Предлаже глобалну трансформацију светског поретка. Његов главни апел је да саме – САД иницирају формирање новог баланса снага, не чекајући да свет утоне у хаос. Бжежински предлаже да то Американци ураде већ сада да би успели да спроведу „перестројку“ у наредних двадесет година
Главни елемент његове нове концепције јесте троугао САД-Русија-Кина помоћу којег професор покушава да нађе магичну формулу. То је покушај да се конструише нови светски поредак у којем ће САД успети да помоћу Блиског Истока и Европе не дозволе формирање руско-кинеског савеза
Он оцењује: „Иако је мало вероватно да ће у догледној будућности нека земља моћи да оспори економско-финансијску надмоћност Америке, неке земље могу, захваљујући новим системима наоружања, неочекивано да крену у самоубиство током узајамних удара у смртоносном окршају са Сједињеним Државама, или да их чак и превазиђу… То ће означити крај америчке глобалне надмоћности…“
САД управо зато треба да разраде политику у складу са којом макар једна од две потенцијално опасне земље мора постати њихов партнер у питањима обезбеђивања регионалне и глобалне стабилности. Тако неће допустити највероватнијем противнику да их заобиђе. Данас је такав противник Русија, али убудуће такав противник може да постане Кина
Дакле, све је једноставно – постоје два противника, садашњи и потенцијални и њихову енергију треба усмерити у ток користан за Америку. Нахушкати их против муслимана да се сви они – не дај Боже, не би ујединили против нас, атлантиста, који се још увек надамо да ћемо спасити свој пројекат глобализације
Чак и ако ова рачуница почне да функционише, проблем је у томе што саме САД немају ни двадесет, чак ни десет година за њену реализацију јер се саме налазе на прагу своје унутрашње „перестројке“
Пише: Петар АКОПОВ
АМЕРИЧКА елита принуђена је да призна свеобухватни карактер промена које се дешавају у свету.
Видећи да нису у могућности да задрже своју глобалну доминацију, Сједињене Државе траже начин за гарантовање своје позиције најмоћније државе. О томе пише Збигњев Бжежински у свом новом програмском чланку.
Само – он опет предлаже обезбеђивање глобалног лидерства Америке – на рачун Русије.
Бжежински у новом чланку у The American Interest под насловом „На путу глобалног преуређења“ (текст најављује његову нову књигу), један од двојице најутицајнијих америчких геополитичара, директно нуди контуре новог светског поретка.
Његов главни апел је да саме – САД треба да иницирају формирање новог баланса снага, не чекајући да свет утоне у хаос. Бжежински предлаже да то Американци ураде већ сада да би успели да спроведу „перестројку“ у наредних двадесет година.
Ради се о глобалној трансформацији светског поретка, како и приличи геополитичару – Бжежински оперише континентима, цивилизацијама и деценијама.
При том бивши саветник председника САД за националну безбедност (он је на тој функцији био свега четири године крајем 70-их, мада и сада саветује Обаму) – посебно наглашава да „САД више нису највећа сила у светски размерама“. То је већ признао Кисинџер, па и сам Бжежински у својој последњој књизи „Стратешки поглед“, која је објављена пре четири године, износио је у том духу своје мишљење. Ипак, сада он иде још даље.
Ако је 1997. Бжежински називао Русију „црном рупом“ која у најбољем случају треба да се распадне на три дела, а чинило му се да САД могу да учине да се у Евроазији не појави сила способна да баци изазов њиховој доминацији (јер, онај ко контролише евроазијски Хартленд, тај и влада светом – отуда и страх атлантиста од саме могућности формирања осовине Берлин-Москва-Пекинг), онда већ сада он позива да на Великом Блиском Истоку оне делују заједно са Кином и Русијом.
Заправо, главни елемент његове нове концепције јесте троугао „САД-Русија-Кина“ помоћу којег професор покушава да нађе магичну формулу новог светског поретка. То је покушај да се конструише нови светски поредак у којем ће САД успети да помоћу Блиског Истока и Европе не дозволе формирање руско-кинеског савеза.
Ипак, прво о дијагнози од које Бжежински полази предлажући своје рецепте.
Он издваја пет реалности које по његовом мишљењу указују на прерасподелу снага у свету која се већ одвија.
Прво, САД су и даље најмоћнија држава, али „узимајући у обзир сложене геополитичке промене регионалног баланса снага више нису највећа сила у светским размерама. Ипак, од главних сила такође и ниједна друга није највећа – каже Бжежински.
Друго, „Русија сада пролази последњу грозничаву фазу империјалне инволуције и децентрализације“, то јест, уместо империје постаје национална држава. Односно, након про-атлантистичког преврата у Украјини, Бжежински сматра да се оправдала његова тврдња да без Украјине Русија неће бити империја. Нећемо подсећати на то да борба за Украјину уопште није завршена – погледајмо како амерички Пољак оцењује данашње стање „ликвидације империје“:
Односно, ако САД оду са Блиског Истока, онда ризикују да изгубе Европу. Довољно отворено, али нејасно како америчка армија која остаје на Блиском Истоку треба да допринесе укључивању Русије и Кине у америчке планове за преуређење региона? Разуме се да Москва и Пекинг имају своје стратегије у односу на Велики Блиски Исток – а очување америчких база у региону свакако се не уклапа у те стратегије.
Пета тачка стратегије говори о томе да посебну пажњу треба посветити „масама које се политички поново активирају изван граница земаља Запада“:
„Сећање људи подвргаваних политичким прогонима током дугог временског периода у знатној мери доприноси наглом и бурном буђењу на Блиском Истоку, које подгревају исламски екстремисти. Али, није искључено да је оно што се данас дешава на Блиском Истоку само почетак појаве ширих размера која ће се у будућности појавити у Африци, Азији и чак код пре-колонијалних народа Западне хемисфере.
Последица систематског убијања њихових не тако далеких предака од стране колонизатора и повезаних са њима трагача за богатством, који су претежно дошли из Западне Европе, постало је током последња два века уништавање колонијалних народа, по размерама упоредиво са злочинима нациста у годинама Другог светског рата, чије жртве су биле, у дословном смислу речи, стотине хиљада, чак и милиони људи. Политичко самопоуздање заједно са закаснелим незадовољством и тугом представљају моћну снагу која сада излази на површину тражећи освету – при том, не само на Блиском Истоку, него највероватније и изван његових граница.
… У савременом пост-колонијалном свету почиње да се чује нова историјска реторика. Муслиманске и друге земље користе осећање дубоког непријатељства према Западу и одбојности према његовој колонијалној прошлости да би оправдале своја оскудевања, несреће и одсуство осећања сопственог достојанства“.
Праведна примедба и правилно упозорење. Бивши робови и угњетавани окупљају се да се освете бившим колонизаторима – али, шта ће ту Русија и Кина (која је и сама била објекат колонијалних ратова)? Јер, у складу са логиком Бжежинског, Пекинг и Москва треба заједно са САД да решавају проблеме Блиског Истока, односно, они ће се у очима муслимана наћи на истој табли са онима који су били њихови угњетачи.
Бжежински плаши тиме што нема алтернативе заједничким дејствима три земље, а „једнострана тежња асиметричним циљевима, коју диктирају војна и идеолошка расуђивања – ничему не води и постаће само празно и самоубилачко губљење времена“.
„За Америку то може да проузрокује дуготрајан конфликт, индиферентност, можда чак и деморалисани повратак на њену политику изолационизма којег се она придржавала до XX века. За Русију то може да значи озбиљан пораз, повећање вероватноће за извесно признавање доминантне улоге Кине. За Кину ће то означити рат не само са Сједињеним Државама, него и (можда одвојено од тог) са Јапаном или Индијом – или и са једном и са другом земљом.
А у сваком случају дуготрајна фаза континуираних верских квази-верских ратова који се воде на читавом Блиском Истоку под заставом лицемерног фанатизма довела би до ескалације крвопролића у читавом региону и изван његових граница, као и до свеприсутног повећања окрутности“.
Због тога треба да делују сви заједно, али – на иницијативу и, у суштини, по плану САД. При том Бжежински признаје да САД више нису доминантна сила и њима је сада важно само да задрже своју предност:
„Сада се та епоха завршава. Иако је мало вероватно да ће у догледној будућности нека земља моћи да оспори економско-финансијску надмоћност Америке, неке земље могу, захваљујући новим системима наоружања, неочекивано да крену у самоубиство током узајамних удара у смртоносном окршају са Сједињеним Државама, или да их чак и превазиђу. Ако се не удубљујемо у теоријске појединости, то неочекивано појављивање код неких земаља средстава која генерално омогућавају да се у војном погледу превазиђе Америка, означиће крај америчке глобалне надмоћности.
Као последица тога, највероватније је да ће свет утонути у хаос.
И управо због тога Сједињене Државе треба да разраде политику у складу са којом макар једна од две потенцијално опасне земље мора постати њихов партнер у питањима обезбеђивања регионалне и глобалне стабилности и самим тим не допусте најнепредвидљивијем, али потенцијално највероватнијем противнику да их заобиђе. Данас је такав противник Русија, али убудуће такав противник може да постане Кина“.
Односно, све је једноставно – постоје два противника, садашњи и потенцијални и њихову енергију треба усмерити у ток користан за Америку. Нахушкати их против муслимана да се сви они – не дај Боже, не би ујединили против нас, атлантиста, који се још увек надамо да ћемо спасити свој пројекат глобализације. На било који начин – на пример, путем перестројке универзума по Бжежинском.
Чак и ако би прорачуни Збигњева могли да почну да функционишу, проблем је у томе што саме САД немају ни двадесет, чак ни десет година за њихову реализацију – поред осталог и зато што се саме налазе на прагу своје унутрашње „перестројке“.
Превела Ксенија Трајковић
Факти
