„Чатам хаус“ или ко јебе јавност

Млађани потрчко госпође Соње Лицхт Милан Антонијевић (чудно колико је у Сорабији нечијих, скоро свачијих момака које шаљу по бурек и јогурт) нашао се у чуду, не зна шта га задеси, скоро да је главу погубио. Но, не бринем се ја за њега, снаћи ће се као и онај Неша из Београда, који је такође био потрчко, прво га је Воја Шешељ слао по бурек и јогурт, па потом и Александар Вучић; снашао се момак, министар, брајко мој, па није ли то мало у овој инфлацији полтрона. Снаћи ће се и Милан. Ево га плива, не плута, дакле – учи се. Или га учи госпођа Лицхт.

А да се мучио – мучио се! Прво је дао изволети рећи да је састанак формата „чатам хаус“, или у преводу „ко јебе јавност“, међу учесницима био коректан, па када је Ђука бизонски онередио све редом, а јавност изволела рећи: јебите се ви; простењао је да је ипак било и некоректности, да би на концу, када се број учесника „ко јебе јавност“ округлог стола почео осипати, изнео свој мудри суд да су неки учесници нестрпљиви, али да ће сагледати да је посреди процес и да „оно што се ради на ФПН иде ка некој нормализацији дијалога“. Момак се не предаје, а богами ни Соња Лицхт, па дреше кесу, смишљају бљутави интервју, а објављује га „Данас“, и тврде како се „види да постоји могућност да се саслуша друга страна“, уз широку констатацију „да су то питања која су од интереса за све странке“. И док протести грађана на које се односи принцип „чатам хаус“ или експлицитније ‒ „ко јебе грађане“ трају већ девет месеци, Милан је мање-више задовољан, али госпођа Лицхт презадовољна је како функционише ујдурма или, боље речено, подла превара коју су скупа са наврхвођом смислили под Соросевим очинским покровитељством. А шта су то смислили, каже мали потрчко Милан, а опет као да је то рекао и Неша: да се дијалог са улица врати у институције.

И сада, када бисмо питали грађане на уличним протестима шта мисле о тој монументалној идеји госпође Соње Лицхт и господина Сороса, добили бисмо недвосмислен одговор: која глупост, немају они појма, па улица је незаобилазна политичка институција сваког демократског друштва, дефинитивно сине qуа нон сваке цивилизоване и стварне, дакле суштинске и изворне демократије; институција која је уобличена у златно атинско доба Платона и Аристотела, а данас заштићена свим међународним, светским и европским повељама и декларацијама о људским грађанским и политичким правима. То зна и госпођа Лицхт, чак и ако млађани потрчко не зна, само јој то сада не одговара јер не одговара њеном финансијеру и гуруу Соросу, са којим је наш наврхвођа решио да подели судбину надајући се довољној залихи шуштећих, неопорезованих, али зато добро опраних новчаница.

Разумем ја господина наврхвођу што му је мрско право грађана на збор и договор и право да тај договор оствари на збору организованом на улици, побогу, па не би био апсолутиста да здушно подржава грађанска политичка права оних који му нису слепо одани, који не раде по његовом налогу, који скандалозно безобразно размишљају својом главом, који баш нису одушевљени постдемократским вредностима носилаца глобалистичке неолибералне идеологије а којима је водећа максима – „ко јебе јавност, а нарочито грађане“.

Али тако је данас, улица је данас овде, у Сорабији централна и можда једина права аутентична демократска институција која функционише, или се врашки упиње да функционише, институција на којој су грађани, аутентични носиоци суверене политичке мисли једног друштва, испоставиће се, јемчим вам, у одсутном тренутку рекли: бојкот.

Ти исти грађани су рекли: да ови оду а да се они не врате. То су аутентични носиоци суверене политичке мисли једног друштва, који су јасно рекли, и у своме истрајавају, да се овај овакав систем, устројен од народа отуђених интересно повезаних група које су искористиле власт да систем устроје за свој ћурак и притом не верујући да ће се догодити да ће ту и такву, лагодну власт икада изгубити, нарочито не од радикала. Али догодило се, изгубише једни популисти и лажови власт од других, још црњих и горих, који су показали са наврхвођином инаугурацијом као врховним сатрапом како се власт може злоупотребити када закони имају привид демократског, закона чија је суштина у максими: „ко јебе грађане и јавност, стоку једну грдну“.

Покушај да се дијалог који у суштини то није – а није јер у њему не учествују аутентични носиоци суверене политичке мисли једног друштва већ самозванци, политичари проблематичних политичких странака – пребаци из Аеропага у Народну скупштину (параинституцију) јесте бласфемична превара.

Kоме није јасно да ће тај (пара)политички (пара)систем и те (пара)институције ваља до темеља деконструисати и на новим темељима саградити нове, има тежак проблем са сопственим самопоштовањем као зоон политикона.

Само мутиводама и шићарџијама „чатам хаус“ одговара, а у те се не убрајају само потрчко и госпођа Лицхт, подужи је списак.

И да не буде заблуде, мислим да су грађани, аутентични носиоци суверене политичке мисли једног друштва, посве свесни чињенице да њихов задатак почиње у понедељак, првог дана након фингираних избора јер треба докрајчити рушење творевине заједничког криминалног подухвата, чак и упркос међународној заједници која се прави блесава и изградити државу на рушевинама старе и девастиране досадашње државе Републике Србије у неуспешном покушају упркос и међународној заједници и политичким странкама, а богами и упркос маси бесловесних поданика.

Пише: Лебрецхт Гаспар, Београдски-глас.цом