Милован Дрецун, самозвани и самоуки војни аналитичар, бранилац свете српске земље, бусач у прса јуначка и патриотска, љути критичар антисрпских режима свих боја, грдно се изненадио, а богами и увредио кад су га “Вести” питале на шта то личи да српска полиција хапси сопствени народ на Косову.
Изненадио се и увредио јер смо се усудили да га питамо оно о чему државни функционери, али и медији, громогласно ћуте. Додуше, доста успешно, тако да је то остала мала слатка тајна између Београда и Тачија.
Како то да самоуки Дрецун, тај храбри борац за истину, одједном омутави и оћорави? Мора да је моћ говора и чуло вида изгубио оног тренутка кад је устоличен за шефа скупштинског одбора за Космет, у који се, доскора, толико клео.
Власт је чудо, а парица из буџета слађа од хомољског меда. Ко те више пита за Кошаре, о којима је Милован ономад и документарац направио, дивећи се јунаштву шаке војника који су, укопани у гудурама, одбили читаве хорде Шиптара и плаћеника.
Сад, дабоме, што би рек’о председник, треба да гледамо у будућност. Српске кости ће ионако прекрити снегови, пепео и шаш, јер рузмарин тамо не мирише, а Клинтонкина лична ствар, звана Косово, већ је завршена прича.
Бар нас тако убеђују ови што су доследно на Борисовом и Борковом путу, тако доследно да ми дође да се јавном извиним и бившем председнику и Едитином саговорнику. И да гласно негодујем поводом става колеге Дејана Лукића који устврди да је ОВО, ипак, боље него ОНО.
Напротив! ОНО није било добро, али је ОВОМ успело немогуће – да буде још горе од ОНОГ.
Не знам шта су у београдској ноћи вештица у четири ока разговарале Хилари и Кети са Томом и Ивицом. Односно, шта су им две јахачице на метли треснуле на сто као услов за бедну порцију евро-наде. На коју су поменута двојица навалила као логораши из Аушвица, без обзира што су гладног Ивицу (тврди штампа) увече чекале лигње.
Обећања да Косово нећемо дати зарад имагинарне европске будућности, заклињање да нема Србина који би признао Тачијев Касапистан, прсли су као мехур од сапунице. Као шарено огледало. А то, знамо, доноси несрећу.
Чак и западни обавештајци процењују да ће Срби на острву у крвавом Хашимовом мору бити тврд орах и да ће пре под тенковске гусенице него под Приштину. И да ће, сходно томе, њихов глас морати да се уважи. Добили су доле по лабрњи и Немци, и Амери.
А баш им се и не гине.
Зато су ту српски жандарми да заврше прљаве послове. Гурнути у улогу тројанског коња, пропуштени кроз стазе и богазе далеко од административних прелаза, заскоче, спакују и одвезу. На пример, у Краљево, где спакованог чека истражни судија и неизбежни притвор.
Зато се Хилари смејала од ува до ува, уз опасност да јој ботокс исцури на нос. И усхићено гледала Тому, витеза која ће уместо нејаке даме отфикарити главу српској аждаји са барикада.
Браниоци са последње линије српског националног фронта, дакле, нека висе јер су се дрзнули да покажу зубе окупатору, коме је независно Косово не само политичка, већ, цитирам, и “лична ствар”. Кад реметиоце уклонимо, онда ће Србија живети као пресађени бубрег у лоју.
Дотад, замајавај се, народе, наводним прислушкивањем Томе и Вучића, државничких гиганата, којима, ето, одметнути полицајци убацују бубице, прислушкују, а ко зна, можда и о глави раде. Згражавај се над моћи тајкуна који би да сруши власт коју смо, на жалост, изабрали.
Нека ти се груди испуне поносом док гледаш првог потпредседника како поручује да га криминалци неће победити. Ни њега, ни државу.
Давно је рекао Црњански да је све што видимо, жељни наде и бољег сутра, само омама људских очију.
После које следе сеобе.
Милан Јовановић
Вести
