Представници влада чланица ЕУ постигли су споразум око буџета до 2020. Њиме нико није сасвим незадовољан, и то је већ велики успех.
Ипак, реч је о трулом компромису, пише Дојче веле.
Био је то тежак порођај. Била су неопходна два састанка на врху, напорне ноћне седнице и много подочњака. Тек онда је постигнут договор око идућег буџета за период од седам година.
И упркос томе резултат је разочаравајући. Због разноразних претњи ветом, требало је задовољити пре свега три велике интересне групе. Богате земље севера инсистирале су на смањењу читавог буџета. Ту Британац Дејвид Камерон, као ни на самиту у новембру 2012., није хтео да попусти, јер је на унутрашњополитичкој сцени под великим притиском.
И заиста би сада наредни вишегодишњи буџет требало први пут да буде мањи од актуелног. Другу групу чине земље с јаком пољопривредом, пре свих Француска, које су тражиле субвенције. А трећа је велика група земаља на југу и истоку Европе, која страхује због могућег смањена субвенција сиромашним регионима. Неке земље се налазе у различитим групама, што онда може да доведе до занимљивих сукоба интереса. Тако Немачка, односно канцеларка Меркел, заступа смањење буџета, али би зато њена министарка пољопривреде и даље субвенционисала сељаке као и до сада. Поред тога све је више земаља тражило и посебне “попусте”. Велика Британија свој “вечни” попуст жели наравно надаље да задржи.
Штеди се на пројектима будућности
Први пут у историји одређивања буџета за период од седам година свој благослов мора да да и Европски парламент. А његов председник Мартин Шулц је недвосмислено дао до знања да неће бити марионета која ће само потврдно климати главом. До сада је велика већина посланика из готово свих странака сигнализовала да неће прихватити значајна кресања буџета и даље дефиците који би настали постигнутим договором.
Један једини вето био је довољан да договор пропадне. Председник Европског савета Херман ван Ромпуј је због тога имао незахвалан задатак: морао је да удовољи свима. И на крају му је то очигледно успело, упркос минималном маневарском простору.
Цена коју је морао да плати су – погрешни приоритети. Јер на крају је буџет смањен на подручју истраживања, образовања, великих интернационалних инфраструктурних пројеката. А управо то би значило напредак за Европу.То би на крају могло да помогне и смањењу високе незапослености међу младима.
С друге стране високе аграрне субвенције спречавају више конкурентности. Требало би преиспитати и смисао бројних пројеката структурних подстицаја у слабо развијеним крајевима Европе. Деценијама се спроводила таква политика у Шпанији, Португалу и Грчкој, која међутим није променила значајне структурне слабости ових земаља.
Све већа рупа у благајни
Слабости досадашњег система – расипање и премало новца у иновативним областима за будућност – су познате. Али да би сваки шеф владе могао да каже како је победио и како се са самита није вратио празних руку, учесници састанка на врху морали су да пристану на овај трули компромис.
И не само то: опет су дозволили да земље плаћају мање новца него што су обећале. При том је бриселска благајна већ у овом буџету 2013. прилично празна јер земље плаћају нижу суму од оне на коју су се обавезале. Европска унија тако стално вуче за собом све већу рупу у благајни која правно заправо уопште не би смела да постоји.
Дојче веле
