Текст британског новинара Нила Кларка о Зорану Ђинђићу, објављен два дана након његове смрти, отвара и спекулације о судбини данашњег премијера Александра Вучића
Два дана након убиства премијера Србије др Зорана Ђинђића лондонски дневник Гардијан објавио је коментар свог новинара Нила Кларка (Неил Цларк), којим је описао покојников животни пут. Према свецу и тропар, сматрао је Кларк, те је слика о миљенику Вашингтона и Запада, насликана Кларковим пером, била црна, да црња не може бити. Његова удовица Ружица Павловић Ђинђић, која је процветала на Дедињу након мужевљеве смрти, наследила је сву његову имовину, а по решењу о оставини које је донео Први општински суд у Београду, често допуњујући то основно решење новим рачунима и некретнинама, да се Власи (Срби) не сете. Госпођа Ђинђић, миљеница немачке канцеларке Ангеле Меркел, школује децу у њеној земљи, а крцка десетине милиона евра и руководи многобројним компанијама у Србији, чији је сувласник. Њен муж је из Немачке у Србију, дошао у патикама, а за две године на месту премијера згрнуо је стотине милиона евра. Њена помада далеко се осећа. Госпођа Ђинђић често је говорила да је садашњи премијер Вучић подсећа на њеног мужа. Зоран је купио латифундију у Аргентини, а Александар се спрема на бекство у Уругвај. Да ли ће им и судбина бити заједничка? Да ли би новинар Гардијана данас и за Вучића написао да има много људи у Србији који би радо повукли обарач?
Београдски квислинг
Пише: Неил Цларк
(14. март 2003. Гардиан – Лондон)
Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово “снажно вођство”, док је портпарол канадске владе величао “весника демократије”, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио “реформисању Србије”.
У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру. Али изван ЦНН-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије.
Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.
У својој недавној биографији Милошевића, Адам Ле Бор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године.
По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.
Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.
Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!
Први приоритет је био увођење програма “економских реформи” – што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700.000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.
Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне.
После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном “ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације”.
Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг.
Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је још остало да се прода? Једино још сама држава. И јануара ове године, Ђинђић је управо то и урадио.
Упркос супростављању већине њених грађана, “весник демократије” следио је захтеве “међународне заједнице” и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно је био постигнут.
Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније.
Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.
Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10%
Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете покушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле. Али, не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштује.
Изворни текст је преведен са ове везе:
ttp://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment)
Таблоид
Ne verujem da je slična sudbina ,sve dok i ovo smrdljivo izdajničko govno ne ubiju kao poslednju džukelu , ne verijem da je slična , kada ga budu ubili onda ću slaviti i reći da je dobio onošto je i trebao da dobije !
Од одласка Ђинђића на постдипломске студије у Немачку, познато је било да је био заврбован да ради за њихову обавештајну службу, чији је човек остао све до убиства. Постоји мишљење да је страдао због покретања, по налогу Немачке, тзв. “Косовског питања”, у незгодно време за англоамериканце, јер су тада САД и ВБ припремали кампању на Ирак, а Немци и Французи се томе противили, јер су у Ираку имали огромна улагања у постројења за експлоаацију и прераду нафте. Из ових чињеница, изведен је закључак да су МИ6 и ЦИА организовале његово убиство. Ово је вероватније од званичне верзије његовог убиства.
За разлику од Ђинђића, где је његова улога немачког човека неоспорна, много је компликованија метармофоза Вучића, од реторичке ударне песнице радикала, наводног великог националисте и патриоте, до одвратног квислинга и издајника западних фашиста, који сатире Србију и Српски народ. Вучић је пример незреле болесно властољубиве особе, која је у стању да и рођену мајку прода, а оца убије, зарад власти и богатства. Пошто је успео, вештим испирањем мозга и помоћи Запада, да обмане припросте грађане да гласају з
Од одласка Ђинђића на постдипломске студије у Немачку, познато је било да је био заврбован да ради за њихову обавештајну службу, чији је човек остао све до убиства. Постоји мишљење да је страдао због покретања, по налогу Немачке, тзв. “Косовског питања”, у незгодно време за англоамериканце, јер су тада САД и ВБ припремали кампању на Ирак, а Немци и Французи се томе противили, јер су у Ираку имали огромна улагања у постројења за експлоаацију и прераду нафте. Из ових чињеница, изведен је закључак да су МИ6 и ЦИА организовале његово убиство. Ово је вероватније од званичне верзије његовог убиства.
За разлику од Ђинђића, где је његова улога немачког човека неоспорна, много је компликованија метармофоза Вучића, од реторичке ударне песнице радикала, наводног великог националисте и патриоте, до одвратног квислинга и издајника западних фашиста, који сатире Србију и Српски народ. Вучић је пример незреле болесно властољубиве особе, која је у стању да и рођену мајку прода, а оца убије, зарад власти и богатства. Пошто је успео, вештим испирањем мозга и уз помоћ Запада, да обмане припросте грађане да гласају за њега, приграбљујући апсолутну власт по узору на познате светске диктаторе, то ће гнев ових грађана, када буду схватили колико су преварени, бити огроман. Не био му тада у његовој кожи.
tiranija je sada najbolja. svi pederi koji komentarišu su za zatvor kao i svi ostali. ili da prave puteve. vi ste svi neshvaćeni jer ste prodati za male pare.