БРОЗОМОРИ VS. ЉОТАНИ

Политикин забавник су новине специфичне по томе што су кобајаги намењене деци али су заправо намењене паметној публици са солидним домаћим васпитањем свих узраста. Зато ове новине неће читати грађански “стратум” који се једнодимензионално ложи на нагост Џеј-Кеј. Нећемо рећи да је Политикин забавник ослобођен доминантног идеолошког тлоцрта, већ да има неупоредиво шири културни ракурс од супер-набилдованих, “мејнстрим” мас-медија, који даве Србију.

Тако се Политикин забавник усудио да објави “дисидентско” штиво које је комуњарама (надимак су сковали “Збораши” = комунисти + фуњаре) гурнуло прст у око, јер није у сагласју са лажном историјом коју су нам комуњаре задале.

Прича из Политикиног Забавника заправо се бави судбином капетана Милоша Војиновића, који је рођен као Немац Хенрик Лаутнер, али се због љубави прекрстио у православца и променио име.
Аутор се позива и на академика Љубомира Симовића који је забележио да су сељаци на Златибору, током гоњења партизана, запазили неког немачког официра који је причао српски и спасао многе цивиле од стрељања. Наводно се појављивао пред немачким стрељачким стројем, извлачио сељаке изведене на стрељање, уз речи: “Никс комунист!”

Такође се наводи да је по наредби генерала Недића, одред којим је командовао Војиновић пребачен на Дрину са задатком да организује прихват српских избеглица које су бежале из Босне од усташког ножа. То спасавање је трајало нешто више од две недеље, а Војиновићев одред је сачувао животе више од 22. 000 људи.

Шта је у овоме спорно? Ништа. Недићев окупациони комесаријат (ма како се формално називао) је спасао перко 400.000 српских али и словеначких живота. Збораши су немрљиво, као нико нигде у поробљеној Европи, помогли становништву Смедерева након катастрофалне експлозије лета 1941.. Без те помоћи последице би биле многоструко веће.

Нема спора да су Љотићевци били немачки колаборационисти. Не убеђени нацисти, то сигурно не, већ тачно по дефиницији: колаборационисти. Приклонили су се Немцима јер други излаз за спас српског народа у датим оклолностима нису видели.
Хистерија која је завладала у свим димензијама медијског простора Србије, а у коме Политикин забавник заузима не више од стотог дела једног промила, очитава комуњарски страх од другости; клаустофобичну србофобичност. Ради се о стотинама различитих извјешћа са једнаком политичком поруком. Једини исправан назив за оно што се дешава је типична комунистичка ХИСТЕРИЈА!

Не могу се побројати медији (које сви знамо) и аутори које у главном детаљно не знамо, али основано слутимо да су им ђедови партизански кољачи, који су скочили да нам “објасне” ко су Љотићевци.

Та медијска комуњаска халабука је ужасна, и на то указујемо.
…Савез антифашиста Војводине тражи одговорност за писање Политикиног забавника о Љотићу Осуде писања Политикиног забавника о Љотићу: Манипулација најмлађимаАнтифашисти Зрењанина: Текст пун хвалоспева о лидеру фашистичког ЗБОР-а ЛСВ: Јасан пример прања биографије протагониста фашизма Прпа: Бестидна афирмација одговорног за крагујевачки масакр Ревизија историје –редакцијски коментар ДС: Срамна манипулација децом и нови примери ревизије историје Љотић није забаван Пише: Гојко Влаовић СРАМАН ТЕKСТ У “ПОЛИТИKИНОМ ЗАБАВНИKУ” Правдали сараднике Хитлера у Србији, Јеврејска општина: “Нацисти су финансирали Љотића као и АНТУ ПАВЕЛИЋА” СЛУЧАЈ ЉОТИЋ У ЗАБАВНИKУ Бурне реакције на сраман текст, социолог: Ово НИЈЕ СЛУЧАЈНО Председник Јеврејске општине Београд Данило Медић затражио је извињење главног и одговорног уредника листа, јер сматра да је у питању лична одговорност. – Љотић је био квислинг и сарадник нациста. Он је са својим одредима отерао Јевреје у логоре, који су касније у њима страдали. СРАМАН ТЕKСТ У “ПОЛИТИKИНОМ ЗАБАВНИKУ” Правдали сараднике Хитлера у Србији, Јеврејска општина: “Нацисти су финансирали Љотића као и АНТУ ПАВЕЛИЋА””Политикин забавник афирмише Љотића, то је срамно” –

ИТД, ИТД…
Могли би питати Јеврејску општину да ли је међу усташама који су ликвидирали Јевреје био 21 НДХ генерал јеврејског порекла? А вама Срби криви? Па нису. Као што ни Јевреји не могу бити криви за страдање Срба од Хрвата, међу којима је било 12 Срба, Павелићевих генерала. Шта Срби имају рећи о револуционарној доктрини Моше Пијаде, ни то није за дискусију? Имам утисак да би Данило био, како да кажем, узвишен, да су нацисти победили. Све исто, само на другој платформи.

Мора се разумети збрка и морално распеће  коме се нашао у WW2 српски народ. Једино што је сигурно да партизани нису Србе спасавали, већ су их масовно убијали. Отуда је да један, који се кити титулом званичног српског Тумача Прошлости, дрзне се:

Историчар Предраг Марковић изјавио је да је Љотић био највећи издајник у региону током Другог светског рата, те да су љотићевци учествовали у сваком масовном злочину против Срба.

Свако зна да Марковић лаже у камеру. Љотић не може бити већи издајник од комуниста. Не може бити већи издајник ни од Црногораца. Љотићевци нису учествовали у Усташким злочинима, нити у комунистичким злочинима, ни у масовним злочинима Хортијеваца. Можда се “историчар” Марковић држи као слепо куче чињенице да Хорти, Тито и Павелић нису међонародно гоњени због злочина над Србима и другим цивилима не-српског порекла, па отуда извлачи цинични закључак да нису криви. Тај Марковићев одвратни цинизам нас ничим не обавезује, поготово да мислимо својом главом.
И не само то, већ се у том Брозоморном гесту изједначавају сви као “фашисти”, а издвајају Титоисти као ултимативни “антифашисти”.
Како читаоци, кад, е да би се приказала демократичност на “грађанистичким ” медијима, кажу шта заиста мисле, онда је јасно. Преносим један од коментара на ову вест на сајту Б52. Тешко ми је да нађем иједну замерку на доле написано:

Ја не знам чему оволико кмечање око Љотића и њему сличних.
Пазите, Љотић је пристао на сарадњу са једним европским савезом који је тада био најбогатији и војно најмоћнији. Речено нам је да су сви наши суседи ушли у тај војни савез и да је најпаметније да уђемо и ми. И Љотић је на то пристао (са Недићем на челу остатака државе након окупације 1941). После су ти људи убијени као издајници.

Сада, пар деценија касније, опет један европски савез, најбогатији и војно најмоћнији тражи да ми постанемо његов део, јер су сви наши суседи ушли у исти. Зашто је сада оправдано улазити у некакав савез, а онда није било оправдано? Немци су убијали Јевреје, Роме, Словене по логорима, а Европљани убијају Арапе, Сиријце, Либијице, Србе, Авганистанце по њиховим матичним државама. Kоја је разлика? Што нису у питању концентрациони логори? Шта? Не разумем стварно… Ја бих разумео да ми одбијамо пријем у Швајцарску или Данску које нису део ЕУ, а никога не нападају, па смо због тога лоши људи. Али ми нећемо у ЕУ која нас је бомбардовала више пута, нападала и убијала и сада нас напада и понижава економски, културно и политички, а од нас се очекује да сарађујемо са таквим савезом. Зашто? Ако децу већ учите нечему, учите их да је једнако бити Љотић издајник и бити издајник и после Љотића. Ако је фашизам зло, онда та дефиниција важи за све фашисте.

…Знао сам да ћете приметити ову небулозу и није ми јасно зашто су та два имена стављена на списак и то на сам почетак. Но, број побијених припадника Недићевих одреда – међу којима су и Љотићевци би тек требало непобитно утврдити. Важно је да се до Срба пробије чињеница да су партизани, пошто су им Енглези предали Србе, (нису партизани ни једног ухватили, нити заробили у борбама, просто су поднели захтев Енглезима да им их предају и ови су то учинили, као што Американци оне који су се њима предали – нису), исте стрељали без суда, те да су их водили, као и Ви, у рубрици `усташе`. Е, на то не могу да пристанем. То је оно што зовем `систем вредности и историјски суд друге Југославије`. За разлику од усташа и Хрвата уопште, који су стварање НДХ дочекали као ослобођење и једино су се бунили у италијанској окупационој зони, али не против фашизма, већ зато што нису део НДХ и што тамо Срби могу да сачувају главе (до 1943), Срби су окупацију дочекали као окупацију: и Недић и Љотић су доведени у ситуацију да се или прихвате сарадње, или да гледају како се остатак Србије распарчава међу Хрватима, Шиптарима, Бугарима… О квислинзима можемо да причамо само у оним – не тако ретким случајевима – где су Срби у служби НДХ (командант армије једно време беше Србин, командант ваздухопловства сво време рата беше Србин – пензионисан код Броза, итд), или тадашње Мађарске (човек који је заменио Хортија ког су Немци најурили у Португалију и који је извршио тоталну нацификацију Мађарске је Србин, имам негде имена Срба сахрањених на гробљу Вермахта – штоговори да су се борили у немачким униформама, итд).

Елем: Хрвати на рат гледају из хрватског угла, а ми из југо-комунистичког и дан-данас. Не из антифашистичког, не из југословенског – јер би тада и Дража имао неку Kућу цвећа, већ из чисто југокомунистичког. То је историја самоокупације, нама газдује мртви Броз. Kочевски рог је ратни злочин. Још је СССР признао да је Kатинска шума ратни злочин, само ми чувамо комунистичка злодела, као највећу тековину…

У неповезаним инсертима показаћемо колико Брозомори лажу. Лажу кад говоре да су они “антифашисти”, лажу ћутећи о фашизму ван Србије, лажу када изједначавају војнике ЈВуО са усташама или “Љотићевцима”.

8. августа 1943. године Ј. Б. Тито пише штабу 2. пролетерске дивизије: Kрените хитно у правцу Сандзака и Фоче. У Санџаку, око Чајнича, четници се туку са муслиманима. Треба четнике ликвидирати и мобилисати. 

Толико о херојској 2 пролетерској, којој је било прече да ликвидирају четнике него да заштите српско становништво од усташа. 
Сад шта је ово ако не директна сарадња партизана са усташама и Немцима: 

„22. октобра, два сата пре него што ће напасти Немце и усташе на Соколцу, четници су са севера нападнути од стране 17. ударне дивизије 3. корпуса, а са југа од стране 5. крајишке дивизије 1. пролетерског корпуса. У распису свим јединицама од 14. новембра, Дража је објаснио шта се тада дешавало: 

Наше трупе из Босне уз садејство снага из Србије опколиле су усташе и Немце којих је било 4-5.000 на Соколцу источно од Сарајева и који су бранили Сарајево. Наше трупе пре овога победоносно су освојиле Вишеград и Рогатицу. Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра, по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а у исто време усташе и Немци извршили су удар са фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе… 

Због овог комунистичког издајничког напада ми смо морали напустити опсаду Соколца.” 

А шта се десило у Шибенику када су га партизани „ослободили” 1943? 
Погубљење проте Kонстантина Kрстановића текло је овако: Ухапшен је у цркви. Испред цркве падају усташки поклици: „Смрт српском крвопији”, „Смрт четницима”, „Смрт Цинцарима”. Проту Kрстановића шамарају и пљују у свештеничкој одори. Kрстановић прибран прекрсти се и пољуби праг цркве, дозволи се да се опрости са божјим олтаром јер зна да га више неће видети. 

У томе часу вуку га за браду и дају неколико убода ножем. Прота раскопчава мантију, отвара груди и каже: „Удрите српске четничке груди, не скрнавите одежду Христову”. После тога су га уболи још неколико пута ножем, гурајући га ка губилишту. Прота се окреће разјареној руљи, диже руке у вис и викну: „Опрости им Боже, јер не знају шта раде”. Руља га гура напред, шамара и пљује уз усташке поклике: „Доле Цинцари, доле краљ балавац, смрт разбојнику”. Прота покушава да пева: „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави,” али избоден и крвав очигледно је изнемогао. 

У томе часу пролази поред бискупског двора, на коме се вију црвена и хрватска застава. Фратри безбрижно шећу тротоаром. Понавља се 1941. Руља са протом Kрстановићем исчезава. Нађен је мртав у једној јами, главе и ребара пијуком разбијених. Поред његова леша ископане очи, одрезане уши, нос и језик. У близини још девет унакажених лешева. 

Ево како је изгледало два сата владавине комунистичко-усташке коалиције у Шибенику.Црногорци? Рече ли Јово Капичић да је Крсто Зрнов Поповић, “добар Црногорац” коме је нуђена амнестија”? Љотић највећи издајник, а Крсто Зрнов херој?

Као што су комите 1922. са Бенитом Мусолинијем шетале на Рим, носећи транспарент „Црногорски фашисти“, тако сад на Цетињу, гдје су 1941. фашистички окупатори топло дочекани, комите имају свој марш.

Ово је истина на Цетиње:

А како је Милош Војиновић погинуо:
Ивко Јовановић четнички официр, описао је херојско дело својих војника приликом сукоба у коме је убијен Милош Војновић- Лаутнер.

‘ У складу горепоменутих немачких операција и заузимања стратешких места у Подрињу, Немци су нападали терен Западне Србије и том приликом дошло је до сукоба између јединица Пожешког корпуса и немачко-љотићевских јединица. Двадесет трећег септембра 1943. године дошло је до сукоба четника Пожешког корпуса и Немаца и љотићеваца у села Сеча Река код Kосјерића. Kорпус је пронашао заставу Четвртог пешадијског пука “Стеван Немања” који је био стациониран у Ужицу, и ту заставу је командант корпуса намеравао да преда црногорској четничкој бригади (косјерићког среза), којом је командовао жандармеријски потпоручник Филип Ајдачић. Том приликом Немци су били обавештени, највероватније од њихових доушника комуниста где се налазимо, и кренули су са колоном правцем Ужице-Буар-Варда-Сеча Река, да би изненадили четнике на овој прослави. Добили смо обавештење са брда на брдо, тако да нас Немци нису изненадили. Мислили смо да моторизовано-оклопна колона иде за Ваљево, па је командант корпуса Милош Марковић наредио да их пропустимо, јер су били застали на Варди. Немци су извиђањем осетили наше јединице, а по обавештењу знали су да смо ту. 

Дошло је до муњевитог судара наших јединица са класичним пешадијским наоружањем и добро наоружаних Немаца и љотићеваца. Ми смо имали и две противтенковске пушке које су овог пута добро одиграле улогу. У другом по реду оклопном возилу био је командант колоне Хенрик Лаутнер алијас Милош Војиновић, командант Десетог добровољачког одреда. Ово возило је било оштећено и Лаутнер рањен, али га је друго возило свукло под пут до зграда где су се Немци и љотићевци набили. Посада возила је била немачка а остале јединице су биле љотићевске. Док се борба водила, Немци су радијом обавестили о месту где се борба води, тако да су Немци упутили своју авијацију. Немци су се били збили у школу а ми смо се били приближили њима и опколили их. Kада су Немци бацали ракету у нашем правцу да нас бомбардују, ми смо ракету бацали у њиховом правцу на брдо изнад њих које су Немци и бомбардовали. Од хуке бомбардовања један коњ се отргао са паше и јурио брдом и скренуо пажњу Немаца на себе па су га Немци убили. Борба се водила цео дан. 

Од бомбардовања нисмо имали никаквих губитака, благодарећи коњу који је скренуо пажњу на брдо на коме се налазио и немачка авијација се устремила на тај простор на коме ми нисмо били. У сумрак и последња упоришта су била освојена. Лаутнер, као рањен био је смештен у једно оклопно возило испред зграда у центру села Сеча Река, а из зграда су штитили то возило знајући ко се у њему налази, а нису имали могућност да га изнесу јер се борба водила на блиском одстојању. Приликом ликвидације зграда у којима у се налазили Немци и љотићевци, један од војника је приметио да се у возилу налази неки човек. На позив да отвори возило изнутра, овај то није урадио. Један од наших војника, Вићентије Јешић, пиштољем марке “парабелум”, завукао је у прозорчић са триплекс стаклом који се могао обртати, тражио да отвори врата и изађе напоље, што овај није учинио мада је вероватно знао да је борба завршена у нашу корист. Јешић је онда пуцао у њега, на шта су притрчали и други војници. Јешић му је онда скинуо фотоапарат “лајка” и торбу са архивом и документима. Тога момента нисмо знали ко је то лице, нити смо имали времена да видимо о коме се ради, јер је падао мрак. Немачке, бугарске и љотићевске трупе су се приближавале са свих страна да нас опколе. Ми смо се извукли из обруча, претходно запаливши сва возила која су била оштећена а и возило у коме се налазио Лаутнер, а да нисмо знали ко је у њему. 

Мртве Немце сељаци су сакрили или негде закопали, а заробљене Немце и љотићевце смо поскидали и пустили у правцу Ужица. Они нису имали прилике да виде своје мртве другове које су сељаци однели. Kада смо се извукли из обруча, тек тада смо, преко документације утврдили да је у борним колима запаљен био Лаутнер. Пре тога, Енглези који су се налазили у нашим штабовима, нудили су нам за живог Лаутнера осам транспорта оружја за награду, а четири ако га ликвидирамо, што због настале ситуације нису испунили. Једину услугу коју су нам учинили је да су у великом окршају између Ужица и Ваљева партизани уништили једну велику немачко-љотићевску моторизовану колону, иако их у то доба на том терену није било. У то време се у Западној Србији певала песма: “Сеча Река у долини, четници је опколили, Лаутнера погубили”. Напомињем да су њихови губици у мртвима и рањенима били далеко већи од наших. У тој борби сам био рањен у десну ногу.”

ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ