Несрећу на пружном прелазу код села Међурово изазвао је пропуст возача, али он није једини субјект безбедности саобраћаја који је погрешио – изјавио је јуче директор полиције Владимир Ребић и додао да ће истрага у наредном периоду показати који су други конкретни разлози проузроковали трагедију.
Уз то, нагласио је Ребић, због тешког здравственог стања возач још није саслушан, али је чињеница да је аутобус, према правилима саобраћаја, морао да поштује знак „стоп“ и да пропусти воз.
– Али, према важећем закону, управљач пута је био обавезан да постави адекватну саобраћајну сигнализацију, која подразумева и светлосни саобраћајни знак. То ће свакако бити један од праваца рада у току кривичне пријаве за ово тешко кривично дело – рекао је наглашавајући да постоји простор за испитивање одговорности и локалне самоуправе због начина на који је обезбеђен прелаз, а могући су и даљи кораци и утврђивање одговорности надлежних органа, односно Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, који нису контролисали рад локалне самоуправе.
Само неколико сати касније, прозвана министарка Зорана Михајловић изјавила је да није сигурна да је директор полиције био прецизан и да је располагао потпуним информацијама. Ипак, нагласила је да ће сачекати крај истраге и да се морају знати имена свих одговорних, без обзира на позицију на којој се налазе. „Ако је директор Железнице одговоран, он не би подносио само оставку, већ би био и кривично гоњен“, рекла је и на питање да ли се осећа лично одговорном, нагласила да је „све добро проверила“ и да јој се чини како „ту има најмање надлежности“ за одговорност министарства.
И док се два министарства, не први пут, надмудрују о оцени ко би могао да буде крив, Закон о безбедности саобраћаја је јасан.
„Прелаз пута преко железничке пруге мора бити обележен прописаном саобраћајном сигнализацијом. На прелазу пута са савременим коловозним застором (асфалт, бетон, коцка и сл.) преко железничке пруге морају се поставити семафори којима се најављује приближавање воза. На прелазу пута преко железничке пруге постављају се браници или полубраници којима се забрањује и спречава прелазак возила преко железничке пруге, којима могу бити придодати уређаји за давање звучних знакова који упозоравају на спуштање браника, односно полубраника. Kада су на прелазу пута преко железничке пруге постављени браници или полубраници, а уређај за њихову употребу није исправан или се не користи, ти браници морају бити уклоњени или на одговарајући начин прекривени“, наводи закон у члану 153. У том члану, светлосни саобраћајни знак који најављује долазак воза, мора бити постављен чак и на путу који нема савремени коловозни застор, односно асфалт.
Да је тај члан закона поштован, свих 2.138 прелаза на којима се укрштају друмски и железнички саобраћај, имало би светлосну сигнализацију. А немају. Практично, тек сваки четврт – пети или свега 502 прелаза опремљена су светлосним знацима и рампама. Према слову закона, неисправно је чак 1.636. У петак, када се догодила несрећа која је однела пет живота, из Железнице су тврдили да је прелаз код Међурова био прописно обележен.
Према речима професора Kрста Липовца, шефа катедре за безбедност на Саобраћајном факултету у Београду, ако је реч о аутопуту или путевима прве и друге категорије, одговорност за исправно постављену саобраћајну сигнализацију сносе Путеви Србије, а у овом случају, обзиром да је реч о локалном путу, терет пада на Градску управу Ниш.
– Ипак, локална самоуправа не може сама и без сарадње са железницом да поставља светлосне саобраћајне знаке, бранике и полубранике. Неопходно је да раде заједно. Због тога постоји велика одговорност надлежног министарства, оно мора да их организује, доведе за сто како би се одредио начин за обезбеђење прелаза, колико је ограничење брзине, на ком растојању су потребни знаци. Трошкове тог обележавања у највећој мери сноси железница, јер су светлосна упозорења и браници њен део посла. Међутим, да ли су реалне цене од 100.000 или 200.000 евра за осигурање једног прелаза, нисам сигуран. И мени то делује превише – каже Липовац.
Према његовим речима, у медијима се углавном говори о кривици возача аутобуса, а то је погрешно. Сваки пут када се тако нешто догоди, као друштво се задовољавамо ако се открије лице на које ће пасти кривично правна одговорност, а за месец или пет поново можемо да имамо сличну ситуацију.
– Много је већи допринос да се из тих несрећа нешто научи, да се промени приступ и да креатори система пронађу начин како да системски реше небезбедне ситуације. На то у првом реду могу да утичу они који пројектују, граде и планирају саобраћајнице, у другом ешалону су институције које се боре за што више надлежности, јер им то обезбеђује финансирање, али оне имају и одговорност за функционисање система. Најзад, највиши облик одговорности је на политичарима, иако они то не воле да чују. Али, они доносе буџет, прописе, оснивају институције, планирају градњу – они управљају системом, каже Липовац.
Пише: М. Н. Стевановић, Данас.рс
