Бугарска: Феномен самоспаљивања и благодати ЕУ раја

Људи, посвећени у тајне светске политике, добро су схватали да ће Бугарска у Малти обавезно победити у фудбалској утакмици, и то са великом разликом. Прави владари  светске судбине  увек знају да искористе фудбал и спорт уопште  како би одвукли пажњу друштва. Зато је било могуће унапред се досетити да ће несрећном бугарском народу бити „добачена“  представа која ће га на сат и по одвући од  његове тужне стварности.

У свему томе има и људи који су, са једне стране, што се каже, пукли, а са друге – грађанска свест и енергија их је, најзад, изгурала на улице и тргове њихове земље. До кулминације  све јачег протестног покретау Бугарској  остало је нешто мало мање од месец дана, када ће бити одржани парламентарни избори, предвиђени за 12.мај. Одмах после њих, већ следећег дана, треба да се очекује снажан излив грађанске активности када ће, највероватније, све политичке партије и покрети, и њихови чланови, и истомишљеници, громогласно да на улицама и трговима, изразе своје незадовољство. Ствар је у томе да ће, по подацима социолошких истраживања, највеће политичке снаге Бугарске – Грађани за европски развој Бугарске (ГЕРБ, десни центар) и Бугарска социјалистичка партије (БСП – леви центар)  највероватније сачувати паритет. То значи да ни једна од њих сама неће моћи да формира владу. У таквој ситуацији за власт ће се борити грлате национал-патриотске снаге као што је партија АТАКА, и протурски Покрет за права и слободу (ДПС). Безобзирност и провокације ових последњих су већ довели до приметног пораста националистичких расположења. Рејтинг партије АТАКА  расте.

Такође, могућ је и успех неких нових политичких снага, које су се појавиле кроз протесте. Најзапаженија је партија „Слободни Народ“, на чијем је челу Теодор Дечев – познати социјал-демократа, политиколог и председник Савеза привредне иницијативе грађана. Сада Дечев покушава да формира списак кандидата у коме ће се наћи најпознатији демонстранти последњих месеци. Из разлога, који су свима разумљиви, недостајаће такозвани „самоспаљивачи“.

Феномен вршења самоспаљивања за Бугарску је потпуно нов. Али  у Тунису и Египту  је епидемија таквих самоубица са претварањем жртви у хероје кроз електронске медије у „арапском пролећу“ одиграла улогу шибице. Као што је познато, идеја о самоуништењу још од 1973.  постоји међу рецептима за прелазак „из диктатуре у демократију“  Џина Шарпа, под тачком 158 – „Самопредаја власти стихије (самоспаљивање, дављење и сл.)“…

Улогу  мрежа у догађајима „арапског пролећа“ је довољно јасно објаснио издавач сајта Meta-Activism  М.С.Џојс. Акти самоспаљивања – то је „очигледно, и то шокира… Шта је оно што су учинили  Буазиз, Саид и ал-Хатиб учинило да се створи толики одјек? Бруталност учињеног, и то бруталност која се осећа чак  и на фотографијама, и на видео-снимцима које приказују сам догађај“.[1] Зато су гомиле наоштрене, а ситуација је дошла до тачке запаљивости. У таквим условима решавање политичких задатака постаје много  једноставније – долазак на власт на таласу пламена од људи који су се намерно запалили је максимално олакшан.

Није чудно што се и у Бугарској, у политичкој борби,  самоспаљивање користи активно. Тако вођа БСП Сергеј Станишев такве догађаје користи против својих опонената, тврдећи да су „симбол владања партије ГЕРБ постали људи који горе“.[2] Стварно, за мање од два месеца у различитим деловима земље се  седам становника Бугарске  обрачунало са сопственим животом  управо на такав ужасавајући начин.

Истовремено, буквално на пепелу тих жртава покушава се да се створи антируска  кампања.  Са том темом је први почео да шпекулише амерички лобиста Емил Кошлуков[3], који је нагласак стављао на оптуживање руских енергетских структура. Крајем 1989.године  он је своју политичку каријеру почео организовањем студентских протеста против Бугарске комунистичке партије (БКП). Пре тога је већ успео да доспе у затвор и одслужи затворску казну, када га је заврбовала бугарска државна безбедност. До краја власти БКП у јесен 1990.године Кошлуков  није пропуштао случај  да се нађе на челу антикомунистичког или антируског протеста. После свргавања комунистичког режима у земљи он је добио место на америчком универзитету са нимало лошом стипендијом. Из САД се вратио као врло добро припремљени заштитник вашингтонских интереса.

Практично у једном гласу он је са новинаром   Генком Марковом за организацију и финансирање протеста окривио – Москву.[4]

Други „професионални антисовјет“ – психолог и улотраконзервативац Николај Михајлов је покушавао да докаже да акти самоспаљивања представљају  сцену чији је циљ да се „врати стара геополитичка оријентација земље“!!![5]

Пред мајске изборе влада која је сада на власти покушаће све како би партија ГЕРБ опет дошла на власт. У овом тренутку социолошке агенције јој дају 23%, а БСП – 19%. То је недовољно за формирање владе, али је тешко рећи ко ће од другостепених политичких снага доспети у парламент.

После унутрашње конфликтне ситуације у партијском руководству социјалисти тешко да могу да се врате на власт. Они су своју шансу пропустили још прошле године, када су на конгресу БСП одбили да замене садашњег партијског лидера Сергеја Станишева  бившим – Георгијем Пирвановом, председником Бугарске у периоду 2002 – 2012.године.

Георгија Пирванова сматрају за најуспешнијег политичара у прелазном периоду: као  председник БСП је изабран за председника земље и као једини у новој историји Бугарске – добио је још један мандат.  Сматра се да у случају нерешене ситуације после избора он може да се нађе на челу техничке владе која би имала прилично велику подршку друштва. Георгиј Пирванов је пет пута био у Москви, а у Софији  и у другим градовима се сусретао и са Владимиром Путином. А  Бојко Борисов се хвали да је он, Борисов,  једини бугарски председник владе који за свог мандата није ни једном посетио Москву!

Мада не сме да се искључи могућност да ће ГЕРБ како-тако да скалупи коалицију са националистима из „АТАКА“ (њихов вођа Волен Сидеров је већ изјавио да „не затвара врата „ГЕРБ“-у“)[6]. Тешко да ће Бојко Борисов моћи да се уз такву снагу одупре руским енергетским пројектима. Ма ко да седне у премијерску фотељу Републике Бугарске – био то Георгиј Пирванов или неко други – мораће да балансира између Москве, Брисела  и Вашингтона. Наравно, из Вашингтона, а поготову Брисела, стиже новац за који се може рећи да је „унапред потрошен“. Међутим, ни једна партија из власти и ни један премијер нема права да заборави да је за Софију енергетска сарадња са Москвом изузетно важна.

Осим тога, док Британци и остали Европљани схвате какву су  судбоносну грешку направили  куповином бугарских некретнина по селима са циганском и турском  већином и док се те грешке ослободе, Руси  су (углавном Московљани и Петрограђани,) масовно  почели да насељавају бугарску црноморску обалу, постајући тако својеврсни гарант против исламизације тог дела Бугарске. Многобројне демографске прогнозе говоре  да ће кроз неколико деценија Бугари у сопственој земљи представљати мањину, сакупљену у неколико великих градова, а  на обали се већ сада формира и расте рускојезична енклава  (састављена углавном од Руса, Украјинаца и Јермена). А по провинцији ће се ширити зоне компактног насељавања Турака и цигана. У Бугарској се великом брзином повећава и број имиграната из арапских земаља, Авганистана, курдских делова Блиског и Средњег Истока.

Све те тенденције треба бугарску политичку класу да натерају да се замисли над формирањем спољних савеза и то, најпре, са моћним државама. Можда ће бар део бугарских политичара схватити да је једина велика сила на свету, која није заинтересована за нестанак бугарске државе и народа – Русија. Напротив, суседна Турска, пошто се  одлучила да јој  спољнополитичка  концепција буде „неоосманизам“  већ прети обновом Османлијске империје. А главни објекат турског притиска постају пре свих других суседне земље, макар биле и чланице Европске уније.

А Бриселу је баш свеједно.

(Георгиј Коларов, магистар политичких наука, докторант РУДН)