Бранећи Вучића, бранимо Србију, зар не?

Пре неку ноћ смо, по ко зна који пут, уживали гледајући на „Пинку“[i] операцију под кодним називом „бранимо Вучића, како би бисмо спасили Србију“. Јер, држава, да не кажем Савамала – то је он. Вођа, који је, како је више пута истакнуто, обезбедио „мир и стабилност“.

И баш то достигнуће жели да уруши Запад, који је га је, гле чуда баш то заборавише да кажу, (не)прикривено довео на власт. Западне силе којима је он, као и сваки вођени „агент од утицаја“, искрено одан и безпоговорно извршава постављне геостратешке задатке – од предаје Космета, преко ЕУ и НАТО агенде, до неолибералног ММФ концепта задуживања земље и распродаје последњих српских ресурса. Дакле, њима на ползу, што је, иначе, омиљена фраза једног од учесника емисије и познатог браниоца лика и дела А. Вучића. 

Било је више него занимљиво слушати и гледати одабрано друштво режимских специјалиста-аналитичара. Додао бих и дефинитивно новопечених контраобавештајаца. Што би се рекло, експерата за разоткривање обавештајно-субверзивних игара и ништа мање профилисаних бораца за спречавање државног и осталих дворских удара у земљи Србији. Ево линка наведене емисије и предлажем пажљиво гледање, јер, има се шта научити:

Кога посебно истаћи а не огрешити се, наравно, поред лепе и отресите водитељке? Да ли Драгана Ј. Вучићевића, главног уредника „Информера“ или Стефана Стаменковског, лидера Заветника, који је толико квалитетно био припремљен да сам, на основу дугогодишњег личног контраобавештајног искуства, стекао утисак како је непосредно пред емисију темељно брифован. Стручно речено – инструисан у локалном центру БИА. 

Или можда уваженог Жељка Цвијановића, првог човека портала „Нови стандард“ чије су вишегодишње анализе политичко-безбедносних дешавања у Вучићевој Србији, права ремек дела високог списатељског стила – сјајна комбинација огромног искуства, урбане легенде, астрологије и тумачења снова. Подразумева се, премијера лично али и по којег битног министра и доминистра. 

Ипак, утисак је да је својом елоквентношћу, пронициљивошћу, количином расположивих података контраобавештајног карактера, као и предочавањем чињеница да је чак у два наврата боравио у САД како би се обучавао за врхунска достигнућа у новинарском позиву, предњачио Никола Врзић, водећи истраживач недељника „Печат“. Да подсетим читаоце, то је онај новинар који је непоколебљиво бранио Србију, и Космет у њој, од издаје „жутих“ све негде до пролећа 2013. године. А онда се, након потписивања Бриселског споразума „нешто“ десило, те је оштрица његовог пера мало отупела. 

Врзић дуже време сјајно тумачи депеше америчких дипломата које објављује „Викиликс“. И на основу тога открива завере, како из блиске прошлости, тако и ове, актуелне. Између њега и Вучићевића је мртва трка у количини података које прибављају из дана у дан. Но, када би им сада неко предочио да на „Викиликсу“ никада нису објављене, рецимо, депеше амбасаде Велике Британије (нити је могуће да се тако нешто деси), али ни других важних западних земаља, као и чињеницу коју вероватно не знају (јер за тако нешто би ипак морали бити школовани контраобавештајци са повећим радним искуством), да се депеше амбасадора и депеше њихових „првих“ или најчешће „других секретара“ – професионалних обавештајаца, неретко значајно разликују, тешко да би то прихватили. 

Значи, одабрано друштванце је те ноћи разобличавало заверу око случаја Савамала, сецирајући је, онако, на ситна противсубверзивна цревца, како би Александра Вучића одбранили у кључном, да не кажем историјском тренутку, јел’ те, када он заокреће политику према Москви и Пекингу, а то боде очи Западу.Дакле, што би се рекло, Вучић им се отео контроли. И то, бог’ме, траје ево, већ пуне четири године. Сетимо се само бомбастичних најава у вези набавки руског наоружања које још увек нису спласнуле. Или, како је елегантно, све онако „српски ћутећи“, садејствовано у минирању „Јужног тока“. 

Повлачећи паралелу са петооктобарском обојеном револуцијом добрано су се замрсили. Заиста је било парадоксално па чак и смешно – на једном месту критизери петог октобра, од којих је већина присутних у студију, те 2000-те узвикивала „готов је“. Али су успели, то је оцена аутора, да убеде бројни ТВ аудиторијум у бар неколико ствари, што директно, што индиректно – Србија је слободна, раскрстила је са политиком вођеном до 2012., грчевито брани свој суверенитет и независност, Космет само што није враћен под окриље српске власти, привредне активности цветају толико да су и челници ММФ-а збуњени, пут у ЕУ је фарса са све поглављима, задуживање земље не постоји, а војна неутралност ојачана тако да нам нико у околини, а и шире, не може и не сме ништа. 

Дакле, према закључцима уважених гостију, Вучић је раскрстио са петим октобром и сада води жестоку битку да тако и остане, али је проблем што, ето, нема утицаја на РТС који води „жути“ Бујке (са напредњачким управним одбором), већина других медија такође су му окренули леђа, западне НВО вршљају по Србији (иако су, рецимо, Соња Лихт и Јелена Милић управо од стране њега протежиране и примане у Влади), поједини бивши министри (које је сам бирао) су западни играчи, па наведоше и осуше паљбу по Радуловићу, али не и по Душану Вујовићу, Зорани Михајловић и Кори Удовички, те чувеном Лазару Крстићу, примера ради.

Добро, не поменуше ни Тонија Блера и његову мисију, као и гомилу западних саветника које је Вучић „самостално“ бирао, од Строс Кана, преко Гузенбауера до Франка Фратинија. Као и редовне брифинге са аустријским подканцеларом Курцом, те германском леди Ангелом Меркел. Наравно, није било места ни за озбиљнију критику НАТО програма „Партнерство за мир“ и особито СОФА споразума, који омогућава Алијанси не само да размешта трупе по земљи Србији, него и да регрутује српску младеж ако јој буде затребало. 

О чему се заправо ради у случају Савамала, уосталом као и у свим другим до сада идентификованим а бројним државним, против-Вучићевским „превратима“? Да покушам да им помогнем, можда ће вредети, јер, труде се момци и девојке, нема шта.

Ради се о сету класичних „тајних операција“ или „тајних акција“ („covert actions“) западних служби, из богатог асортимана специјалног ратовања. Дакле, не од стране амбасадора као таквих, већ од стране посебних специјалиста који конспиративно дејствују према својим плановима. Реч је о познатој „Стратегији сукоба ниског (средњег, високог) интезитета“ која се тежишно спроводи преко „Доктрине изазивања и управљања кризама“, која се под обавезно и у континуитету примењује у такозваној „земљи жртви“. А Србија је, од петог октобра до данас, управо то, без престанка. Штавише, од 2012. се налази у завршној, најдинамичнијој, што би се рекло, разарајућој фази. 

Најважније – кризе не настају случајно, оне се изазивају, њима се управља и, оно што је главна карактеристика, никада се не завршавају! Да ли смо заборавили Џејмса Лајона, чувеног шефа „Међународне кризне групе“ одмах након петог октобра, који је неколико година руководио одабраним тимом усред Београда, у друштву британског резидента Ентонија Монктона и америчког специјалисте Берта Брауна?

У америчким субверзивним оперативним правилима: ФЦ 100-20 из 1986. године и у иновираној верзији ФМ 100-5 из 1993. године, која су ради заваравања противника упакована као војна штива Пентагона, где су разрађена начела и методологија такозване „ваздушно-копнене битке“, до детаља су прецизирани модуси управљања земљом (или територијом) која је пре тога савладана неоружаним или оружаним облицима.

Кључна карика су раније припремљени а затим, како у власти, тако и у опозицији (подразумева се и у разноразним НВО, грађанским, националним, левим, десним и осталим покретима, као и, рецимо, у разним агенцијама и бројним државним и друштвеним институцијама од посебног значаја) инсталирани „агенти од утицаја“. Као два (или више) супростављена пола. Зашто? Зато што без такве супозиције, без „плуса и минуса“, лукава игра не би била успешна и ситуација би врло брзо била разголићена. 

Да преведемо на случај Савамала. Да ли је планирано или сасвим случајно тај догађај (због бахатости властодржаца пре свега) избио у први план, потпуно је ирелевантно, ионако поводе за инструисано сучељавање наведених полова имамо на сваком кораку. Дакле, како би се другачије организовано и успешно одвукла пажња најшире јавности од главних проблема и питања, од којих су нека од посебне важности? Рецимо, отцепљење Косова и Метохије и на терену и преко будуће промене Устава. Или, пљачкање Србије и њено сваковрсно економско уништавање, као и предстојеће територијално смањење државе и потпуни губитак суверенитета, чак и на питањима која нису од посебног глобалног значаја. 

За такве „тајне акције“, то јест обавештајно-субверзивне операције, на Западу (посебно у САД) се користе различити термини, веома често их мењају или иновирају, па су познате и као „џокер операције“. Међутим, оно што је за овај случај карактеристично, посреди је најшколскија верзија коју називају „hang out“. Уколико бисмо тај назив превели на народни језик, најприближније одређење би било „бацање и жртвовање мамаца“, односно одвлачење пажње од тежишта, ради остваривања важнијих циљева, затим заваравања јавности и стварање услова за реализацију главног плана. 

Примера ради, случај генерала Перишића који је био на вези америчкој Војно-обавештајној агенцији (DIA),где је због виших циљева жртвован не само он већ и чувени Џон Нејбор, али и бројни други, слични случајеви у првим годинама након петог октобра, када је форсирано непрестано кризно стање (не заборавимо да се доктрина назива „изазивање и управљање кризама“), и такозвани контролисани хаос – стварне или фингиране несугласице између чланица тадашњег ДОС-а, рецимо – биле су сјајно изведене„hang out actions“ како би се јавност удаљила од стварних проблема и прихватила потпуни пораз, као што је отцепљење Црне Горе и отимање Космета, што и јесте био кључни циљ оружане агресије НАТО-а. 

Наравно да српској јавности, а смем да се закунем и напред наведеним „специјалистима“ за противсубверзивно деловање који су ординирали оне ноћи на Пинку, није позната једна од кључних ставки„Доктрине изазивања и управљања кризама“, а зове се – „фракције и групе“. О чему се ради? Рецимо, у наведеним америчким правилима, најкраћено речено, и између осталог стоји, да након инсталисања одређеног броја „агената од утицаја“ (или временски упоредо са њима), обавештајна служба приступа формирању различитих „фракција“ и „група“ у „земљи жртви“ (често користе термине земља „А“ или „Б“), или пак њиховој инфилтрацији ако ове већ постоје, а све са циљем усмеравања њихових политичких и других активности у жељеном правцу. 

Наравно, овакво писаније би нас одвело предалеко, јер би имало много тога да се каже и предочи јавности. Стручно, наравно, а не као продукт астрологије, гледања у пасуљ или новинарско-аналитичарског искуства са пратећим знањима које подарује, примера ради, чувени Факултет политичких наука у Београду. 

Смисао је следећи – све је велика, прљава, вешто вођена субверзивна игра, са јасним циљевима који се крију, на први поглед у нејасним и потпуно збуњујући дешавањима. Као што је рецимо тешка „љутња“ уперена према амбасадорима Скоту и Давенпорту. Али љутња која се брзо неутралише или умекшава. 

И све тако редом. Јер, да није баш тако, и са баш тим циљевима, одавно би случај рушења Савамале биорешен. Истражни посао од неколико сати за инспектора-почетника. Баш као и у случају пада хеликоптера, који се још увек „истражује“. Гашић је уместо да одлети са функције поводом те трагедије, брзопотезно одстрањен на потпуно бенигном случају новинарке „на коленима“. Зашто? Зато што би у оном првом случају – хеликопттера, морао са Гашићем да одлети и амерички ђак са Националног одбрамбеног колеџа у Вашингтону, генерал Бандић. Е, али то је немогућа мисија, ипак је много долара и енергије уложено у његову „едукацију“ за будућа времена. 

Поменух напред „агенте од утицаја“ и оне „фракције“ и „групе“. То је то. И то је објашњење разних патки и контрапатки, које су продукт истог миљеа. Све друго су нијансе. Као у старој, доброј српској причи о пачијој школи, „за пачиће мале“.

На крају, нисам сигуран да ли је Ђорђе Вукадиновић, главни уредник „Нове српске политичке мисли“, намерно или не, у „свесном“ или неком другом стању, под нечијим утицајем или слободоумно, у својој најновијој колумни у „Политици“[ii], сјајно написао следеће:

„И потпуно је ирелевантно да ли је ово неукусно медијско мрцварење само нервозна режимска реакција на аферу „Савамала” или пак смишљени маневар да се бирачко тело СНС-а држи у стању перманентне „патриотске” намагнетисаности, док се, с друге стране, испод жита и пажње јавности, ревносно одрађују и испуњавају захтеви тих истих амбасада. Не тврдим да је ово друго случај, мада на то често личи. То јест, веома често су најжешће грдње на рачун западних амбасадора бивале увертира у највеће капитулантско попуштање (у погледу Косова, споразума с НАТО-ом, ММФ-ом итд).“ 

Знам само, чак сам и сугуран, да је погодио право у мету.

Као што сам сигуран да су скоро сви детаљи ове, најновије „hang out“ одлично вођене операције под називом – Савамала, познати премијеру Србије. Игра у којој је он главни играч. Јер, да није тако, да ли би се из дана у дан, без икаквог скрупула, шегачио са нама на „драматичним“ конференцијама за штампу? Онако, како то чини у свим осталим ситуацијама. На жалост, глуматање јесте провидно, али још увек пролази код огромне већине.

[i] http://www.informer.rs/vesti/politika/76241/VIDEO-PRIZIVA-BALKANSKO-PROLECE-Specijalna-emisija-Pink-posle-koje-cete-desavanja-Srbiji-gledati-drugim-ocima

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/357121/Pogledi/Nikson-i-Vucic-granice-analogije

слика http://www.nspm.rs/politicki-zivot/na-kosovu-i-metohiji-se-dogodila-velika-izborna-pljacka-av-da-ispuni-obecanje-i-podnese-ostavku.html

Горан Јевтовић, Фонд стратешке културе

илустрација: КМНовине