Нико под капом небеском, сем неколицине залуђених, непоправљивих оптимиста, не верује да ће се Ратко и Радован икада вратити из Хага. Просто, за Запад је питање њихове осуде ствар живота или смрти, последњи ексер у ковчег српске новије историје и коначна аболиција свих НАТО злочина.
И не само њихових, већ и хрватских, муслиманских, арнаутских, свих оних који су натовцима помагали да нас буде што мање.
У сврху сатанизације, како се то данас модерно каже, потегнут је и грешни Његош, за кога ономад српска црква рече да није баш најподобнији за свеца, јер је волео женскиње. Зато Ватикан нема те моралне дилеме, тамо и Степинац, усташки идеолог у кардиналској мантији, може чудним путевима Господњим да од злочинца постане Свети Алојзије.
Дакле, смејасмо се слатко кад су потомци потурица оптуживали покојног владику Рада за геноцид, јер је истребљивао мухамеданце. Ваљасмо се од смеха глупостима и захтевима да се зли владика избаци из школских књига. Спрдасмо се само тако и све у шесн’ес.
Кад оно, виђу врага су седам бињишах! Његошев геноцид стиже и до “угледног” Хага, до извесне тужитељке Густафсон, која је себи наменила улогу тумача владикиног књижевног опуса. Њено излагање смрдуцкало је на нечовјештво, као и сваког који уместо закона потеже топуз.
Е, то више, богуми, није било смешно. Није та лудост изашла из уста Мује и Хасе, Муамера или Џуџевића, већ са усана хашке плавуше са тужилачком периком. Ма колико из сваког њеног “доказа” зјапи глупост, ушло је у неке списе, који ће једног дана неко потегнути као необориву потврду о генетској геноцидности Србаља.
Трибунал је такорећи идеално место да се разори српство, и историја, и култура, и само национално биће. Суд који се не води правдом, већ немилосрдним диктатом привремених победника, може све, па чак и да од Карађорђа и Принципа направи убице под маском тобожњих ослободилаца.
А Београд ћути, смрдуцка и прдуцка. Њега се то не тиче. Тамо далеко, у Хагу, нашли су се, је л да, они који су то и заслужили, ми смо опрали руке, нисмо више они стари, зли слобинци и шешељевци, наша је прошлост блистава као сунце јарко. Нека се они који нису стигли да се пресвуку на време батргају како знају и умеју.
Ми идемо у Европу, а тај хашки баласт би био претежак за ионако изнурене вође нације.
Ближи се и почетак Великог рата. “Вести” управо објављују потресан фељтон на основу књиге резервног артиљеријског наредника Милете М. Продановића, сведочанство страдања, али и наде и херојства када се чинило да је смрт једино избављење.
Али, Милета и његови саборци, од обичног војника до војводе, нису били кукавице и издајници. Свако од њих је веровао да је српство изнад свега и да ниједна цена није превисока када је отаџбина у питању. Зато су очеви заклапали очи смрзнутим синовима и кроз гудуре Албаније хрлили тамо одакле ће силним јуришем збрисати злотворе.
Јер, тад је било вере. А где има вере, ту има и наде. Да би било вере и наде, треба неко ко ће дати пример како се бори, па и гине за отаџбину, а не неко ко ће нам мутити чисту свест, говорити да се од прошлости не живи и дрипачки подругљиво поручивати да су они продали све што се могло, јер тако мора, а ви се другови сликајте са својим идеалима.
Да смо Бога камењем гађали и говњивим моткама терали, не би нас частио оваквом влашћу. Где нестадоше они часни Срби који су нас водили кроз славу, какав нам то генетски мутирани кукуруз потурише, па од славних предака настадоше овакви ниткови?
Устај, Његоше, намножиле се потурице!
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
Вести
