Бедом и бесперспективношћу становништва Бугарска премашује све друге земље Европске уније. Очајање доводи људе у ситуацију из које не виде други излаз осим да дигну руку на себе. Учестала самоубиства и талас самоспаљивања, какав је у новијој европској историји имао пандан само у спаљивању Јана Палаха и неколико других младића у Чехословачкој после војне интревенције Варшавског пакта 1968, изазивају атмосферу општег страха и ужасавања.
Протекле седмице покушао је да се убије још један бугарски Палах. Са канистером бензина, 73-годишњио старац ушао је право у председничку палату у Софији. Обезбеђење га је спречило у последњем тренутку у самоубилачкој намери – полио се бензином али шибицу није стигао да запали.
Тако је овај случај завршен, срећом, без жртава – за разлику од неколико претходних самоспаљивања. Протеклих неколико седмица, после избијања општег револта у друштву, иницираног неподношљивим рачунима за струју, од последица тешких опекотина изазваних самоспаљивањем умрло је петоро Бугара, а тројица бугарских Палаха налазе се у критичниом стању у болницама.
Последњи у серији мртвих умро је почетком прошле недеље у болници војне морнарице у Варни. Овај 40-годишњак, отац једног детета, потицао је из сиромашног североистока земље, а запалио се демонстративно на стадиону у граду Ситово.
Беда, очај и бесперспективност гурају у наручје смрти све већи број наших источних суседа-житеља најсиромашније земље у ЕУ. Само у Софији за прва два месеца ове године убио се 131 човек! Неуспелих покушаја самубистава је преко пет стотина, тј око четири пута више од успелих.
Напросто, очајништво, пише бугарски лист Монитор. Захвата највише пензионере и сиромашне.
Очајни Бугари – управо тако се и зове акциони програм којим влада настоји да заустави или бар смањи талас самоубистава због беде. Влада тражи од свих здравствених и социјалних радника, посебно психолога и психијатара, да се концентришу на контакте с очајницима који хоће да се убију и да учине све да их одврате од тога.
Но, влада је и сама свесна да се више ради о очајничкој, него о добро промишљеној иницијативи. Укратко, неке брзе и спектакуларне резултате не треба очекивати али је важно да је почело нешто на томе да се ради. Помоћник министра здравља Мирослав Ненков аргументује да је акција успела, ако се спречи макар једна сувишна смрт.
Потенцијалне самоубице не одвраћају засад ни готово свакодневни апели патријарха Неофита, новог поглавара Бугарске православне цркве.
Сваки дан се људи вешају, бацају под возове, скачу с мостова и високих зграда…, пише бугарска агенција Новините. Земља је, према овој агенцији, преплављена таласом самубистава.
Очајништво од беде, међутим, тешко се може шире спречавати терапијама код психилога. У Бугарској око петине грађана мора да живети са месечним приходима мањим од 120 евра по становнику. Према недавно објављеним подацима Еуростата, екстремном бедом и социјалним искључивањем угрожено је чак 41 процента Бугара, по чему ова земља предњчи у ЕУ (одмах уз Бугарску су Румунија и Летонија са 40 посто).
Најмање су бедом угрожени Чеси – свега 15 посто њих, следе Холанђани и Швеђани (16 посто). Из примера Чешке, која је испод просека развијености Уније, види се, ипак, да није важно само колико је нека земља развијена него и какав социјални систем има. Бугарска, очито, праведан и ефикасан такав систем нема.
Милан Лазаревић, ПРАГ
Балкан Магазин
