Вазда сам сматрао да су хумор и сатира највећи противници не власти, него оних који се спрдњом теше. Која је то још зајебанција обалила било ког диктатора? Да ли су се Слобини кордони повукли кад су им студенткиње цвећем китиле пумпарице, или тек онда кад је наишла гневна раја са багерима, потпомогнута, додуше, субверзијом Милошевићевог најближег окружења?

Србији је доста крви и страдања, не зна се да ли су нас више затирали Немци, Бугари и Аустроугари, уз саслужење лажне екс-ју браће, или ми сами себе. Што да понављамо ’41, је л’ нас баш толико има да гинемо и међусобно?

Зато, господо из власти, лепо дајте оставке и да се разиђемо ко људи.

Зашто?
Из толико разлога да би и цео комплет Толстојевих сабраних дела био премали да се ти разлози изнесу.

Прво: лажете где стигнете.

Друго: купујете докторате.

Треће: тумарате као муве без главе, ударате нашим главама о зид Истока и Запада.

Четврто: водите нас у пропаст, онако очајнички, инсталирани на места која припадају одговорнима и патриотама, а не вама.

У четвртак вам је у гостима био хер Шокенхоф, задужен да вас шамара после десерта код Ангеле, чисто да вам да до знања да је тај десерт ствар традиционалне немачке куртоазије и да ће вам изаћи на нос не будете ли се држали сваке од седам тачака ултиматума.

Ни по јада ако то само вама изађе на нос, него ћемо то искијати ми, таоци ваше колаборације, робови ваших капиталиста са нељудским ликом, невољни учесници пузања пред силницима, људи згаженог поноса, гладни и понижени.

Зато, дајте оставке, будите људи, признајте да то није за вас, не чекајте да иза вас не остане ни камен на камену. Ми вас сменити не можемо.

Одакле вам то да нема другог пута сем голе издаје? Зар тако ниско мислите о сопственом народу, који је вазда био већи од сваког свог владара, а камоли од вас? Ко вам је дао бланко овлашћење да у наше име радите све то што радите? Не газите наш образ зарад ваше огољене, сирове, простачке власти какву српска историја не памти.

Чачански поп тешио је своју жену кад се једном, онако баш ражалошћена, запитала:

– На свакој са’рани се сита исплачем, сваки пут. Оће ли неко плакати кад ја умрем?
Оће, рече поп, она шесторица што те буду носила.

Попадија је имала цирка сто кила, онако одокативно.

А ми вас носимо богме још од оних избора кад сте изварали народ, а то баш и није било тешко јер нико није веровао да сте гори од ових пре вас. Еј, па зар је било нормално да прешишате чак и Бориса?!

Поштовани колега Дејан Лукић, подсећам, грдно се забринуо уочи тих избора:

– Ако падне ОВАЈ, кога ћу ја да пљујем?

Хтедох да кажем: Деки, друже, не секирај се…

На тридесет и кусур степени Београдом шета брката баба, све са плетеним рукавицама и плавим, зимским капутом. Прича сама са собом, глади мрке брке.

Забринуто пратим где ће, да неће у владу, у председништво, у неки од кабинета, да ли ће ескивирати ону кошуљу што се везује на леђима и уместо тамо где јој је место – васкрснути на “Пинку”.

Где ће обзнанити народу да “Фијат” креће у Русију, да Београд на води ниче чим се срокају избегличке бараке и да ће васкрсли Мојсије повести Србље каналом до Солуна.

Дајте оставку, последњи пут вам кажем. Прошло је време хумора и сатире, ви сте штавише врло озбиљни случајеви, у свакој бркатој баби која на тридесет и кусур степени носи капут и плетене рукавице видим неког од ваших министара.

Да цитирам вашег Вођу: ви сте хиљадугодишњи промашај ове земље.

Пише: Милан Јовановић

фото: Вести