Срби имају смисао за хумор. Понекад и за онај најцрњи, а умеју да се насмеју и на свој рачун. Још како. Отуда и горњи наслов. У преводу би значило да ће будалу намагарчити свако. Шепртља увек настрада. Такав ни најпростије ствари није способан да обави а да себи и својим најближима не начини неку штету. И сада повери идиоту неку задаћу. Упропастиће засигурно. А тек ако се добави неке функције овако или онако? На пример, идиоту умре отац, а он наједном постане глава породице! Одмах ће почети да распродаје имање и покућство. Није га с муком стекао. Трошиће давно стечено, а неће уносити ново. Зато што није способан да стиче и ствара, већ само да раскућује. И шта ће бити с кућом? Да цитирамо Били Питона из култног филма „Маратонци трче почасни круг“. У филму ће запалити кућу, а у нашем случају кућа ће у најбољој варијанти бити продата. У горем узеће је лихвари као залог за хипотеку. У сваком случају кућа ће пропадати због небриге и немара „домаћина“.
Тако је то у животу малих људи. Оних многобројних, што их свакодневно сретамо на улици, а ништа нам не значе. Безлични у маси, одмах си га заборавио чим је заминуо. Да не заборавимо, и сами смо једни од сличних. Међутим, ситуација је иста и са онима који имају моћ. Рецимо директор неке фирме. Или наследник породичне компаније. Није дорастао улози која му је запала, а директорску фотељу, то јест, место председника компаније ни за живу главу не уступа другоме. Фирма ствара губитке. Радници бивају отпуштени с посла. Многи од тих избачених на улицу доживе нервни слом. Заврше у болници. Не могу да враћају кредите банкама које су узели у време док им је добро ишло. Губе станове, аутомобиле и викендице због дугова, бракови им се распадају. На крају пуно њих подигне руку на себе. Тако то иде!
Још горе, заправо најгоре је кад државу води неспособан и туп човек. А није да нема таквих примера. Па још кад тупан умисли да је најпаметнији, најлепши, најспособнији. Тај помисли да само он може да води државу. Да он једини све зна и уме а да други морају само његове хирове да испуњавају. Рецимо Луј XИВ, француски краљ. Он је наводно изговорио: Држава, то сам ја! Л´етат, ц`ест мои-на француском. То је кад владар себе поистовећује с државом. Још раније римски деспот Kалигула свог коња је прогласио за сенатора. Тако је јасно дао до знања Римљанима и самим сенаторима шта мисли о њима. Једноставно није хтео да дели власт. Он и само он. Сви остали су у рангу коња, а многи ни толико. Шта тек рећи о Иди Амину, Хитлеру, Стаљину, многобројним латиноамеричким диктаторима, Енверу Хоџи? Историја је препуна таквих монструозних ликова.
Није реткост да се народ поистовети с диктатором. Ужива у мукама под суровом тираниновом страховладом. То је као онај Стокхолмски синдром. Заљубиш се у свог мучитеља. Ваљда стога што људи не знају за боље. Не знају да постоји и нешто друго осим њиховог окружења. Чак и страхују да живе без њиховог омиљеног диктатора. Шта ће бити после Тита? Хоћемо ли преживети? Питали су се уплашени грађани најпрогресивнијег друштва на свету. Друштва које се заснивало на братству и јединству наших народа и народности. Додуше, људи су с правом страховали. Тито је створио државу која ће трајати док он траје. После Тита – њему је било свеједно. И после Тита Тито, али то је била промашена парола. Није се појавио један диктатор, већ седам-осам. Kако се узме. С тим што се тенденција наставља. Простор се уситњује, распарчава, али се на том уситњеном простору стварају нови деспоти!
Чини се да није добро кад неко дуго буде на власти. Ма колико био добар и успешан. Народ помисли да други не постоји. Тај и нико други. Лукашенко, Борисов, Додик, Вучић… Не кажем да поменути не воде успешно и напредно своје државе, да код њих не цветају руже, једном речју, да се лоше живи. Напротив! Све је потаман и за пример. Али, дуговечни вође нације и сами помисле да су незамењиви. Попусти им пажња. Не могу да испрате све догађаје, да наслуте преваре и замке које им пријатељи и они други спремају. Подмукли Латини. Старе варалице. Читај Запад. Није боље ни са Истоком. Буди се Исток и Запад…, али тако будни само смерају да ти науде. И тако, тапшу те по рамену, хвале те да си миротворац, нуде ти неко ордење. Док те навуку. Није им мрско ни Нобелову награду да подаре. Док се наивчина не упеца. Сетимо се оног несрећног Горбачова. Био добар док је растурао Совјетски Савез. После га одбацили као тоалет папир. И Милошевић је једно време био гарант мира на Балкану. Потом су га прогласили балканским касапином. Зато треба добро отворити очи у разговору са „Западним пријатељима“. Нуде ти шаргарепу, а подметну ти лажну фасциклу. И потпишеш све оно што као ниси хтео. Уместо шаргарепе награде те оловком! Где то има? Има у земљи сељака, на брдовитом Балкану. И онда се пева: Нико нема што Србин не имаде! Нажалост!
Миодраг Тасић
Корени.рс
