Има нешто код снега што оголи живот до сржи. Све стане и ми станемо пред белином и онда можемо онако лепо да видимо колико смо немоћни пред силама природе, колико је човеков живот крхка ствар, како нам сва знања и достигнућа човечанства не вреде, како смо непромишљени, лењи, нехумани, бахати – глупи.
Јер како објаснити исти сценарио сваке године – увек нас снег изненади у јануару и увек тај колапс и иста прича како су све службе на терену и чине све што је у њиховој моћи, како снег не може да се чисти док не престане да пада, како исто тако раде и у Њујорку не би ли испало да је и Србија свет кад завеје. То је та наша зимска бајка у којој живимо. И јесте исто у Београду и Њујорку кад падне снег – бело је. Али има и нешто само нама својствено. Те наше глупости по којима смо специјалисти у свету. И по којима смо тако далико од света. Због којих ми трчимо уназад, док свет иде напред.
Не браним џангризаве и “размажене” грађане који немају разумевања за снег и не верују у “зимску бајку”. Разумем и њих – ујутру само покушавају да стигну на посао или од тачке А до тачке Б. Да ли траже много?!
Али признајем да имам велики проблем да разумем да човек који је 52 сата провео у бунару на минус 20 степени сада, док му се лекари боре за живот, мора преко друштвених мрежа да апелује да му се набави лек од којег му зависи живот. Преживео је два дана у рупи по најгорој зими, а убиће га то што у Србији нема лека у болници. И не могу да разумем да је ледени талас у Србији однео шест жртава. Ето не могу и није ми утешно то што сваке зиме и у свету умиру људи од хладноће.
Не могу да разумем да не раде семафори, да нема довољно соли, да у неким школама и вртићима нема грејања, да налазимо мртве залеђене псе по Крагујевцу поред толико друштава и љубитеља животиња који су изгледа најактивнији на мрежама. А у стварном животу им умиру животиње од хладноће.
И не могу да разумем да је већина деце у Србији данас кренула у школу, и то са све Надом Мацуром која апелује да се не излази без преке потребе, док стижу вести упозорења “не излазите напоље у граду је хаос”. А тек следи ледени талас и грип ће тек да се шири, кажу стручњаци. Не знам шта се постигло тим да ђаци крену у школу у сред недеље!? Па да ли неко слуша метерологе и лекаре? Да ли овде било ко слуша било кога? Можда ће неко да се ипак тргне, сад, пошто је због поледице и у Цецину кућу у Љутице Бограна ударио аутобус ГСП.
