Постоје објективни фактори који потврђују да ће у неколико наредних година процеси који се одвијају у Холандији, Белгији и Мађарској довести до тога да једног дана управо те земље поставе питање о изласку из ЕУ.
Више од половине грађана Велике Британије и скоро 50 одсто Француза сматра да ће једна или више чланица ЕУ напустити Унију у наредних неколико година, показало је истраживање „Спутњик. Мишљења“ које је спровела француска компанија „Ифоп“ на узорку од 3.203 грађанина Велике Британије, Немачке, Италије и Француске.
Сличног мишљења је и 50 одсто Италијана, 42 одсто Француза, а тај став деле и Немци, њих 39 одсто. Са друге стране, трећина Француза, 32 одсто Италијана и 39 одсто Немаца сматра да ниједна земља више неће напустити ЕУ.
Руски политиколог Дмитриј Журављов није изненађен резултатима истраживања, пошто, како каже, ЕУ у садашњем облику представља прилично контрадикторну организацију, јер је Унија данас постављена тако да је Немачка на првом месту.
„Немци производе, а остали купују и таква шема нема много изгледа да опстане, јер ће се кад тад поставити питање: ’A од којег новца можемо куповати немачку робу и где је уопште нестала робна и трговачка размена између осталих држава?‘. Грчка криза је врло јасно показала чињеницу да је задуженост постала превисока и да су готово нереалне шансе да Атина икада врати дугове. Слични процеси почели су и у Португалији, па донекле и Шпанији, иако не тако гласно као што је био случај са Грчком. Становници ЕУ осећају да је центар свега у Берлину и то им се изгледа не допада“, објашњава Журављов.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да би само велике чланице ЕУ могле да следе пример Велике Британије, која је одлучила да напусти тај савез. Како каже, Унија се не поставља демократски како би мање земље могле да бирају да ли ће у Унију ући, у њој остати или пак из ње изаћи.
„Водећи евроатлантски центри моћи стварају такав геополитички контекст да се мање земље попут Србије, па и Мађарске, суочавају са разним притисцима ако одбијају да иду путем евроинтеграција. Прете им наранџастим револуцијама или их и праве, врше економске притиске, доводе их у ситуацију да бирају између великих патњи и проблема или прихватања курса који им намеће евроатлантска елита. Зато само велике земље имају снаге да се томе супротставе, јер чак и када је њихова елита против, један део елите и народ могу да доведу до промена, што смо видели у случају Велике Британије“, оцењује Анђелковић за Спутњик.
Он, међутим, напомиње да су промене које ће у Британији настати изласком из Уније само површинске, јер та земља ипак није одбацила евроатлантски курс и остала је лојалан следбеник НАТО експанзије.
„Када говоримо о прворазредним земљама попут Француске и Немачке, ту је евроатлантска елита поново успела да превари грађане и да им наметне антисуверенистичке, антинационалне ставове. Већина грађана и даље је подложна медијским преварама, односно ствари посматра краткорочно и плиткоумно. Ако нема превелике мигрантске кризе и ако нема великих проблема, они се одлучују за прихватање ’мејнстрим‘ политика, а не за политику промена. Видели смо да је тако било у Холандији, тако је у Француској, а вероватно ће бити и у Немачкој. Грађани главних европских земаља као да не размишљају да дугорочно, одричући се суверенитета, доводе и до урушавања свог националног идентитета“, упозорава Анђелковић.
Политичког аналитичара Ђорђа Вукадиновића не би изненадило да у наредном периоду нека од земаља-чланица одлучи да напусти ЕУ. Било би, каже, веће изненађење да Унија опстане у садашњем облику или да још ојача.
„Поред ’брегзита‘ као највидљивијег постоји још читав низ мање драматичних процеса и тенденција које се дешавају на подручју ЕУ, а који показују да не само да су најбољи дани тог савеза прошли, већ и да пример Велике Британије, врло вероватно, неће бити усамљен. Мигрантска и финансијска криза, сталне тензије и трвења између великих и малих, северних и јужних, богатих и сиромашних, старих и нових чланица Уније показују да Брисел, и поред свих напора, пре свега Ангеле Меркел, не може да закрпи све те рупе и попуни све те ровове“, напомиње Вукадиновић за Спутњик.
Он подсећа на недавну изјаву председника Чешке Милоша Земана који је врло јасно најавио могућност изласка те земље из ЕУ и напомиње да то уопште није немогућ сценарио.
„Верујем да ће се интегративни потенцијали Уније, а и воља Немачке временом смањити и да ће се Брисел задовољити неком врстом повлачења и скраћивањем линије фронта. Остаје да се види да ли ће се то звати ’Европа у више брзина‘ и да ли ће се ићи на чврсту интеграцију ове еврозоне, док ће рубне чланице постепено бити препуштене својој судбини. Сигуран сам да ће Немачка успети да заштити своје интересе, док ће ентузијазам старих и нових чланица ЕУ за очување тог врло компликованог и нефункционалног конгломерата постепено опадати у наредном периоду“, оцењује Вукадиновић.
Политиколог Александар Шпунт каже да постоје објективни фактори који потврђују да ће у неколико наредних година процеси који се одвијају у Холандији, Белгији и Мађарској, довести до тога да једног дана управо те земље поставе питање о изласку из ЕУ.
„Основни разлог је драстична измена демографске слике, а терористички напади у Белгији су само још једна потврда. Постоји врло озбиљно поимање опасности од муслиманског радикализма, коју ове државе не могу самостално да зауставе јер су чланице ЕУ. У Холандији постоји традиционална самосталност у одлучивању и одбојност према томе да неко други нешто решава у њихово име, док је Мађарска на првој линији одбране од миграната. Сви ти процеси нису толико повезани са победама националистички оријентисаних странака, већ те партије најјасније изражавају неслагање друштва са оним што се реално дешава“, категоричан је Шпунт.
Људмила Бабињина, аналитичарка из Русије верује да је видљиво прилично велико колебање осећања и ставова у различитим групама становништва — од потпуног неприхватања и несхватања европских интеграција до прилично позитивних ставова.
„Референдум у Великој Британији и избори у Француској су показали да је само друштво у државама ЕУ прилично разједињено и да нема заједнички став поводом процеса интеграција. Осим тога, овај раскол у ставовима и мишљењу постоји како на нивоу ЕУ, тако и унутар појединачних земаља-чланица“, закључује Бабињина за Спутњик.
Сандра Черин, Јована Вукотић, Спутник
