размаженије и неупоредиво слабијег имунитета. Боксерским жаргоном речено, лако „падају“ на најбаналније трзаје. И сам сам свједочио да је потребно свега пар лаких маневара па да сироти универзитетски жбирићи хистерично, крајње неинтелигентно спусте гард и открију сарадничко лице.
Годинама камуфлирани у бескрвни, конфекцијски академизам или нападно „опозиционарство“ кабинетског типа, они су се осјећали ушушкано, безбједно. Међутим, како је све тјескобније и расте температура у мемљивој режимској регистратури, бофл маске почињу да копне. Чују се дрхтави гласови, грче се лица и руке, остаје ружан призор… У свеопштој галерији ништавила, лица сарадника службе из „академије“ дјелују карикатуралније, гротескније него у било ком другом друштвеном слоју. И то само захваљујући наивно успостављеној премиси да то таква средина не трпи.
Факти
