БРАВО! Зрењанинци немају пијаћу воду, али праве водовод за кинеску приватну фирму

Кина је реформисала свој привредни систем, али је задржала политички, правосудни и пенолошки систем уведен још за време Мао Цедунга, из познате “Културне револуције”.О “Лаогаи” пројекту се овде мало зна, а управо он нам долази у кинеске енклаве у Бору и Зрењанину и доводи логораше који најмање 12 сати дневно раде за 1,90 евра у јуанима и шаку пиринча. Наши радници у Бору не желе да раде под таквим условима, па су изложени шиканирању како би сами дали отказ и напустили погон, док ће у Зрењанину само трећина запослених бити држављани Србије. “Лаогаи” логори су један од одговора на питање како Кина успева да произведе тако јефтину робу.

Милан Маленовић

Лаогаи је кинески израз који се најчешће преводи као “Реформа кроз рад”. Пошто се не ради о реформи система, већ људи правилније би било “Преваспитавање кроз рад”. У сваком случају, овај узраз означава систем радних логора у Кини у којима се логораши (у неким случајевима осуђеници, а често припадници националних мањина које траже више права и слобода – као што су Ујгури) на нељудски нашин терају да раде и то не само на пољопривредним добрима са којих се логор снабдева, већ и у комерцијалним фабрикама које нису у казнено-поправном систему.

Дневница у тим погонима је нешто мало изнад 1,90 евра (у јуанима), а ради се 12 сати дневно (неретко и до 14 сати) сваког дана у години. Уз ову бедну дневницу логораши добијају и три мизерна оброка дневно (који су таман довољни да радник не умре од глади), као и нешто што би веома условно могло да се назове смештајем. Реч је најшешће о баракама у кругу саме фабрике у којој се ради и где су кревети на спрат збијени један до другог како би се уштедео простор. Један кревет најћешће деле двојица логораша који раде и спавају у различитим сменама – када један дође са посла, други полази на посао.

Нико осим неколико чланова Централног комитета Комунистишке партије Кине не зна колико има оваквих логора и колико је логораша у њима. Западне организације за заштиту људских права верују да у целој Кини има око 1.500 радних логора, док се број логораша процењује на око четири милиона.

Међутим, Кинези имају “правни” систем сасвим другачији од оног у Европи, па тако постоје и “административна” робија коју изриче не суд, већ нека установа, због чега поменути бројеви никако нису коначне цифре.

Покушаји Запада да спречи увоз производа из “Лаогаи” система нису постигли много, мада се претпоставља да у укупном бруто домаћем производу Народне Републике они нису више толико значајни као на почетку привредних реформи. Мора се, међутим, узети у обзир и то да је веома тешко ући у траг свим производима из Кине који се продају на тржиштима Западне Европе и Северне Америке.

После Трампових покушаја да заштити америчку привреду од нелојалне кинеске конкуренције (када је радно време 12 сати дневно, а дневница једва два долара, лако је схватити зашто су производи из Кине толико јефтинији од оних америчких) Кинези су завршницу склапања пребацили у околне државе, па се тако на етикети не појављује више “маде ин Цхина”. До пре неколико година највећи произвођач бицикала на свету била је Кина, али се после увођења америшких заштитних царина као највећи извозник двоточкаша у САД појавио – Вијетнам. Истраживања америчких новинара су показала да се сви делови за бицикл и даље производе у Кини, а да се они у Вијетнаму само склапају у готов производ како би се као земља порекла навела ова држава која није под санкцијама.

Због свега овога је немогуће утврдити стварни удео “Лаогаи” логора у укупном кинеском бруто домаћем производу.

Осим што се полупроизводи из Кине пребацују у друге земље ради финалног склапања, почело се и са пребацивањем целих погона, заједно са “Лаогаи” радницима у иностранство, по програму који нам је обелоданио др Ди Донгшенг (“Магазин Таблоид” је о томе писао у прошлом броју). Овим је већ сада погођена и Србија.

Када је писац ових редова неколико дана пре протеста испред погона у изградњи “Линглонга” написао на друштвеним мрежама како у Зрењанину настаје прва кинеска колонија у Србији, одмах је демантован. Јавило му се више особа из Бора указујући на то како је прва колонија већ настала на тлу ове општине, тачније иза капија РТБ Бора.

У овом рударском басену, који је на поклон добила кинеска државна компанија “Зијин” ради већ неколико стотина Кинеза који су смештени у посебном, само за њих изграђеном насељу. Иако је овај “Цхина Тоwн” опасан високом жицом и нашим радницима је забрањен приступ, ипак се по нешто сазнало о унутрашњем изгледу и распореду, тако да је искуснијем посматрачу јасно да се ту налазе и логораши.

Поред смештајних капацитета у насељу постоје и продавнице са кинеском робом, као и локали са кинеском храном и вртић за децу, а у плану је и изградња школе са кинеским наставним кадром. Сви ови садржаји доступни су само слободњацима, односно оним Кинезима који и иначе могу слободно да се крећу по басену.

Постоји, међутим, и једно изоловано насеље, “град у граду”, које је додатно опасано жицама и у коме је видно више надзорних камера него у осталим деловима. Становници овог дела се не мешају са осталим радницима, ни са Србима, а ни са Кинезима. Организовано одлазе и организовано се враћају са посла. Тај део је и под појачаном стражом коју чине Кинези обучени у војне униформе и наоружани. Ти радници не одлазе у продавнице, нити локале, са њима не живе чланови породица. То су “Лаогаи” сужњи.

У РТБ Бору нови власници су већ затекли велики број радника из Србије, због чега су морали да мало дискретније и камуфлирано формирају своје насеље за логораше. Код Зрењанина је ситуација битно другачија. Тамо на преко 100.000 квадратних метара брисаног простора настаје прва кинеска фабрика гума у Европи, коју граде скоро искључиво логораши (само су стручно особље и чувари – такође наоружани војници као у Бору – слободни).

Грађани овог краја пројекат зову “Фабриком за кршење закона”, јер скоро да нема прописа који није прекршен. “Линглонг” је у суштини ово парче земље (које ће временом бити проширено) већ одузео из јурисдикције Србије и прогласио га екстериторијалним, управо онако како је др Ди Донгшенг најављивао. Исти случај је и у Бору где у РТБ наше инспекције могу да уђу само по одобрењу кинеских власника.

Они који прате овај случај сећају се како је још Борис Тадић преговарао са Кинезима да ту, на ледини која је проглашена бесцаринском зоном, изграде фабрику гума. “Линглонг” је тада имао друге планове и проблем, па су преговори одложени за неко боље време.

Компанија “Схандонг Линглонг Тире Цо., Лтд.” (популарно само “Линглонг”) основана је 1975. у граду Џаојуен као фабрика за поправку гума. Прва ПЦР гума произведена је 2001. године, а исте године, 10. новембра, започета је изградња Линглонг Тајер индустријског парка. Линглонг је 2007. године остварио нагли скок у развоју, а убрзо после тога дошла је понуда из Србије о оснивању производног погона.

У наредним годинама компанија је приступила глобалној мрежи добављача за Форд, Фолксваген и друге познате произвођаче аутомобила и убрзо, 6. јула 2016. године, листирана је и на Шангајској берзи. Нигде, међутим, не могу да се нађу подаци о већинском власнику компаније. Зна се да је то држава, али се не зна који ниво власти је у питању. Највероватније је, по устаљеној пракси, то град у коме је предузеће основано.

До почетка велике експанзије дошло је 2014. када осим изградње нових погона у Кини долази и до оснивања прве фабрике у иностранству – у Тајланду. Овај развој није ишао без проблема. Још 2009. године на једном тестирању се показало да су гуме овог произвођача веома лошег квалитета и да у неким случајевима возилима која их имају требају додатне 22 стопе кочионог пута и то при брзини од 50 км/х у односу на конкуренцију. Ово је „Линглонг” ауто-гумама донело назив „гуме које преспоро коче”.

Да би поправила имиџ компанија је почела са производњом нове, побољшане верзије и покренула масовну маркетиншку кампању на Западу. Најскупљи део ове кампање је, вероватно, преузимање 2015. спонзорства над немачким фудбалским клубом ВфЛ Волфсбург чије је седиште у Волфсбургу, граду у коме је седиште и немачког аутомобилског гиганта “Фолксвагена” (ВW).

Овакве кампање су веома скупе, због чега је „Линглонг” свежи капитал потражио изласком на берзу 2016. године. Ни то, очигледно, није донело очекивани успех, па се компанија већ следеће године прописно обрукала када јој је на међународном сајму СЕМА заплењена сва роба, рекламни материјали и опрема због неплаћених рачуна. Звучи готово невероватно да компанија која има пет производних фабрика у Кини (једна је још у изградњи) и две у иностранству (једна у изградњи) и запошљава преко 16.000 радника нема неколико десетина хиљада долара да плати сајамске услуге.

Потешкоће финансијске природе су у међувремену добрим делом превазиђене и то, између осталог и иневстицијама Републике Србије.

Како смо успели незванично да сазнамо (званично је уговор проглашен државном тајном и не може се давати јавности на увид) наша опљачкана држава је суинвеститор у овом пројекту са најмање 10 посто учеша, али без добијања власничких права за узврат. У ствари, наш удео је тренутно далеко већи од 10 посто и може се слободно рећи да ће Кинези и ову фабрику, као претходно Железару у Смедереву и РТБ Бор добити од нас на поклон.

Наводна кинеска инвестиција износи 870 милиона евра, а у то спада и пренос ауторских права на поједине марке гума које ће се овде производити, као и већ коришћене машине из погона у Кини, који се тренутно модернизују, а крш опрема се по вишеструко увећаној књиговодственој вредности пребацује у Србију. Коначно, ту је и радна снага коју су Кинези ангажовали за изградњу, која има књиговодствену цену далеко изнад поменутих 1,90 евра колико дневно добијају логораши тренутно ангажовани у Зрењанину. Све у свему, реална кинеска инвестиција у овом тренутку тешко да прелази 50 милиона евра.

Насупрот томе, Република Србија је „инвеститору” већ поклонила грађевинско земљиште, а тренутно се завршава и инфраструктура за коју Кинези нису платили ни цента. Осим тога, такозване „субвенције” за отварање нових радних места износе невероватних 85 милиона евра и то за 1.200 радника, од којих ће само трећина бити из Србије. Остали су Кинези, делом слободни, а делом логораши из програма „Лаогаи”.

Пошто су наше „субвенције” већ исплаћене кинескм „инвеститору”, то значи да је прва од планираних пет фаза изграђена највећим делом плаћена нашим парама. Завршетак ове фазе најављен је за крај ове године, а остале фазе ће се градити у наредних пет година. Очигледно да је финансијски замајац за овај посао представљала „субвенција” Србије и да ће се остале фазе радити пошто се ова прва буде исплатила.

„Линглонг” код Зрењанина није само „Фабрика за кршење закона”, већ и једна од највећих “перионица” у овој земљи. Поред поменутих 85 милиона евра, Србија је дала још новца за овај пројекат, али он иде у џепове Александра Вучича и његових саучесника. Већ одавно по злу и исисавању новца из буџета познато предузеће „Милленниум теам” доо из Београда и овде се појављује.

Њему је град Зрењанин платио 400 милиона динара нето (без ПДВ-а) и то за разминирање (?!?) земљишта на коме се гради фабрика „Линглонг”, како показује обрачун стања до кога је дошао зрењанински „Грађански покрет” и нама доставио. Документ је још из 2020, али је поменуто земљиште већ тада било укњижено на име компаније из Кине, тако да остаје нејасно по којој законској основи је град платио радове на туђој, приватној имовини. Једина сврха ове уплате је, очигледно, пуњење приватних џепова.

После тога, влада Републике Србије на својој седници одржаној 28. априла ове године доноси одлуку да Зрењанину трансферише 448,2 милиона динара из државног буџета “за извршавање обавеза које могу довести до угрожавања текуће ликвидности” како је тада наведено у решењу које је објавио Службени гласник. Дванаест дана касније на хитној седници Скупштина града доноси одлуку да се управо та сума додели ЈКП „Водовод и канализација” за изградњу водоводне и канализационе инфраструктуре у индустријској зони Југоисток.

Као што је познато, грађани Зрењанина немају воду коју могу безбедно да пију, а држава четири милиона евра улаже како би исправну воду добили кинески логораши и њихови чувари на објекту „Линглонга” који једини тренутно није у такозваној „индустријској зони Југоисток”.

Ни ово није било довољно Кинезима, који већ целу Србију посматрају као свој забран, па у „индустријској зони Југоисток” код Зрењанина преузимају у своје руке и законодавну и извршну и судску власт, а гаранти да ће овако остати су, поред високе ограде, и наоружани припадници Народне армије Кине, који никоме не дозвољавају да уђе на посед, а тамо запослене логораше спречавају да изађу.

Како је сазнао „Грађански преокрет” 27. априла ове године (дан пре него што је влада донела одлуку о пребацивању пара на рачун буџета града Зрењанина) покрајински Секретаријат за енергетику, грађевинраство и саобраћај издаје решење којим се „Линглонгу” налаже под претњом принудног извршења да уклони бесправно изграђене објекте на 47.000 квадрата. До данас се ништа није догодило, а до принудног рушења може да дође једино уз асистенцију оклопних јединица Војске Србије.

У међувремену је „Грађански преокрет” поднео кривичне пријаве против лица одговорних за незакониту изградњу и Управном суду доставио тужбу којом се тражи поништење издате грађевинске дозволе због битног пропуста: дозвола је издата ПРЕ доношења Студије о процени утицаја на животну средину, као претходном питању о којем се још увек одлучује пред другим државним органом. Сама јавна расправа о овој Студији је својеврсни театар апсурда у лошој режији локалне власти и Кинеза ненавиклих да се за било шта пита јавност.

Она је била заказана у једној малој Сали градске куће у којој је било таман толико места да могу да уђу чланови комисије који су радили Студију, делегација „Линглонга” која се појавила у броју који одговара броју радника који су код нас некада одлазили на синдикалне прославе, као и режиму потчињени медији. Заинтересовани грађани и стручњаци које је довео „Грађански преокрет” остали су испред врата. „Расправа” је протекла у атмосфери узајамног разумевања, па пошто су обе стране дошле до заједничког закључка о нешкодљивости технологије која ће бити коришћена, сви заједно са новинарима су отишли на банкет који су финансирали Кинези.

Ништа од ових докумената не обавезује ни кинеске окупаторе, а ни нашу власт, па се изградња фабрике наставља. Наредне године у њој ће почети и производња гума, а планира се да се на суседном плацу изгради, такође у кинеској режији, и цинкара. И све то у непосредној близини јединственог резервата „Царска бара” чији је мир до сада нарушавао само Жељко Митровић, када је под утицајем опијата приватним хеликоптером прелетао гнезда у којима су били мали птићи. Ускоро ће туда летети кинески војни хеликоптери који ће тако надгледати границе „индустријске зоне Југоисток”, односно кинеске колоније на тлу Баната.

А:

Упутство за прислилну употребу радне снаге

Адриан Ценц је немачки етнолог и експерт за Кину. Он већ годинама истражује прогон Ујгураа, исламске мањине на крајњем западу Кине који живе у стратешки важној провинцији која спаја кинеске индустријске центре са другим државама у Централној Азији. Крајем фебруара му је достављен један документ (о томе од кога га је добио Ценц из разумљивих разлога не жели да говори) на кинеском језику. Ради се о једном извештају Нанкаи Универзитета, који је Ценц назвао “Упутство за употребу присилне радне снаге”.

У овој студији, која хладним научничким језиком хвали логоре за принудни рад и, посебно, смештај Ујгура у њима, дају се предлози како да се цео систем “Лаогаи” побољша и учини још продуктивнијим. Како Ценц објашњава по “Нанкаи Извештају” администрација испуњава три циља која је задала централа у Пекингу.

Прво је набавка јефтине радне снаге за привредно снажне регионе на истоку и југоистоку Кине. Друго је смиривање тензија у Ђинијангу насељеном Ујгурима. И, коначно, овим се остварује један од пројеката које Си Ђинпинг највише воли – искорењивање сиромаштва. По кинеској дефиницији сиромашан је онај ко има дневно мање од, прерачунато, 1,90 евра на располагању. Због тога дневница логораша толико износи.

Ценц је овај Извештај доставио почетком марта ове године водећим медијским кућама у свету, које су га и објавиле. Крајем тог месеца Уједињене нације су издале саопштење како се сумња да је око 150 претежно страних компанија укључено у „Лаогаи” систем у Кини, најчешће без директних сазнања о томе. Почетком јуна је група најразвијенијих индустријских земаља света Г7 најавила оштру борбу против присилног рада и „Лаогаи” логора у Кини.

magazin-tabloid.com