У нашој јавности се око кризе у Украјини нагомилало много дилема и „дилема”. Овај текст је покушај да се понуди разборита аргументација у погледу неких отворених питања
Нагомилало се много дилема и „дилема” у нашој јавности око кризе у Украјини и поводом ње, па ћу овим текстом покушати да понудим разбориту аргументацију у погледу неких отворених питања.
„Србија мора да усклади спољну политику са ЕУ“
1. ЕУ, као што видимо, уопште нема своју спољну политику – то је у потпуности политика САД (НАТО-а, што је опет САД);
2. Када кажемо политика САД, то је наравно скраћено изражавање, реч је о интересима веома уске групе људи који доносе одлуке – који су сасвим изван јавности у тој функцији главних управника и ширег апарата који је у функцији спровођења њихових одлука – који зовемо дубока држава. Најтачније, персонификовано у једној личности, то је политика коју оличава Хилари Клинтон;
3. У политици Хилари Клинтон (САД) нема места за било који национални и/или стратешки интерес Србије. Нула. Од нас се захтева да их све редом поништимо, а „слобода” која нам се препоручује састоји се у томе да не морамо све одмах да спроведемо по захтеву САД/ЕУ/НАТО, али свакако морамо да цео пакет самопорицања – дакле и самоуништења као субјекта у политици – извршимо веома брзо. Нешто у наредних „неколико недеља”, а нешто може и за пар година. Али мора све.
А шта подразумевају ти потези „усаглашавања спољне политике”?
1. Увођење санкција Русији;
2. Признање незавсности Косова у форми сагласности да добију столицу у УН;
3. Сагласност да Република Српска престане суштински да постоји, потпуним фактичким поништавањем Дејтонског уговора и подршка унитаризацији БиХ, како би Бошњаци могли да прегласавају Србе, како то већ чине Хрватима у Федерацији;
4. Прекидање привредне сарадње са Кином и пристајање на све санкције које САД/ЕУ уводе Кини;
5. Престанак пружања помоћи Србима који живе изван Србије;
6. Прихватање лажи да је у Сребреници извршен геноцид;
7. Укидање подршке и вредносно дистанцирање од СПЦ;
8. Прихватање у свим облицима, а нарочито у образовним програмима, целокупне идеологије ЛГБТ;
9. Прихватање зелене агенде по цену енергетске нестабилности и енормног задуживања Србије;
10. Улазак у НАТО.
Србија не може да опстане ако се усаглашава са САД/ЕУ/НАТО у било којој од описаних области од 1 до 10 – зато што је то повезана целина (као што не може неко бити „мало трудан”) која се од нас захтева, а Запад је области само временски раздвојио. Када се крене тим путем, Србија је у погрешном возу и одмах много слабија него док држи чврсто своју позицију да не пристаје ни на шта од наведеног.
„Бранићемо националне интересе докле год то буде могуће”
Све што је од националног интереса се брани безусловно. И пораз у тој борби је семе будуће победе. Наши преци су нам то показали много пута, а борба за Републику Српску и Космет 1999. године је то доказала.
Наша нова борба за очување националних интереса је известан пут у победу. Зато што су околости много повољније. Важно је уочити да су сви који су нас напали 1999. године данас неупоредиво слабији него тада, а сви које смо својом борбом за слободу освестили (односно показали им шта је у својој суштини Запад) су данас много јачи него што су тада били.
Наша борба за националне интересе је данас неупоредиво лакша него било када у историји, када су нам их Запад и Турска угрожавали. Никад лакша. То не значи да је лака, али нема места дефетизму и кукњави.
Запад је економски и војно слабији. А наши главни савезници неупоредиво јачи. У бројкама, анализа БДП-а по методологији „паритета куповне моћи”, која боље одређује односе величина различитих привреда, изгледа овако:
Године 1999. БДП Америке је износио 9.631 милијарди. Збирно, исте године, БДП Кине, Индије и Русије је износио 5.529 милијарди. Дакле, Америка је имала скоро дупло већи БДП (за 42 одсто) од главних конкурената у збиру.
Године 2021. само Кина има 27.300, а Америка 23.000 милијарди. Дакле, сада је Америка мања привреда од кинеске за 20 одсто. Ако рачунамо укупно: Кина, Индија и Русија имају 42,300 милијарди, што сада Америку чини упола мањом привредом (САД је на 54 одсто) од њиховог укупног збира. За само две деценије!
Самит Евроазијског економског савета, Сочи, 11. октобар 2017. (Фото: Kremlin Pool/ Alamy Stock)
И сви трендови даље погоршавају позицију САД, која је опет најбоља у односу на оно што зовемо „колективним западом”. Да ли Запад пропада? Релативно да. Да ли се огромна промена у економској области већ догодила? Апсолутно.
Томе треба додати и јавни дуг: 1999. године је у САД био 58 одсто од БДП (нешто мањи од 6.000), а сада је 134 процента (31.000). Заостајање се догађа у времену огромног буџетског подстицаја привреди, а Запад свеједно губи трку. Истовремено ни Кина, ни Русија, ни Индија уопште немају ризичне нивое јавног дуга. Њихов раст је реално утемељен.
Чули смо и да Русија има предност „само у хиперсоничном наоружању”. Прво, то није „само” зато што против таквог оружја нема одбране, а то даље значи да би, на пример, целокупна флота САД могла да буде уништена једног преподнева. Да не кажем за 2 сата.
Али много је важније да Русија има несумњиву предност и у:
Системима противваздухопловне одбране (ПВО). Већ је С-400 бољи од свих система запада, а о С-500 да не говорим;
Тенковима: има Армату као далеко најбољи тенк на свету и има огромну предност у броју модерних и модернизованих тенкова;
Има највероватније бољу авијацију од САД, али у најгорем случају САД немају никакву предност у односу на Русију;
Има несумњиво боље хеликоптере од САД;
Има једнак квалитет у артиљеријско-ракетним јединицама, али много већу производњу средстава и муниције од САД;
Има боља специјална возила од САД.
Минимизирање предности Русије у односу на САД у војној снази је покушај подстицања малодушности у народу. А томе треба додати и војни потенцијал Кине, која је од уништавања њене амбасаде у Београду (и погибије цивила) 1999. године увећала свој војни буџет 14 пута (1.400 одсто).
Пошто је неспорно да у међународним односима утицај зависи пре свега од економске и војне снаге, а како смо показали, она се у огромној мери већ преселила ка Русији, Кини и Индији (које нису и неће признати независност КиМ, нити ће ове две увести санкције Русији, што те санкције чини бесмисленим), онда је потпуно тачна тврдња да ништа у том погледу није данас исто као 1999. године и да све промене иду на руку очувању наших националних интереса.
Ако се то не искористи (или не користи у довољној мери) онда је реч о нашој неспособности, а не о немогућности да се национални интереси одбране. Отуда за Србију уопште не постоји „егзистенцијална угроженост” која би нас приморала на увођење санкција.
Свечани дочек председника Русије Владимира Путина испред Палате Србија, Београд, 17. јануар 2019. (Фото: Shipenkov/Pool Photo via AP)
Притисак Запада треба искористити да се – управо на бази народног консензуса да санкције никако не треба уводити – знатно побољша привредни систем Србије. А то је могуће, зато што нас принципијелни став чини веома видљивим, уједно и важним за кључне државе новог мултиполарног поретка: Русију и Кину (и многе друге државе у свету то веома поштују). И ту позицију је лако могуће преточити у економску и војну корист за Србију.
То је прилика, а не егзистенцијални проблем. Демагози полазе од тога да никаква другачија економска политика није могућа, па онда „пошто је то тако” изводе црне сценарије. Али другачије економске политике не само да су могуће, него су и пожељне и боље од ове коју сада примењујемо по диктату Запада. То је као да неко крене да вас удари а ви се не браните. Па да, онда неће бити добро. Али ако избегнеш ударац, узвратиш, потражиш савезнике, онда напад пропадне, а ти развијеш нове способности.
Пример је Русија: 2014. године јој уведу санкције за пољопривреду и она од великог увозника постане велики извозник пољоприведних производа. Или садашњи напад на рубљу – а рубаља јача. Зато што предузимаш контра-мере. И суштински побољшаваш своју привреду.
Отуда је и „одређивање датума” за чланство у ЕУ, као начин да нас омекшају, потпуна бесмислица. За нас тамо, као за Србе и Србију, нема места. Само као територија насељена неким индвидуама којима је испран мозак, а све у функцији страних компанија. О интеграцијама можемо да размишљамо када ЕУ успоставе добре односе са Русијом и Кином, јер је то знак да су се вратили у нормалу и да разумеју сопствене интересе (за почетак), као и да су се вратили међународном праву, што значи да су повукли признање КиМ. Пре тога, интеграција је чиста превара како бисмо се сами одрекли свих својих националних интереса.
„Ми смо принципијелно осудили агресију Русије на Украјину“
Јесмо осудили, али то није принципијелно. Претпостављам да је читалац сада мало збуњен, па да појасним.
У складу са међународним правом Албанци на КиМ немају право на самоопредељење издвајањем дела територије из састава Србије, а Руси у Украјни имају то право.
Међународно право штити већи број принципа, а територијални интегритет и суверенитет држава је несумњиво најважнији. Поред њега, штити се и право на самоопредељење. Одмах је јасно да су то два супротстављена принципа. Што ће рећи да се територијални интегритет не штити безусловно. Поред тога, држава не сме да се понаша тако да представља претњу по безбедност друге државе ( чл.51 Повеље УН).
Да би се признало право на самоопредељење као јаче у односу на територијални интгритет, потребно је да се стекну многи услови:
А) Угрожавање народа, неке националне заједнице, мора бити драстичо по последицама. Великог степена;
Б) Централне власти те акте насиља и дискриминације морају вршити у дужем временском периоду;
В) До угрожавања мора долазити плански од стране централних власти ( није довољно да је, на пример, полиција побила неке цивиле у некој акцији прекомерне употребе силе, или у више таквих неповезаних акција);
Г) Централна власт мора поступати на начин да се легитимни интереси националне заједнице у тој држави не могу остварити било каквим сагледивим политичким процесима.
У случају Руса у Украјини испуњени су сви услови за примену права на самоопредељење и одвајање дела територије од Украјне:
– Режим у Кијеву је само у Донбасу за 8 година убио више од 10.000 цивила намерним ракетирањем и грантирањем цивилних објеката, линчовао је Русе по целој Украјини, живе спалио преко 50 Руса у Одеси за који злочин упркос видео снимцима нико није одговарао итд.
People wait to be rescued on a ledge during a fire at the trade union building in Odessa May 2, 2014. YEVGENY VOLOKIN/REUTERS
Грађани напуштају запаљену зграду Дома синдиката у Одеси, 02. мај 2014. (Фото: Reuters/Yevgeny Volokin)
– Доношени су закону о поништавању права на језик и свих облика испољавања припадности руској нацији, што је 100% доказ плана уништења Руса у Украјини,
– Одбили су у дугом периоду од 7 година да примене резлоуцију СБУН 2202 која садржи преточене тзв. Миснке споразуме, по којима се гарантује територијални интегритет Украјине, али под условом да она претходно омогући Русима да остваре сва своја права у Украјини. Обрнуто, режиму у Кијеву је свих ових година ( усмеравани наравно од стране САД пре свих) етничко чишћење Руса био приоритет и по цену да тиме угрози свој територијални интегритет ( што су тражили то су и добили).
У случају Албанаца на КиМ није постојао ниједан разлог који међународно право признаје за остварење самоопредељења:
– 2008. године није постојало никакво угрожавање Албанаца од стране Србије ( обрнуто, Срби су били угрожени на КиМ),
– Албанци су имали свој парламент, владу, судове, полицију, тужилаштва, телевизију, новине, универзитет, одређивали су сами школске програме, своју монетарну и фискалну политику- укартко имали су све што уопште може да се обезбеди једној националној заједници у држави.
– Београд је све време инсистирао на примени резолуције 1244 СБУН ( Кијев неће да примењује ни обавезне норме из резолуције која регулише њихов случај) непрекидно учествовао у преговорима на тој платформи, па је политичко решење засновано на признатим нормама међународног права изостало искључивом кривицом Албанаца.
Без улажења у дубљу анализу, само да подсетим да је саветодавно мишљење Међународног суда правде из 2010. године изричито констатовало да се они нису упуштали у оцену права на сецесију (самоопредељење издвајањем територија) зато што их то нико није ни питао, а да група грађана има право да прогласи шта хоће, па и независност. То су дакле два одвојена питања: једно је право да прогласиш, а друго је да ли има основа да се нечији територијални интегритет угрози због права на самоопредељење. О овом другом питању суд се није уопште изјаснио.
Иста је ствар и са уласком руских трупа у Украјину. Суседна држава која је извршила огромне војне припреме за коначно етничко чишћење Руса, која се приближава чланству у НАТО, у атмосфери изласка САД из свих уговора о контроли нуклераног потенцијала и ракетних система, представља објективну непосредну претњу по Русију, што препознаје чл.51 Повеље као основ за интервенцјиу.
Дакле, Русија није поступила противно међународном праву, па наша учешће у осуди тих поступака као чина агресије није принципијелно.
Да ли то одмах значи да Србија у опортуном политичком смислу не може да прихвати да уз неке лажне резолуције стави и свој потпис, то је друго питање. Ја мислим да смо највише са опортунизмом смели да пробамо само код прве резолуције и више ниједном. Зато што је наша политичка снага у принципијелности. И сарадњи са Русијом и Кином као кључним државама постигнутих промена у свету и надолазећег праведнијег поретка.
Овде је мени важно да сваки читалац зна да је сасвим утемељено бити против сецесије Албанаца, а подржавати сецесију Руса у Украјини.
„САД и ЕУ су извор агресија у свету, али су успешни и зато морамо да их слушамо“
То је пропагандни трик, Запад је веома неуспешан у реализацији својих намера. Показаћу то на чињеницама које су нашој јавности мање познате.
Мексико – председник је Обрадор који није хтео да прими позив Бајдена и неће да уведе санкције Русији. Па је ли то оно што САД жели на својој граници? Наравно да није.
Куба – сигурно систем који САД не жели. Па могу ли да га замене? Не могу.
Венецуела – пропао им је покушај да силом инсталирају неког Гваида (у контексту кризе у Украјини, много већи фашиста од Зеленског) и сада иду да моле Мадура, легитимног председника, да им прода нафту. И то је по жељи САД? Ни случајно.
Костарика – на власти сандинисти, њихова верзија комуниста. И уз то граде монго већи канал са Кинезима од Панамског канала. Невероватан неуспех САД.
Колумбија – на власт први пут у историји дошла левичарска, прокомуистичка групација. Нема потребе коментарисати даље.
Боливија – и тамо су мислили да су Моралеса отерали силом, па се вратио на власт. Још један дебакл САД.
Бразил – Лула у другом кругу избора за председника (гласање 30.октобра) као првопласирани из првог круга (преко 48 одсто гласова). САД су мислиле да су га незаконитим затварањем на више година потпуно елиминисали из политике. Па је ли успех или неуспех САД чињеница да је Лула поново најполупарнији политичар у Бразилу?
Новинар и публициста Пепе Ескобар (са шалом) и Лула да Силва током интервјуа у затвору, август 2019. (фото: Ејжа тајмс)
Аргентина – поднела захтев за чланство у БРИКС-у.
У овим државама живи око 500 милона људи. Овде ћу стати са набрајањем. Кад су овако неуспешени у „свом дворишту“, шта је тек у остаку света? Осим што су САД успешне наравно у државама тзв. колективног запада.
Континенти су против САД и свега што они представљају и свих који их следе. Континенти. И то организовани у одбрани својих интереса. И то даје реултате. Претње САД не дају резултате.
Времена јесу преломна у смислу дубоких промена, али нема неизвесности. Свет Хилари Клинтон неповратно нестаје. А много праведнији свет сигурно побеђује. И то у веома блиској будућос, од пет до десет година. Задатак оних који воде Србију, пре свега Вучића, је веома једноставан. Нема одустајања од националних и стратешких интереса (а то није чланство у ЕУ у овом тренутку), очување националног конснзуса који имамо око свих битних питања и јачање Србије у свим областима у околностима које су нама наклоњеније више него било када раније у последњих 30 година.
Нема оправданог разлога да се у томе не успе. Ако се иде правим путем. Ако се скрене, као и увек у демократији, народ ће исправити руководство.
Бранко Павловић је адвокат из Београда. Ексклузивно за Нови Стандард.
