Буна гладних робова у српском Детроиту

Плаћам ТВ претплату да бих у Дневнику РТС гледао о неком Индијанцу који је стигао у Врање, а то што нас 2.000 радника штрајкује изгледа није вест, огорчен је Зоран Марковић, председник Самосталног синдиката Фијата.

Апсурдну ситуацију прве велике радничке буне у Србији против страних власника комплетира и тотални медијски мрак. О овом штрајку нема информација ни на једној од телевизија са националном фреквенцијом, а са терена извештава тек неколико медија, махом опозиционих.

На РТС важнији Индијанац

– Плаћам ТВ претплату да бих у Дневнику на РТС-у гледао о неком Индијанцу који је стигао у Врање или која је рупа закрпљена у Београду. А то што нас 2.000 радника Фијата штрајкује изгледа није вест – каже огорчено Зоран Марковић, председник Самосталног синдиката ове фабрике.

Он каже да би у крајњем случају држава морала да притисне руководство Фијата да започне дијалог с радницима, јер сматра да овакво стање није нормално.

– Не знам да ли са нама терају инат, да ли је реч о тактизирању или демонстрацији силе, али Фијат мора да поштује српске законе, а то не чини – вели Марковић.

Он је и једина веза малобројним новинарима који свакодневно долазе пред капију Фијата у Крагујевцу. Посао се своди на то да Марковић изађе из круга фабрике, обавести шта се све тог дана није радило, а онда је на умећу новинара да пронађу неког од радника који би барем анонимно пренео атмосферу из хала.

– Прекраћујемо време како знамо и умемо. Ево, пре неки дан смо се сви ухватили у коло. Баш нам је до песме – каже кратко радник прве смене, а његов колега додаје:” Капитализам брале, смејали смо се људима из Индонезије што раде за пет долара дневно, а сад ми дође да се спакујем и одем тамо.”

Страх од фотоапарата

Сви говоре погнутих глава и с готово паничним страхом да их неко не фотографише.
За дописника београдске “Политике” из Крагујевца, новинара Брану Карталовића, овим се посао не завршава, јер је по њему кључно питање због чега ћути руководство Фијата и држава.

– Постоје два тумачења. Или је ово одличан алиби руководства Фијата да напусти Србију или је план државе да се на овај начин ратосиљају штетног уговора који је под ознаком “државна тајна” – вели Карталовић.

У централи Фијат Крајслер аутомобила у Београду “Вестима” је речено да не желе да одговарају на питања, али и да се неће оглашавати поводом штрајка. Истовремено, од српских званичника до сада се једино огласио председник Привредне коморе Марко Чадеж констатацијом да би штрајк морао што пре да се оконча “јер оставља последице по српску привреду”.

Штрајкачи најављују да ће од следеће седмице протестовати и пред градском управом.

Пуца грбача због отпуштања

Председник Самосталног синдиката Зоран Марковић каже да радници имају укупно четири захтева.

– Прво тражимо растерећење радника, стручно речено “смањење сетурације”. Када је отпуштена ноћна смена, сва задужења су пребачена на леђа оних који су остали. На пример, у фабрици је 14 “стабилних апарата” и девет радника који њима управљају. Према норми, сваки апарат дневно мора да избаци 220 делова. Због тога се дешава да радници не могу да постигну, па раде по неколико сати дуже само да би испунили норму – истиче Марковић.

Други захтев је да им фабрика плаћа превоз када остану на послу након што престане редовно да саобраћа градски превоз.

– Ако од нас затраже да останемо и после 22.30 сати, кући можемо да се вратимо само таксијем, јер аутобуса више нема. Многи радници су из места око Крагујевца, тако да је за сваког то озбиљан издатак – објашњава Марковић.

Трећи захтев је исплата “бонуса ефикасности” који су одложени за следећу годину.

Четврти је уједно и најпомињанији захтев – повећање бруто плата са 38.000 на 50.000 динара.

– Фабрици правимо добитак, сваке године се испуне сви планови, а ми смо и даље најмање плаћени од свих фабрика Фијата у свету. Па наша плата је као ручак са мало бољом флашом вина у Италији – истиче Марковић.

Како сину да објасним беду?

Ђорђе Ђорђевић (31), члан Управног одбора Самосталног синдиката Фијата, свакодневно иде на посао са шестогодишњим, старијим сином Андријом. Малишан се у кругу фабрике прикључује вршњацима у обданишту, где је око 200 деце радника, а његов отац штрајкује поред виљушкара.

– Тражимо повећање које је заправо пет еспресо кафа у Риму. Да ли је то пуно – пита искрено Ђорђе.

Каже да му син последњих дана често гледа кроз прозор и пита што толико људи седи.

– Неколико минута сам ћутао, а онда сам му рекао да се борим за његова права. Не знам да ли је разумео – вели Ђорђе.

Његова супруга је код куће, не ради, брине о сину, 18-месечном Јанку.

– Живимо од мојих 27. 000 динара. Живимо од данас до сутра, живимо углавном тако што свако мало подигнем кредит, а онда узмем кредит за рефинансирање – вели овај младић, који је уверен да радници Фијата не штрајкују само због својих права.

– Ми тражимо само оно што нам припада. Али, уверен сам и да су очи свих радника у Србији упрте у нас. Српски радник зна да се овде тренутно бије одсутна битка – каже Ђорђе.