Чедомир Јовановић је опасан политички психопата задојен антисрпством

За Јовановића је рат у Босни и Херцеговини само игра. Он, Наташа Кандић, Соња Бисерко те разни Луковићи, Соње Лихт и Јелене Милић, у духу агресивне политике Запада, више од двадесет година увјеравају Бошњаке да не треба да се помире са српским народом и окрену сарадњи са њим.

Скривајући своју криминалну и анти-државну улогу, они увјеравају Бошњаке да могу побиједити Србе и Хрвате и натјерати их да клекну и да се понизе. Својим разбојничким иступима и реториком прикривају улогу Алије Изетбеговића у злочинима према миру, уништењу Југославије, настојањима да успостави Исламску државу на тлу Босне и Херцеговине и Србије.

Не постоје други адути Бакира Изетбеговића у овој политици сукоба од оваквих напаљених плаћеника и минорних политичких личности, попут Чеде.

Захваљујући Чеди и сличнима, лажне илузије које је Алија сијао о великој исламској побједи у срцу Европе данас живе у срцима ратом и радикалним исламизмом отрованим Бошњацима. Зна ли Чеда како је почео рат и ко га је изазвао: зашто и како је разбијена Југославија – зар он не схвата да је алтернатива Додику корумпирани фундаменталиста и ратни злочинац Бакир Изетбеговић чија вјерска и политичка браћа сада убијају по Француској и разарају Ницу.

Зар он стварно мисли да не треба саплитати пут којим политички и биолошки насљедник творца Исламске декларације вуче Босну и Херцеговину у хаос сукоба цивилизација а не у Европу? Зна ли Чеда било шта о положају Срба у Федерацији БиХ, посебно у Сарајеву – зна ли он какви су односи Бошњака и Хрвата са којима Додик нема никакве везе? Је ли уопште чуо за неријешени статус града Мостара, или угрожавање права Хрвата да имају свој јавни телевизијски сервис или да се образују на матерњем, хрватском језику?!

Сарајево је највећи камен на путу Босне и Херцеговине у Европу – Сарајево у коме нема ни три посто хришћана – Сарајево које не води Хамдија Поздерац или Бранко Микулић него усташка копилад и њихови потомци, синови ханџар дивизионара и потомци команданата муслиманских милиција. Шта уопште безобразни Чеда о томе зна?!!

А убиство премијера Ђинђића и покушај убиства премијера Вучића – или сарадња Чеде Јовановића са Земунским кланом, а рушење виле у Шилеровој, а дугови од преко два милиона еура, а дрога која је нестала из заштићеног сефа у МУП-у Србије… а кукавички изневјерено и отписано Косово, хоће ли икада бити политичке теме за Чеду? Је ли тај политички пигмеј уопште чуо за Јасеновац, Јадовно – зна ли он ко је „Стојанка мајка Кнежопољка“ из поеме партизана беговског поријекла Скендера Куленовића или откуда Јама у мислима Ивану Горану Ковачићу? Може ли Чедо макар разумијети свој народ онолико, колико га разумију добри Бошњаци и добри Хрвати?!

Уосталом, фрустрирани плаћеник Чеда, коначно мора оставити Босну на миру – јер шта он зна о Сребреници? Шта он уопште зна о Насеру Орићу или Хакији Мехољићу и Ибрану Мустафићу из Сребренице – зна ли он шта су у Сребреници договорили Бил Клинтон, Жак Ширак и Алија Изетбеговић, шта је у Сребреници радио Жанвије а шта Морион – колико су људи заклали припадници француских тајних служби и чији је уосталом Дражен Ердемовић? Зна ли блиску прошлост Ћамила Дураковића и Садика Ахметовића – злоупотребе малољетница и лажне државне стипендије и апанаже за сексуалне услуге? Колико Србија финансира такве пројекте ових маргиналаца док вјерује да помаже народу Сребренице?!

Доста је више те полуписмене западне реторике о рату… Чедомир Јовановић и слична политичка гамад Предсједнику Републике Српске Милораду Додику не могу ципеле полизати нити га обавијестити о било чему значајном за односе Бошњака и Срба, а поготово не могу говорити о протеклом рату. Надам се да ће неко ко је прошао логоре Алије Изетбеговића и преживјео Добровољачку, Тузланску колону, снајперску ватру Шева са Унисових небодера („Моме и Узеира“), или Казане, Озрен, Возућу и Средњу Босну – муџахедине и повратнике из Гуантанама, коначно зачепити уста том малоумном надрогираном политичару, који се поиграва са осјећањима цјелих народних заједница и трује ионако затроване односе међу њима.

Џевад Галијашевић, Фонд стратешке културе

фото: Слободан Пикула