Софија — Бугари плаћају посебан паушални порез на печење ракије након уласка у ЕУ – закон дозвољава до 30 литара по једној особи, без плаћања дажбина.
Ракија је саставни део бугарске културе. Назив „ракија“ у бугарском језику потиче од арапске речи „арак“. Историјски подаци казују да је препеченица у Бугарску стигла из арапских земља у 13. или 14. веку.
Међутим, крајем прошле године, у крајњем јужном делу земље откривени су древни остаци дестилатора казана за печење ракије чак из 11. века.
У Бугарској се одржава на десетине фестивала посвећених ракији, од којих је најпознатији Балкански фестивал ракије у Софији, на коме, по традицији, своја висококвалитетна алкохолна пића, осим Бугара, представљају и произвођачи из Србије, Македоније, Грчке и Турске.
Бугарска је покушала да региструје, као свој производ, лозову ракију – лозовачу, али је након шестомесечног чекања брендирање пропало, уз образложење Европске комисије да то није национални производ, јер га има и у суседним државама.
Непосредно пред улазак Бугарске у ЕУ, 2007. године завладао је страх да у Унији нико не може да пече ракију, па чак ни да је служи на свадбама.
Зебња се убрзо показала делимично оправданом јер су Бугари, ипак, на основу директива ЕУ почели да плаћају таксе на алкохол у вредности од, најмање, 550 евра за сто литара.
Ограничавање производње, а уз то и плаћање посебног паушалног пореза, изазвало је револт међу бугарским произвођачима, који су присилили владу да од Брисела издејствује олакшице.
Бугарска је успела да обезбеди најниже могуће стопе пореза, и то да произвођачи плаћају 1,1 евро по литру за највише 30 литара произведених за личну употребу, а да се литар ракије испечене преко тога тарифира према двапут већој трошарини.
Осим тога, морали су да региструју казане, те да царинским инспекторима, којима је поверена контрола, доказују колико су заиста ракије произвели.
“То није страшно, моја породица годинама пече ракију. Са уласком Бугарске у ЕУ ништа се посебно није догодило“, каже за Евгениј Велев из околине Петрича.
Он производи најбољу лозовачу искључиво за себе. Сваке године са својим пријатељем из Горњег Матејевца, код Ниша, Драганом Николићем, који такође пече ракију, проверава квалитет.
Велев, који је универзитетски професор у Софији, поседује казан од 500 литара, док већина бугарских сељака има казане углавном од 50 до 120 литара запремине.
Казан од бакра запремине 50 литара домаће производње може се купити за 250, а бакарни казан од 120 литара за 500 евра. Према проценама стручњака, у Бугарској постоји око 8.000 казана, а званично је регистровано око 2.800.
Министар финансија Владислав Горанов наводи да је државна каса од акциза на сеоске казане у прошлој години приходовала, једва, 728.037 лева (око 370.000 евра), што чини мање од једног процента укупних прихода од акциза на алкохолна пића за 2015. годину.
Бугарско Собрање крајем прошле године усвојило је нове захтеве за казане за производњу домаће ракије, према којима се за мање објекте за дестилацију, односно „пецаре“, сматрају казани укупне запремине до 500 литара, а не, како је било раније, до 1.000 литара.
Порез за мање објекте за дестилацију тренутно износи 550 лева /225 евра/, то јест за хектолитар чистог алкохола, а за остале 550 евра.
Према новим законским прописима печење ракије обављаће се од јула до децембра, док ће у првој половини године казани бити запечаћени налепницама царинских власти.
Царински органи контролишу сеоске казане, а пријаве најчешће подносе због печења ракије у нерегистрованим објектима, као и за лажно пријављивање произведене ракије ради опорезивања у регистрованим објектима.
Казне су ригорозне и износе од 500 до 1.500 евра за физичко, као и од 1.000 до 3.000 евра за правно лице.
Осим казне, обавезно је плаћање акцизе на незаконито произведену ракију, као и одузимање казана у корист државе.
Упркос строгим санкцијама, ракија се и даље пече у сваком бугарском селу.
Capital.ba-Б92
