НА данашњи дан, 14. новембра, пре тачно десет година, овај свет је напустио патријарх српски Павле – највољенији поглавар Српске православне цркве новијег доба. Његове тихе речи деценију после смрти све гласније одјекују међу Србима, чинећи јединствени народни кодекс вере, етике, врлина и духовности.
Програмом молитвеног обележавања десетогодишњице Павлове смрти предвиђено је и освећење храма посвећеног светим апостолима у Кућанцима, који је миниран 1991. године. На деценију од његове смрти биће афирмисана идеја, иза које стоји благослов владике Јована, о обнови куће на имању Стојчевића. Постојеће здање биће претворено у музеј посвећен патријарху Павлу. План је да на имању никне његова задужбина – црквица са конаком за пријем деце из целог света. Овај комплекс биће подигнут у стилу старе призренске градње, па се незванично већ и назива “Мали Призрен”.
Верници СПЦ данас ће се сетити тренутка када је 15. новембра 2009. године престало да куца велико и тихо монашко срце патријарха Павла. Многи умни људи тих дана сагласили су се да није било личности новије историје која је за собом оставила већу празнину у српском народу. Вишедневни растанак вољеног патријарха и верника и његов испраћај до вечног почивалишта у манастиру Раковица, према броју учесника, достојанству и искрености, био је догађај какав се не памти у српској историји.
Академик Матија Бећковић оставио је аутентичну цртицу о Павловом испраћају:
“Нико није тише говорио а да се даље чуо. Нико с мање речи није рекао више. Нико није лакше ходио земљом, а да је остављао дубље трагове. Нико није био мањег раста, а да се видео с веће даљине. Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!”
У колективном памћењу нашег народа патријарх Павле и данас живи као јединствена и непоновљива личност. Запамћен је као верник истинске хришћанске вере, “човек јеванђеља”, који је живео онако како је и говорио. Павле је црквом управљао у позним животним годинама у изузетно туробно време распада Југославије, грађанског рата и страдања српског народа. Вођен мишљу о “тихим речима и јаким аргументима”, паству је водио са мудрошћу старца, стрпљењем домаћина и бригом родитеља. Народ је то препознао, и веровао му.
Бећковићевим речима речено, људи су “знали да је веровао и сви су му веровали да верује”, чиме су и сами нашли своју веру.
ОРЕОЛ И ЗА ЖИВОТА
НЕБРОЈЕНЕ су приче и легенде о скромности патријарха Павла, његовом тихом начину живота, монашкој смерности и праштању. У СПЦ подсећају на његову искрену посвећеност молитви, литургији и речи Божијој, коју је целог живота и у најтежим условима проносио. Све ово основа је за многе иницијативе да би Сабор СПЦ патријарха Павла требало да приброји Диптиху светих – прогласи га за светитеља.
– Ореол изнад главе Павле је носио и за живота – наведено је у једној иницијативи која је стигла на адресу Патријаршије у Београду.
Р. ДРАГОВИЋ, Новости.рс
