Српске власти су месецима уназад поручивале: „Са Србијом се сада другачије разговара“, „Србија је много снажнија“, „На Западу су спремни да саслушају мишљење Србија“. Ако је заиста тако, и ако „власти“ косметских Албанаца ништа не раде без претходног договора са Западом, пре свега с Американцима – што, исправно, понављају наше власти, како то да су ови недавно фактички забранили трговину између Косова и Метохије и остатка на Западу „уважене“ Србије? Притом је јасно – и у Приштини и у престоницама Запада – да ова мера није толико уперена против економских интереса Србије колико доводи у питање сам опстанак косметских Срба на својем завичају. Дакле, Албанци и Запад су нас, у већ традиционално уцењивачком маниру, довели у ситуацију да бирамо између опстанка Срба на КиМ и (какве-такве) легитимне одбране српских државних интереса на КиМ. Они који су током недавног понижења столећа Србије у Паризу, „пред 20–25 сведока“, како нам рече председник, рекли како су „Срби велики народ“, спремни су да, не трепнувши, државу тог народа убрзо поново доведу у болно понижавајућу позицију. Очигледно је, дакле, да не стојимо ни близу тако добро као што су то наше власти доскора процењивале – „доскора“, јер им је ваљда сада јасно да је Запад према нама суштински и даље ПОДЈЕДНАКО бескрупулозан и агресиван као 1999. и 2008. Наше скорашње дипломатске успехе у борби за КиМ, неспорне и вредне похвале, западњачки отимачи Космета схватили су као своје мале поразе, и зато су решили да нам се одмах освете – не директно, већ преко својих пријатеља на терену: наркодилера и трговаца људским (српским) органима, које они зову „косовске власти“.
После избијања последње кризе председник је, с правом, приметио да су „косовске власти“ преговоре са Србијом схватиле као праволинијски процес признавања њихове „независности“, а не као праве преговоре, чији исход није унапред познат и одлучен. На страну што је председник Србије, неовлашћено и противуставно, одлучио да ти преговори треба да се окончају исходом који излази изван оквира Устава и Резолуције 1244, према којем су Косова и Метохија целовито и недељиво део Србије, због чега не долази у обзир никакво ново повлачење граница у облику тзв. „разграничења“ (Србије са самом собом), којим би се лавовски део српске Покрајине бесповратно даровао Великој Албанији. А сада је постало и јасно – тачније, макар сада, јер, за разлику од високих српских чиновника, има нас којима је то све време било очигледно – да не само „косовске власти“ него и Запад сматра да бриселски „преговори“ морају да се заврше српским признањем „Косова“, у границама које су солидарно одредили и потврдили српски и југословенски комунисти и НАТО-бомбардери. Правих преговора током њихове вишегодишње бриселске инсценације никада није било, а тај трагикомични игроказ, најозбиљнијих посљедица по Србију и косметске Србе, трајао је само док је Србија постепено одустајала од разних нивоа и манифестација своје суверености на КиМ. А када су наше власти – због 10% илегалне „царине“, а не, рецимо, због 5 година онемогућавања Заједнице српских општина, унутар, наглашавамо, „косовског“ „правног“ система – решиле да због најновије дрскости ратног злочинца Рамуша само одгоде наставак „преговора“, суочиле су се, бруталније него раније, са правим и непромењеним ставом Запада: признајте Косово, а онда ћемо видети шта ћемо с вама. Чак се ни нечасна трампа Косово за чланство у ЕУ не ставља у изглед. Уосталом, већ има гласова на Западу да после „решења“ „косовског питања“ на ред долази „проблем“ Српске, претпостављамо с намјером да (поново) уцењена Србија дâ допринос њеном институционалном гушењу. Привид преговора повезан је с привидом наше, на „кооперативности“ са Западом засноване „снаге“ – у који су наше власти, у својој нарцисоидној конструкцији, нажалост поверовале, а читаво уображење било је потхрањивано нашом политиком пузајућeга признавања „косовске“ независности. Но одавно је прошло крајње време да српске власти схвате у каквој међународној реалности живимо, да Запад према нама од 1999. „ни за јоту“ није променио непријатељске циљеве, те да зато темељито преиспитају бриселске „преговоре“ и усредсреде се на одбрану остатака од суверености Србије на КиМ које досад још, на тадићевско-јеремићевском трагу, не стигоше да предају.
Часлав Д. Копривица, Факултет политичких наука, Београд
Наслов и опрема: Стање ствари
(Политика, 1. 12. 2018)
Да ли у овој напаћеној земљи Србији на брдовитом Балкану има памети и мозак да их користи у све сфере деловања. Ми смо спали да само користимо зарђале памети злочинаца и осведоћених непријатеља Србије, а при томе влада Србије популарише нашу науку и достигнућа. Драга господо, како може Тони Блер, осведоћени злочинац за Србију, да преко свог Института ангажовати стручњаке саветнике за Србију. Поред оноликих признатих научника и стручњака са наших универзитета не могу саветовати нашу власт, већ бира стручњаке по препоруци злочинца Србије и њених поштених грађана. Да ли ΛV има иоле савести да пређе са злочиначких саветника на саветнике патриоте његовој напаћеној и разрушеној земљи. Због чега је узео за саветника Блера, озлоглашеног злочинца и непријатеља Србије, и већ саветника нашег великог (не)пријатеља Едија Раме из Албаније? Блер прави бизнис и капитал на нашој недаћи и пропасти. Ово није све, наш вођа је отишао на скуте Била Клинтона, највећег злочинца Србије у најновије време да се шепури и слика, а при томе инвестирао његовој агенцији три милона долара српских пара, због чега? Само њему је знано, а извисили су те паре, а не он. Није јасно да један интелектуалац не процени да Јенки у сваком случају су изнедрили КиМ и мора да га љуљају без обзира на цене. Нажалост цену плаћају грађани Србије. Да ли ће то једном водећи људи Србије да схвате? Шта су урадили ти наши пријатељи да помогну Србима на КиМ да не гладују, жеђују и да трпе свакојака омаловажавања, тортура и притисака. Где су ту наши врли (мисле неки?) пријатељи са запада (САД; Британска краљевина, Француска, Немачка) да обуздају ту тортуру и непоштовања норми и правила цивилизације. Да ли то важи за нас, тј. за Србе на КиМ? По најновијим њиховим понашањима, а њихова флоскула је решите то у међусобном договору, којег абулирају они, а не ми. Све ћемо то разумети, када нам не буде спаса и гласа.