Никада до сада у Великој Британији омраженији премијер није добио други мандат
Резултати парламентарних избора у Великој Британији, одржани 7. маја, су изненађење и за победнике и за поражене. Супротно свим истраживањима јавног мњења, чак и онима које су радили победници, Конзервативна партија је победила са апсолутном већином и сама ће формирати нову британску владу. Кључно изненађење је, међутим, невероватна победа Шкотске националне партије (СНП), која је у Шкотској освојила скоро сва посланичка места. Победнички конзервативци ће тако владати Британијом као енглеска, а не британска странка, па би се могло десити да су парламентарни избори и наговештај краја Уједињеног Краљевства. У Шкотској та влада нема готово никакав легитимитет и толико велико поверење Шкота дато за СНП је и јасна порука да политичке партије базиране у Вестминстеру за њих немају значаја. Влада Дејвида Камерона би могла бити и последња влада Уједињеног Краљевства.
Шкотска национална партија је пре пет година имала само шест места у парламенту у Вестминстеру, а сада је од 58 посланичких мандата у Шкотској освојила 56. Међу новим посланицима СНП је и студенткиња Маири Блејк, која има само 20 година и која је сада најмлађи британски посланик још од 1667. године. СНП је сада трећа по снази парламентарна странка у Вестминстеру. Пре најновијих генералних избора СНП је изборио и апсолутну већину у парламенту Шкотске, а на иницијативу те странке прошлог септембра је одржан и референдум о независности, на коме је мала већина гласала против. Хроничари тврде да је управо та мала већина после референдума постала разочарана и схватила да су обећања тадашњег премијера Дејвида Камерона била обмана и сада су ти људи на парламентарним изборима гласали за СНП, која се залаже за независност. У Шкотској је, поред СНП, остао још само један посланик Либерал-демократске партије и један из Конзервативне странке. Лабуристичка партија, чији су центар и база деценијама били управо у Шкотској, први пут нема ни једног посланика. Све то је кључна промена на политичкој карти Велике Британије, која ће, то је сасвим јасно, имати судбинске последице за Уједињено Краљевство. СНП је сада апсолутни господар политичке Шкотске, и у Единбургу и у Лондону, и са толиким поверењем нови референдум за независност Шкотске вероватно неће бити ни потребан. Ови избори су уствари били поновљени референдум за независност Шкотске.
ТЕШКО ОШТЕЋЕНИ ФАРАЖ
То је изузетно озбиљна сенка над резултатима британских избора, а ни победа конзервативаца не оставља много простора за велико весеље. Доњи дом парламента има 650 посланика и за већину је формално потребно 326 места. Формално зато што католичка партија Шин фејн, која у Северној Ирској има четири посланика, бојкотује британски парламент и не учествује у његовом раду, што значи да је за стварну већину потребно 322 посланичка места. Конзервативци сада имају 331 посланика и, пошто ће као победници дати и спикера (председника) Доњег дома, а он нема право да гласа, владајућа већина је са осам посланика. То и није комотна већина, и у британским парламентарним условима тако мала предност обично рађа прилично нестабилну владу. Тако мала већина може лако да се у парламенту истопи јер и унутар Конзервативне партије постоји најмање трећина посланика која не подржава политику владајуће партијске клике на челу са Камероном. Другим речима, новој влади неће бити лако у парламенту.
Поред шкотског чишћења традиционалних британских политичких партија, резултати избора су у до сада најогољенијој форми разоткрили бесмисленост, превазиђеност и штетност постојећег изборног система у Великој Британији. Није реч о систему да први пролази, него о начину формирања изборних јединица. Са границама изборних јединица се увек манипулише и после сваких избора партија која је победник и формира владу мења те границе како би на наредним изборима имала предност. Највећа жртва тог система на овим изборима је Партија за независност Уједињеног Краљевства (УКИП). Та партија је у целој Британији освојила 13 одсто гласова, а добила је само једног посланика. УКИП је освојио више гласова него либерал-демократе и СНП заједно, а либерал-демократе имају осам, а СНП 56 посланика. И то због система граница изборних јединица. Или, на пример, конзервативци су освојили 34 одсто гласова, и са тим процентом добили 331 посланика. У процентима гласова они су освојили два и по пута више од УКИП, а три стотине пута више посланика. Такав систем уствари доводи у питање реалну заступљеност британског гласачког тела и воље гласача у парламенту. Састав Доњег дома тако није и верна слика воље гласача, што онда руши његово демократско устројство.
Поред политичких губитника, на изборима су поражене и агенције за истраживање јавног мњења. Сва истраживања пре избора су давала благу предност Лабуристичкој партији, од једног до три процента, а, када су почели да стижу резултати, настао је прави шок јер су истраживачке агенције промашиле. Минулих пет година Британијом је владала коалициона влада конзервативаца и либерал-демократа на челу са кознервативцем Камероном. Та коалициона влада је постала веома омражена у британској јавности и истраживања су заиста одсликавала ту омраженост и предност је давана лабуристима.
ПОРАЖЕНИ НА СВЕ СТРАНЕ
Предизборна кампања је била изузетно прљава и негативна, то се ретко виђа у Британији, и штампа је подржавала Дејвида Камерона и предводила ту негативну кампању. Како се десило да је већина јавности променила расположење када је требало да гласа, остаје тајна. Није јасно како су у последњи час гласачи напустили лабуристе. Камерон је вероватно један од ретких омражених премијера који је добио и други мандат. У том светлу требало би указати да је на неки начин међу губитницима и популарни градоначелник Лондона конзервативац Борис Џонсон. Због расположења јавности и омражености према Камерону, Џонсон је одлучио да се после седам година врати у парламент и поново је постао посланик. Идеја је уствари била да замени Камерона на челу конзервативаца јер се очекивало да доживе изборни неуспех, што, по правилу, повлачи смену лидера, а онда би ту био популарни Џонсон. Правило је, наиме, да партијски лидер мора да буде и посланик, па се зато Џонсон и вратио у парламент. Десило се, међутим, другачије, па би се и Борис Џонсон, упркос партијској победи, могао сматрати губитником.
Наравно, највећи губитници су лидери поражених странака. Лидер лабуриста Ед Милибанд је, што је и правило, поднео оставку. Исто је урадио и лидер највећег губитника либерал-демократске партије Ник Клег. Либерал-демократе су до сада имале 56 посланика, а сада само шест. Изгледа да се сав бес јавности према досадашњој коалиционој влади искалио управо на Нику Клегу, који је био заменик премијера, а не на доминантном коалиционом партнеру Камероновим конзервативцима. Оставку је поднео и лидер УКИП Најџел Фараж, који није успео да постане посланик у Вестминстеру.
Британски избори су тако отворили многа питања, и сасвим је сигурно да ће временом донети тектонске промене на домаћој политичкој сцени. Промене у спољној политици Британије не би требало очекивати и занимљиво је да спољна политика није била тема ни једне политичке партије у предизборној кампањи. Та празнина се тумачи реалношћу да британска спољна политика зависи пре свега од Америке, без обзира ко био на власти у Лондону, па ваљда зато и не вреди о томе расправљати.
Синиша Лепојевић, Нови Стандард
