Под диригентском палицом моћног ММФ-а, хор београдских дечака, са понеком девојчицом, данима изводи ораторијум „Страхоте буџетског дефицита“. ММФ и домаћа климоглава економска памет имају спремну дијагнозу, а и решење за све болести српске економије. Потребно је само уравнотежити буџет, а то ће се постићи смањивањем јавне потрошење, замрзавањем пензија и замрзавањем плата у јавном сектору.
Као некада Гаринча, или данас Робен, ММФ увек дрибла на исту, буџетску страну и увек лако предриблава слуђену домаћу јавност. После сваког таквог дриблинга, Србија је у све тежој ситуација.
Буџетски дефицит јесте неодржив, не само због своје висине, већ и због своје структуре.(1) Србија не позајмљује новац да би улагала и инвестирала, већ да би трошила на пуко дневно преживљавање. Дефицит у држави овако оковане економске структуре, може се финансирати само кредитима из иностранства. Србија хронично троши много више девиза него што их ствара, или што емиграција уноси. Због тога, данас као и јуче, Србија старе кредите може враћати само новим, тонући све дубље у дугове.
Србија је у стању одложеног, али неминовног банкротства. Ако је све то тачно, а јесте тачно, откуд онда горчина из првог пасуса овог текста? Зар ММФ и београдски хор нису у праву када траже да се јавна потрошња смањи, а тиме и потреба за неодрживим инозадуживањем?
Проблем везан за анализу ММФ-а и београдског хора није у томе што указује на драму буџетског дефицита која је неспорна. Невоља је што се фокусирањем само на један, и то не најважнији економски проблем, упорно и систематски скривају или игноришу дубљи узроци који су до драме и довели. Превише је система у том скривању.
Ову дружину не брине банкарски систем који енормним каматама убија привреду и онемогућава развој. Њих не брине ни сулуда монетарна политика и политика курса динара, као ни лош порески систем кројен по мери богатих и вештих. По најмање их брине бесмислена либерализација увоза, или чињеница да је Србија принуђена да све најважније грађевинске радове поверава странцима нпр.. Коначно и најстрашније – не брине их ни огромна, растућа стопа незапослености и галопирајућа социјална беда која са тим иде.
Буџетски дефицит није узрок колапса домаће економије – буџетски дефицит је последица катастрофалног економског стање и још горе економске политике. Мудри предлози ММФ-а, Фискалног савета, НБС и домаће економске елите лече болест исто онолико колико и плацебо помаже у терминалној фази карцинома.
Проблем буџетског дефицита је пре свега на приходној страни буџета, а не на његовој расходној страни. Смањивање јавне потрошње не може решити буџетски проблем.
Расходи ће се смањити отпуштањем вишка запослених и замрзавањем плата и пензија, али тиме ће се смањити и буџетски приходи. Умањене плате и изгубљена радна места смањиће уплате у буџет по основу пореза и доприноса. Породице отпуштених и оних са срезаним платама и пензијама имаће мање за приватну потрошњу. Тај мањак тражње у Србији, која је у дубокој вишегодишњој рецесији, нема ко да надомести.
Како се буџетско трошење буде смањивало, смањиваће се и буџетски приходи. У држави у којој број запослених стално опада, дефицит ће увек бити неодрживо висок, а исти лекари ће поново тражити да се примени исти лек, уз додатну терапију која ће укључити продају свих јавних предузећа за која су странци одавно заинтересовани.
Проблем пуњења буџета се делимично може умањити поправљањем пореске дисциплине, али се право, једино и трајно решење налази само у повећању запослености. Нема те економске политике која може уравнотежити буџет у држави у којој на једног запосленог долази један пензионер.
Избегавање плаћања пореза је пут у друштвену ентропију, у хаос. Утаја пореза подстиче корупцију и ремети односе на тржишту. Она утајиваче чини јефтинијим у односу на конкуренцију која честито послује. У великој слици ствари, то је нешто мањи проблем од проблема незапослености. Неплаћени порез повећава куповну моћ утајивача који тим скрајнутим новцем повећава своју приватну тражњу (ако се новац троши у земљи). Део тог неплаћеног пореза преко потрошње и ПДВ-а ипак заврши у буџету.
Пре него посегне за замрзавањем или отпуштањем, или бар упоредно са тим, држава може учинити бар две ствари. Вишак запослених се може преквалификовати и прерасподелити нпр. у инспекцијске службе. Тиме би се обезбедила боља наплата пореза, увела пореска дисциплина, а грађанима вратило поверење у систем. Ко не жели да се преквалификује, срећу може потражити у приватном сектору.
Држава може и мора увести јединствене платне разреде за све запослене у државној управи, локалним самоуправама, јавним предузећима, НБС-у, агенцијама и свим телима која се директно или индиректно издржавају на терет грађана и нису на тржишту. Нема оправдања да иста врста посла у једном делу државне администрације или у државном предузећу буде боље, или много боље плаћена него у неком другом делу. Овај процес би морао довести до усклађивања плата наниже. И поново, коме то не одговара, срећу и веће плате може потражити у приватном сектору. Ако би се ова разумна мера спровела, могуће је да би се одмах могле направити озбиљне уштеде, и те уштеде би имале дугорочни ефекат. Све да уштеда и нема, трајно би се увео ред у систем који за редом вапи.
Конфронтирање и завађање грађана по принципу – запослени у јавном сектору против запослених у приватном сектору, или запослени против пензионера – не води никуда. Економски исход таквог политиканства је деструктиван.
ММФ и хор београдских дечака се крећу у једнодимензионалном економском универзуму у коме се увек акцентују само проблеми буџетског дефицита и јавне потрошње.(2) Страшна је грешка што јавност прихвата овај сужени дискурс, што губи време и што пристаје на дебату о последицама, игноришући узроке.
Србија мора потпуно променити економску матрицу и доктрину на бази које функционише. Ради се о комплексној промени целокупног економског система, а не само једног њеног дела. Србија се из хроничне кризе не може извући реформом „на парче“, још мање безидејном фразеологијом типа – тржиште, амбијент, правни систем, стране инвестиције итд.. Овакву промену је могуће спровести само сагласјем свих, или бар већине на политичкој и јавној сцени.
____________________________________________________________________
(1)Видети текст из 2008. године http://nkatic.wordpress.com/2008/06/17/budzetska-zidanica-na-pesku/
(2) Видети текст из 2011. године http://nkatic.wordpress.com/2011/03/06/civilizovani-uterivac-dugova/
Небојша Катић
Небојша Катић Блог
