НЕМА потребе представљати Збигњева Бжежинског. Он важи за једног од најутицајнијих ветерана Стејт департмана који представља позиције одређених кругова политичке елите САД.
Његова књига „Велика шаховска табла“ у своје време имала је велики успех.
Дуго и у континуитету он је био један од главних апологета политике обуздавања Москве. Каква данас треба да буде спољна политика САД и колико су битну улогу у америчкој предизборној трци одиграли руски хакери – о томе је „заклети непријатељ Русије“ говорио у интервјуу Натану Гарделсу, главном уреднику The World post.
• Ви сте говорили о „политичком буђењу“ – од „арапског пролећа“ до протеста на украјинском Мајдану – као о новом елементу утицаја на светску политику. Ми, тренутно у западним демократским земљама, посматрамо победнички корак друге гране тог „буђења“ – популизма и, изгледа, да то има директне везе са Владимиром Путином. Шта то значи?
Сматрам да је њихова тежња ка Путину претерана – углавном захваљујући новинарима који следе своје сопствене интересе. Разуме се да Путин одушевљава поједине лидере ових покрета – пре свега захваљујући свом ауторитативном приступу управљању; међутим, не видим доказе масовне симпатије према њему у некој озбиљној земљи.
Јачање популистичких покрета у европским демократским земљама – то је резултат осећаја збрке и у исто време слободе. Европљани су се ослободили своје прошлости, доба када је њихов део света био подељен као последица Хладног рата, и завршили су процес економске интеграције, што је донело са собом нове изазове – укључујући ту и миграциону кризу. У главама људи настала је збрка, они не могу да се договоре у ком правцу даље да се крећу. Као резултат – добијамо неред са назнакама хистерије где ће обраћање насиљу као средству, плашим се, играти све већу улогу. Ситуација ће се временом погоршати.
Све наведено је у значајној мери такође примењиво у односу на текуће стање америчке демократије. Код нас нема разборитих руководилаца – код нас се цене пароле и упечатљиве изјаве, уз то се појачава склоност према домаћем насиљу.
Неке групе и политички лидери могу да се позиционирају као проруске, то је истина, и руске обавештајне службе дижу прашину покушавајући да уздрмају јединство Европе у вези питања антируских санкција. Притом подржавајући политичке снаге које симпатизишу Москву. У поређењу са дубинском динамиком коју сам описао, то су обичне ситнице.
• Узгред, о руским обавештајним службама које се мешају у послове западних демократија. CIA и FBI су оптужиле Русију због покушаја мешања у скорашње изборе у САД како би се обезбедила победа Доналда Трампа. Према речима председника Обаме, у то се директно умешао и Путин. Да ли је Русија заиста крива? Да ли истина да је Путин умешан у све то?
Разуме се да је руска обавештајна служба била директно уплетена у ове догађаје. Путин је такође био умешан у то. Руска обавештајна служба није независна организација, то је државна служба која је формирана због одређених политичких циљева. Путин апсолутно контролише државни апарат, у то не треба сумњати.
Мешање је имало сасвим одређени циљ. Руси су рачунали да ће на тај начин искомпликовати амерички политички живот, мада на почетку нису били сасвим сигурни да ће Путин успети да утиче на догађаје и да ће помоћи Трампу да победи. Касније се ситуација променила, популарност Трампа је расла, и то их је подстакло да озбиљно приону на посао. Они су постали амбициознији и упорнији.
Ја, међутим, нисам овим имао у виду да су руски напори имали одлучујући утицај на изборе и да су они довели до успеха новоизабраног председника Трампа. Он је одржао победу искључиво због унутрашњих, америчких фактора и захваљујући свом политичком мајсторству. Са друге стране било би погрешно тврдити да напори Русије никако нису утицали на резултате избора.
• Високи представник обавештајне заједнице саопштио ми је прошле недеље да Руси и Американци већ деценијама покушавају да утичу на изборе широм света. Он је описао актуелне догађаје формулом „стара тактика, нове методе“, плус усавршене дигиталне технологије. Да ли је то тако? Или смо суочени са нечим сасвим новим?
Нове методе дозвољавају да се у овој сфери делује много шире него раније. Значи, они су много ефикаснији и доводе до бољег резултата него раније. То је нови елемент и, разуме се, изазива дубоку забринутост.
• Нови председник Доналд Трамп читаву насталу геополитичку ситуацију окачио је мачку о реп када је подигао слушалицу на позив председника Тајвана, наговестивши да је он спреман да доведе у сумњу принцип „једне Кине“. У своје време, док сте још били на месту саветника за националну безбедност председника Џимија Картера, са Денгом Сјаопином водили сте преговоре о признавању ове политике. Које опасности ви видите због тако нагле промене курса?
Како се мени чини главна опасност је у томе што тај корак провоцира супротстављање на кључном за америчку спољну политику правцу, а да при том нама не даје никакве озбиљне стратешке предности. Супротстављање са Пекингом није у нашем интересу. Много је боље подстаћи Кину да максимално сарађује са нама и на тај начин натерати и Русе да следе њихов пример ако не желе да се нађу у изолацији. Таква ће веза омогућити САД да максимално прошире свој утицај у свету у оквирима колективне сарадње.
Не мислим да треба осујећивати ову перспективу због показних гестова налик на поменути позив јер не прате никакве конструктивне мере. То је једноставно бесмислено провоцирање.
Свет у којем Америка и Кина сарађују – то је свет где амерички утицај достиже свој врхунац. Ако ми умањујемо своје шансе сличним бесмисленим и иритирајућим акцијама, како можемо да успемо?
• Неки су узнемирени због тога, што ће се можда администрација Трампа бацити у загрљај Москве и да узме курс на отопљавање уместо на захлађивање. Да ли ће то ићи у корист регионалне стабилности – јер ће тада нестати импулс који гура Русију и Кину једну према другој и подстиче их да наступају као уједињени антизападни фронт?
Ако говоримо о односима са Кином, Русија у овом случају није конкурент Америци – она једноставно не може да понуди исто колико и ми. Кинези одлично схватају: ми можемо да будемо ослабљени, исцрпљени, скренути са курса, међутим Америка по већини показатеља још увек остаје држава број један у свету, мада ју је Кина скоро сустигла. Кинези једноставно немају избора. Ако они иступе против Америке – изгубиће. У њиховом је интересу да уђу у светски врх. Исто важи и за Америку, ако она одлучи да одгурне Кину.
Ту нема ничег компликованог. То је само питање признавања неких фундаменталних стратегијских реалија. Ако стално надражујемо Кинезе и доводимо их до тачке кључања, они ће почети да траже алтернативе и наћи ће их. Не може да се каже да би таква ситуација била комфорна, али она крије у себи озбиљнију претњу.
• Код неких изазива осећај нелагоде парола Трампа „Америка на првом месту“ којом он стави под сумњу вредност алијанса, трговинских споразума и договора у вези климе. Да ли ће то довести до дистанцирања САД од светских проблема? У Европи већ царује хаос, Русија је испала из редова играча светске класе. Да ли може да се догоди да ће једина држава са глобалним дневним редом остати Кина?
Још једном ћу поновити: САД и Кина су водеће светске државе. Током дугих година од тренутка нормализације наших односа – радили смо заједно не због војних или освајачких циљева, већ у име учвршћивања безбедности и стабилности неопходних да би свако могао да следи своје интересе. У савременом свету нити Кина нити САД могу да буду једини лидер. Изоштрићу тезу, мада ће се вероватно ова мисао некоме учинити парадоксалном: ако Америка покуша да делује без Кине, сама, она неће моћи да се избори за своје место под сунцем.
Ако будемо то имали на уму, моћи ћемо да постепено почнемо формирање света стабилнијег од садашњег – веома нестабилног и непредвидивог. Дугорочни интереси Америке су у продубљивању наших веза са Кином, а не у томе да их кидамо у име тактичке користи.
Факти
