Чега се паметан стиди, тим се луд поноси: Међународни монетарни фонд као контролор и диригент Владе Србије

Југославија је један од оснивача ММФ и спада међу прве 44 државе-оснивача. Тада је основана и Међународна банка за обнову и развој или “Светска банка” – за дугорочно кредитирање развоја. То су познати “бретонвудски близанци” (по Бретон Вудсу месту у САД у којем су основани). Основни задатак ММФ по његовом Статуту при оснивању (1944) био је да подржи међународну ликвидност и плаћања, подржи девизне резерве и стабилан девизни курс у почетку фиксан, са малим флуктуацијама од 1%. Дакле, да помогне државама-чланицама када уђу у платно-билансне тешкоће, а све то да би олакшао међународну трговину и плаћања, посебно после Другог светског рата. Постепено се ММФ, иако му то и даље није задатак, уплиће у политичке процесе и дугорочне структурне реформе у свим државама с којима је склопљен кредитни аранжман. Као најновије, ММФ је отишао толико далеко да је и против најављене набавке руских авиона за потребе одбране Србије. (Чија је то политика и интерес? Наравно, САД која је највећи давалац средстава Фонду и без чијег гласа се не може донети ни једна одлука). О ММФ као контролору и диригенту Владе Србије, пише професор др Слободан Комазец.

Доктрина ММФ (у којем САД имају право вета) заснована је на монетаризму и неолиберализму. Он је постао главни промотер неолибералне догме у свету и заштитник интереса крупног финансијског капитала (пре свега САД под чијом је доминацијом) и западних кредитора – поверилаца (уз Светску банку и СТО). У њиховој функцији је и Париски и Лондонски клуб банкара.

Његове препоруке и мере су универзалне за све државе у свету, без обзира на њихове велике разлике и специфичности. Он пре свега жели минималну улогу државе у привреди. Дакле, против је државног економског интервенционизма, пошто се руководи тржишним аутоматизмом и монетаризмом (у отклањању неравнотеже платног биланса).Та неравнотежа је по њему искључиво последица веће понуде тражње од новца, дакле претеране масе новца у привреди – што захтева рестриктивну монетарну политику. То је позната монетарна теорија неравнотеже платног биланса.

Државама оптерећеним високим дуговима и дефицитима и економском кризом он намеће следећи модел понашања за излазак из пролема: Либерализација цена и слободан девизни курс; Либерализација и слободно формирање камата; Либерализација спољне трговине и што је врло значајно, уклањање заштитне спољнотрговинске политике; Главни је заговорник брзе и свеопште приватизације у склопу промоције и наметања неолиберализма и глобализације у свету; Отварање привреде за продор страних инвестиција и капитала и страних директних улагања (либерализација капиталних трансакција); Смањење јавне потрошње и већа штедња; Отпуштање наводних вишкова радне снаге у јавном сектору у “реструктурисаној” привреди; Смањење плата у јавном сектору и пензија (са другим социјалним расходима); Доминација приватне својине; Дакле, његова је порука: стабилизација, либерализација, приватизација, а то тражи и пореску реформу којом се смањују пореске стопе приватном капиталу, уз проширење пореске основе. То је својеврсно преваљивање пореза на широке слојеве становништва, а ослобађање простора за максимизацију профита приватног капитала – који је остављен без контроле усмеравања и производне употребе. Највећи део овог капитала одлази у спекулативне и непроизводне трансакције. Тражи се рестриктивност монетарне и фискалне политике у циљу стабилизације цена и курса и уравнотежавања платног биланса, форсирање штедње и ограничавања домаће потрошње, што све има за стратешки циљ уредно враћање дугова иностранству. Није му циљ развој привреде и висока запосленост, већ стабилност (цена и девизног курса, углавном прецењеног).

ММФ и контролисана економија

Главни тенори неолибералног капитализма су представници крупног финансијског капитала и најразвијенијих привреда запада. То је неоспорно, нови конзервативизам и у економској теорији чији је главни промотор ММФ и СТО.

Многе државе – дужници које су ушле у аранжман са ММФ морале су драстично да смање зараде и пензије, што је редовно довело до великог пада домаће тражње, потрошње и бруто домаћег производа.

Његова улога је у функцији глобалног капитала у процесу глобализације. Он одобрава различите облике кредита, али под условом да државе прихвате провођење неолибералне рестриктивно-деструктивне (прорецесионе) економске политике. Наравно, ММФ неће признати да је то таква политика. То се најчешће завршава увођењем држава у презадуженост, колонијални и потпуно контролисани статус.

У основи то је кризни модел наводног развоја. Многи водећи светски економисти и научници сматрају да драстичне мере штедње и рестрикције које препоручује ММФ, су погрешно решење, које само продубљује кризу и води социјалном слому друштва. То се на врло великом броју држава јасно показало.

Основна “брига” и концепт ММФ је како држава дужник у кризи да враћа дугове страним кредиторима и како осигурати средства за то, уз стално нарастање спољног дуга дужничког терета који гуши привреду и обара стандард и окреће “пирамиду” расподеле националног богатства према шачици “корисника транзиције” и овог модела “стабилизације”.

Многе државе које су одбациле ову политику и сарадњу са ММФ и које су изабрале сопствени, себи специфичан, модел развоја, оствариле су високе стопе привредног раста. Данас нема више поверења у свету у политику и намере ММФ (Грчка, Мађарска, Кипар, Шпанија, Италија, Португалија, Бразил, Аргентина, балтичке државе, Русија) и низ других.

Дужничка криза се не може решити рестрикцијама потрошње и високом незапосленошћу, већ високим стопама привредног раста (експанзија) и запослености. Те високо задужене државе не би требало да слушају савете ММФ, посебно велико ограничавање буџетске потрошње, (пензије, плате, социјална давања), већ да се усмере на раст привредне активности и запослености.

Оваквом политиком ММФ удара се на последице, а не на узроке кризе. ММФ је често произвео кризу, уместо да је отклонио.

Као велики заговорник борбе против инфлације (стабилности цена) ММФ лако прихвата рецесију и пад производње, а потпуно занемарује високу незапосленост и сиромаштво. ММФ нема више ону конструктивну улогу у светској привреди коју је имао дуго после Другог светског рата. Стога многе државе – чланице траже његово темељно реформисање. Ово посебно у погледу средстава Фонда, гласова чланица и права одлучивања, али и далеко већи значај земаља у развоју у његовој политици. То се истовремено односи и на његов модел који и поред очитих слабости и великих промашаја, упорно проводи, настојећи да докаже његову исправност.

ММФ води у дужничко ропство преко пада потрошње, тражње и развоја

1) “ПОДРШКА” Фонда држави у кризи

Земља која је у кризи и претендује на средства Фонда, приступа изради стабилизационог програма и презентира га Фонду у тзв. “писму о намерама”. Иако “писмо о намерама” суверено доноси земља чланица, то је ипак документ који у суштини садржи “сугестије” Фонда о економској политици коју земља треба да спроводи, ако жели подршку Фонда, ММФ ће земљи одобрити тражену финансијску подршку уколико процени да је презентирани програм стабилизације и “реструктурисања” адекватан за превазилажење платно-билансних и буџетских тешкоћа. Овде се редовно препоручује следеће:

– Провођење оштре антиинфлационе политике, рестриктивне монетарне политике (чврст новац) – кроз високе реалне камате и прецењени курс домаћег новца,

– Смањивање буџетског дефицита и присилно, а не стварно уравнотежавање јавног сектора, дакле рестриктивна фискална политика (повећање пореза уз смањење јавних расхода),

– Либерализација спољноекономских односа (увоза, извоза, посебно капитала и директног страног инвестирања), дакле потпуно отворена, незаштићена и неприпремљена економија за “удар” светског тржишта робе и капитала,

– Потпуно провођење дерегулације привредних токова – догма неолиберализма и отклањање државног економског интервенционизма у сфери помоћи привреди,

– Приватизација (брза и у потпуности) државног капитала (својине), без обзира како се она проводи, и које су последице. То је у склопу неолибералног концепта “приватизујте, приватизујте – није важно како то радите, али је битно да то учините што пре и што потпуније”.

– Стабилан или управљиво флуктуирајући девизни курс (валутна стабилност, уз нетржишно одржавање прецењеног курса интервенцијама Централне банке на девизном тржишту у “заштити курса од претераних дневних осцилација”,

– Либерализација свих тржишта и цена,

– Реструктурисање и “консолидација” за санацијом (чишћењем) и углавном распродајом страном капиталу домаћег банкарског система и др.

Развијене земље запада користиле су ММФ за своје спољно-политичке циљеве, јер је Фонд следио потребе и интересе Г7. ММФ је у ствари, инструментализован за интересе појединих западних држава (посебно САД), а деловао је углавном “испод радара јавности”. Управо ове развијене државе не би прихватиле ову политику и мере ММФ-а.

Свет је суочен са новим облицима међународне поделе рада, сферама утицаја, продором капитала из света развијених у неразвијене, уз врло суптилне облике експлоатације неразвијених земаља. Индустријски капитал (извоз робе) уступа место доминантно финансијском спекулативном капиталу и технолошкој ренти (трансфером технологија, технолошком зависношћу и сл.).

ММФ и економија и финансије Србије у кризи

1) Компресија потрошње, сиромашење и привредна стагнација

Закључење “кредитног аранжмана из предострожности” и одобравање 1,2 милијарде евра кредита, без повлачења средстава (за сваки случај, стенд-бај аранжман), за евентуално јачање девизних резерви (не може се користити за инвестиције и потрошњу), тумачи се као добар потез у јачању кредибилности државе и повољније (ниже камате у кредитирању на светском тржишту, али и за привлачење страних инвестиција, одржавање макроекономске стабилности и финансијске дисциплине, посебно фискалне дисциплине. Ово се посебно односи на фискалну дисциплину и рефинансирање јавног дуга, али и “побољшање инвестиционе климе у земљи”.

Путем бројних условљавања држава у кризи, намећу се инструменти и механизми глобализације у чијој је основи неолиберални модел. Прво се намеће либерализација спољнотрговинских односа и посебно либерализација у сфери робних и финансијских односа са иностранством (токови капитала). Либерализација изазива нагли раст спољне задужености и кризу отплате дугова, а онда попут каквог месије, на сцену ступа ММФ са својим универзалним стабилизационим програмом и условљавањем дерегулације, масовне приватизације и масовне незапослености. Либерализација спољне трговине редовно доводи до гомилања дефицита спољне трговине и стварања високо увозно зависне привреде, јер уништена домаћа производња и понуда не могу покренути увозно-супститутивне производне капацитете (предузећа, гране и области). Увоз углавном нагло расте, а тиме и дефицит спољне трговине, који се затим финансира спољним дугом. То је толико јасна стратегија и политика стварања зависних и задужених економија.

Либерализација спољне трговине и домаћег тржишта није праћена обећаним растом, већ повећаном бедом и незапосленошћу, уз општи осећај несигурности. У односима рада и капитала Фонд се отворено ставио на страну крупног капитала. А у односима развијени-неразвијени редовно је на страни развијених држава.

“Печат сагласности” ММФ је обавезан да би неразвијене привреде приступиле тржишту капитала. Оне морају прихватити рецепте ММФ у својој макроекономској политици (теорија слободног тржишта). Често се јасно види дисфункционалност препорука ММФи увлачење низа привреда у дубљу кризу.

ММФ намеће увек готово исте рецесивне краткорочне мере “прилагођавања” као услов за доделу кредита, а тиме и ширу међународну финансијску подршку. Програми ММФ имају редовно дефлаторни карактер. Основна порука и захтев је да се успостави равнотежа понуде и тражње да би се уравнотежио платни биланс. Дефлационирање потрошње и контрола свих њених облика, смањење банкарских кредита, уравнотежење буџета, уз девалвацију, треба да уравнотежи платни биланс. Смањивање свих видова потрошње и ограничавање банкарских кредита води успоравању привредног развоја уз пораст незапослености.

Раст незапослености и повећање сиромаштва постају баријере за слободно кретање радне снаге. Рад се третира искључиво као трошак, кога треба смањити у циљу пораста профитабилности приватног сектора. ММФ својом политиком заоштрава сукоб рада и капитала.

Политика међународних финансијских институција најчешће је резултат финансијских и комерцијалних интереса развијених привреда, а не привреда у кризи и нужном развоју.

Такав модел није прихватила ни једна развијена привреда, посебно у погледу каматне политике, буџетског дефицита и платно-билансне политике. Оне воде своју политику, а ММФ им се у основи “прилагођава” (као и бројне рејтинг агенције).

Неопходна улога државе у неразвијеним привредама као регулатора домаће привреде и макроекономске политике, замењена је мантром (светом формулом)слободног тржишта преко Вашингтонског консензуса (сагласност и споразум ММФ, Светске банке и Трезора САД). Свету је то већ одавно постало јасно.

Модел стабилизације и реструктуризације који нуди ММФ неки аутори су назвали “велики прасак” либерализације и дерегулације. Дерегулација редовно води у привредни и финансијски хаос и потпуно неконтролисане токове новца и капитала. Томе се додаје и “ширење демократије” да би хаос био још већи, а деструкција неухватљива.

Тржишни фундаментализам и концепт “структурних реформи” Светске банке, односно “структурно прилагођавање” ММФ – довели су до продубљавања кризе развоја и нагомилавања дугова неразвијених земаља, док су социјални, здравствени и образовни системи доведени до распада. Либерална империја се претвара у тоталитарни систем. Разара се индустријски сектор, буја финансијски сектор праћен нихилистичком идеологијом и индивидуализмом. Стварају се финансијски мехури и “пена” уместо развоја реалне економије. Спекулативни капитал је задоминирао, тако да и БДП постаје све више резултат спекулативне економије, посредовања и услуга. Чак и он као основни макроагрегат не одражава реалну економију. Али и даље задржава назив “бруто домаћи производ”, а од домаћег производа је мало остало.

Нови аранжман из предострожности од 25. фебруара 2015. године износи 1,2 милијарди евра или 935 милиона СПВ што је 200% наше квоте код ММФ (468 милиона или 725 милиона долара уз курс 1 СПВ = 1,55 $). Влада се обавезала у свом Писму о намерама да спроводи договорену економску политику са ММФ. Дакле, Влада је сама предложила мере, а Фонд их је прихватио и тражи њихово стриктно провођење. Да наведемо основне:

– Смањење плата у јавном сектору и пензија,

– Отпуштања у јавном сектору већ од јула 2015. укупно 5% годишње или 70.000 у три године, да би се то касније смањило на 40.000,

– Смањење дефицита у буџету на 3% БДП до краја 2017. године,

– Струја ће поскупети за 12% од 1.08.2015. године,

– Струја ће у наредне три године достићи тржишну цену,

– Уводе се акцизе на безалкохолна пића, и друге акцизне робе,

– Заустављање раста јавног дуга до краја 2017. године,

– Покренуће се стечај до краја 2015. године за 139 предузећа,

– Контрола и смањење државних гаранција јавним предузећима,

– Покреће се приватизација за 80 предузећа у 2015. години,

– Смањење субвенција јавним предузећима,

– Покреће се процедура за продају Телекома,

– Све је то у склопу фискалне консолидације,

– Наћи ће се концесионари за Аеродром, Коридор 11 и др.

(Извор: Меморандум о економској политици са ММФ-ом)

Погледајте у свему томе шта је у ствари остало од стварних прерогатива и надлежности ММФ, што смо навели на почетку. У шта се ММФ стварно претворио?

Привреда Србије, неоспорно је, носи се са великим и тешким изазовима. При томе треба истакнути да је завршна стратегија ММФ и светских финансијских институција да се одузму из руку државе све главне полуге развоја и витални ресурси – што је пут у колонијални статус. Таквим владама се лако управља. Да би могла да проведе одређене мере макроекономске политике у периоду 2015.-2017. Влада Србије је затражила подршку ММФ преко стенд бај аранжмана из предострожности. То само показује да је Влада слаба и некомпетентна и у основи послушничка, а без стварне концепције, стратегије и визије развоја. Истовремено то значи да се без овакве “подршке ММФ-а не може из кризе дуга и јавних финансија”. Она просто не зна како из кризе и тражи помоћ ММФ, посебно “за болне реформе” за које тражи његово покриће у јавности Србије. Јер, у другој линији чека нас низ Агенција за оцену рејтинга и ризика, уз обарање кредитног рејтинга државе – што води поскупљењу нових кредита и тешкоћама у прибављању новог капитала на светском тржишту. То у основи значи повећање трошкова сервисирања дугова и коначно до могуће инсолвентности (банкрота).

Више се ни Агенцијама за рејтинг не верује, као и уосталом и ММФ, оне су постале инструмент манипулације и притиска на државе (углавном су то агенције САД, због чега ЕУ жели своје агенције).

Председник Владе каже да смо “ми већи ММФ од самог ММФ-а”. Заиста велика и тачна констатација за једну неефикасну политику, чак и промашену.

Она је и сервилна и снисходљива према политичарима са запада, али и према западним финансијским институцијама.

ММФ се тиме претворио у правог “стечајног управника” у свакој привреди која га позове у “помоћ”, а налази се у рецесији и економско-финансијској кризи. Он постаје ментор, надзорник и саветник у одлукама Владе.

Јер, контролу и надзор над остварењем преузетих обавеза према ММФ проводе ММФ, Влада и Народна банка Србије.

Свођење висине јавног дуга на одржив ниво и његовим смањивањем од 2017. године, уредно сервисирање дугова и плаћање камата је један од основних циљева које треба остварити. Све остало је подређено томе, ма да се у јавности то не види и не истиче.

Велике проблеме у привреди и јавним финансијама (неликвидност привреде и висок ниво ненаплативих кредита, висока кредитна камата и рестриктивна монетарна политика, огромни губици у привреди, висока незапосленост) ММФ није ни узео у разматрање. То није подручје његовог интереса.

Посебно се то односи и на могућу политику репрограмирања дуга да би се олакшао терет дужничких обавеза и да би се нови дугови тада усмерили на финансирање развоја и нове инвестиције, а не искључиво за рефинансирање доспелих отплата, чак и камата, уз стални раст каматног терета све то без оплодње позајмљеног капитала и прираста бруто домаћег производа.

Колико је за Србију повољније да има аранжман са ММФ у односу да је ослобођена “туторства”, савета и надгледања (контроле) ове међународне финансијске институције? Да погледамо и те алтернативе.

2) Имати или немати аранжман са ММФ

Неки аутори сматрају да је боље имати аранжман са ММФ подсећајући на сличан из 2011. када га је Србија напустила после пет месеци, јер је дуг премашио висину договореног, (45% БДП), као и висину дефицита буџета. То је тада од стране ММФ оцењено да Србија “не води кредибилну економску политику”. Ново задуживање је било уз веће камате и мањи прилив страних инвестиција. Стога неки сматрају да је боље имати аранжман са ММФ, него га немати. Овај аранжман од 1,2 милијарде евра, без коришћења средстава , практично не значи ништа (имамо 10,5 млијарди девизних резерви Централне банке), али “савети” и сугестије и препоруке ММФ и његово надгледање како ради Влада и како се препоруке проводе, остаје снажно присутно и повремено (тромесечно) проверавано на консултацијама са ММФ. То је, у ствари, уграђено зелено светло на семафору за стране кредиторе и потенцијалне инвеститоре да је држава сигурна, ризицима, али и у основи кредибилна. Изволите, купујте и улажите, ако имате свој интерес, а интерес политичких структура на власти већ се зна.

Неолиберални програм, присилна штедња и шокови кризе

Монетарна контракциона крута политика и фискална политика углавном доводе до развојне кризе. ММФ приморава земље да “притегну каиш” што води имплозији тражње и развоја.

Присуство аранжмана са ММФ, сматра се, повећава кредибилитет и рејтинг земље, а то олакшава приступ тржишту новца и капитала по повољинијим условима задуживања, уз веће поверење кредитора.

Али, не поставља се питање какву политику и мере предлаже ММФ и какве то има последице за привреду и друштво. У низу држава у којима је проводио овакав модел стабилизације довео је до тешке развојне кризе и социјалног слома друштва (Русија, Пољска, Мађарска, Грчка, Шпанија, Хрватска, земље Л. Америке и низ других). ММФ својим моделом не зна и не може да управља кризама, а још мање да их предвиђа и решава. Он добро зна да их својим концептом “стабилизације” само продубљава, али никада неће признати да греши и да му је модел погрешан. То би било превише од једне тако значајне и доминантне финансијске институције у свету.

Главни тенори либералног капитализма у склопу новог економског конзервативизма у први план истичу финансијски капитал, док су производни капитал и предузеће у другом плану. Одатле и политика високе камате, прецењеног девизног курса, захтев за уравнотеженост платног биланса и буџета, слабљење синдиката, положаја запослених и пад најамнина и плата у националном дохотку.

Влада се обавезала да проводи неолиберални програм ММФ у чијој је основи присилна штедња и одрицање, пад јавне потрошње и расхода, пензија, личних примања у јавном сектору и социјалних издатака – да би се донекле макар и присилно уравнотежио буџет (смањио дефицит) и осигурала средства за уредност извршавања обавеза из спољног дуга (камата и отплата).

Редовно се јављају захтеви за окрутно резање потрошње и “штедња по сваку цену”. Повећање штедње треба осигурати смањењем трошкова рада и социјалних расхода. Државом и привредом практички управљају страни кредитори, банке и финансијски капитал (ММФ, Светска банка и ЕИБ). Истовремено, екипе које воде ову државу и привреду у катастрофу осећају се безбедно и стално нуде “нова решења” и “реформе”. А тог стварно нема ни у траговима. Постало је јасно да је наметнути модел развоја базиран на распродаји предузећа, задуживању, непроизводној јавној потрошњи, искључиво страном капиталу, рестриктивној “стабилизационој” монетарној политици и неконтролисаном увозу довео до кризе.

Велику подршку приватизацији, као једном од стубова неолиберализма у Србији даје и Светска банка (извршни директор Јорг Фриден). У разговору с Вучићем, они су за продају предузећа из портфолиа Агенције за приватизацију, јер је, по њима, то “основни услов за успостављање здраве економије”. И ММФ и Светска банка као институције заштите интереса западних кредитора, промовишу исти модел неолиберализма у чијој је основи приватизација и продаја предузећа и националних ресурса страном капиталу. У овако дубокој и сложеној кризи, сматра се, сарадња са ММФ је неопходна, али и због “дисциплиновања владе” у трошењу буџетских средстава. Овде стварно изостаје развојна компонента, јер сама штедње без високог привредног раста и инвестиција води продубљавању кризе. Тако остварена “штедња” не иде у домаће инвестиције, већ се одлива кроз отплате спољних дугова и камате. То је пут сиромашења привреде и одлива штедње у иностранство.

Шок терапија и ригидна политика принудне штедње, масовно отпуштање из јавног и “реструктурисаног” привредног сектора, уз укидање субвенција привреди и потпуну приватизацију јавних предузећа и ресурса, са разбијањем великих привредних система води не само у надзирану, већ и потпуно зависну и разбијену привреду.

Данас се најчешће истиче од стране Владе да је фискална консолидација и уравнотежење буџета (борба против претераног дефицита) тешко остварива без подршке ММФ. Управо ММФ оцењује да ли Србија води одрживу фискалну политику. Стога неки економисти код нас сматрају да Србија ни убудуће неће моћи без сарадње са ММФ.

ММФ је стечајни управник када већ дође у неку земљу – чланицу, која га позове у помоћ. То је урадила и Србија у рецесији и у економској, социјалној и друштвеној кризи. Нико је није на то натерао, осим потпуно погрешна и деструктивно вођена економска политика.

Држава мора сада да подреди своје националне и развојне циљеве прихваћеном моделу ММФ и да повремено (тромесечно) “подноси рачун” о предузетим мерама и ефектима тих мера. Држава управо супротно томе мора да сама бира своје приоритете, структурни развој, избор мера и инструмената за њихово остварење. Дакле, мора да изради кредибилан програм и визију развоја, а то значи и сопствени специфични модел и концепт развоја и стабилности, јер универзалних програма за све земље и услове једноставно нема. То не треба ни тражити! А то управо намеће ММФ својим универзалним неолибералним моделом, што је многе критичаре навело на закључак да ММФ тиме “уместо да решава у ствари производи и продубљава кризу”, ММФ кризе до сада готово нигде није предвидео. Признаје се да управљање привредом и јавним финансијама не може се контролисати, као и високим дефицитом буџета, уз изузетно нарасли огроман јавни и спољни дуг и њихов стални раст. Стихија и неконтролисани финансијски токови су доминирали. Резултати привреде таквим токовима више су случајни, а не програмирани.

Нико од влада до сада код нас не одговара за експлозивни раст јавног дуга (76% БДП према усвојеном лимиту од 45%). Да сама Влада успева да консолидује своје јавне финансије не би морала да прихвата уцене и одрицање од економског и финансијског суверенитета – које преноси на ММФ.

Она слабо управља економијом и финансијама, али и свим битним субјектима одлучивања у друштву.

Председник Владе недавно изјављује (28. јула 2016) да ће “спровођење програма ММФ бити један од главних економских циљева будуће владе и да очекује наставак успешне сарадње с представницима те финансијске институције”. Нормално, када немају и не знају за друга решења потребна нашој привреди и друштву.

Ни једна земља се до сада није опоравила по концепту и рецептури ММФ – само је продубљена економска и социјална криза. Исланд као и Мађарска су урадили потпуно супротно од онога што је од њих тражио ММФ и изашли су из кризе.

Стога те његове универзалне шаблоне и мере оштрих резања потрошње и рестрикција (горке лекове) не треба безрезервно прихватити и проводити, јер често у многим државама такав приступ је довео до продубљивања кризе и правог слома предузећа и социјалног слома у друштву. Једно је смањење потрошње у држави са 30 хиљада до 35 хиљада долара пер капита, а сасвим друго држави са 4-5 хиљада долара.

Обзиром на огроман терет јавног и спољног дуга, слома социјалног система и обавеза које годишње притискају слабашну и онеспособљену привреду Србије, она ће и у наредним годинама морати да високо користи страни капитал у финансирању доспелих обавеза (камата и отплата), али и за финансирање инвестиција, тако да је битно осигурати повољније услове задуживања на светском тржишту капитала, што се уз помоћ и сарадњу с ММФ, може остваривати. Стратешки рез и потпуни заокрет ту није могућ, посебно у краћем периоду.

Представници ММФ и Светске банке хвале резултате Владе, а нама је све горе и теже, док су макроиндикатори развоја и оспособљавања привреде све неповољнији. Министар финансија изјављује да је “Србија пример земље која добија признање за своје реформе и обезбеђује пуну професионалну и финансијску подршку ММФ, Светске банке и других финансијских институција”. Да, док се проводи њихова политика, “резултате” видимо на сваком кораку.

Треба при томе имати у виду и искуство низа држава које су избегле диктат и захвалиле се на помоћи ММФ, а при томе разрадиле сопствени модел и политику развоја. Тада су кренуле брзим темпом развоја (Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, земље Латинске Америке, чланице “пет тигрића” у Источној Азији и др). Може ли Србија у овако тешкој финансијској кризи тако одлучити? Сада доста тешко, јер нема потребан програм и визију (стратегију) развоја, а досадашњи неолиберални модел некритички прихваћен или наметнут нашим “послушним” и доведеним владама, разорио је привреду, продао или ликвидирао домаће банке и угрозио јавни сектор, осиромашио становништво, створио огромну незапосленост. Тешко је, истина, у краћем периоду формирати потребне домаће ресурсе за самосталнији развој без великог ослонца на страни капитал. То је та дужничка омча, која је наметнута и која нас гуши.

Дужничка омча и одлив капитала

1) Монетаристичко-неолиберална идеологија и политика стабилизације ММФ

Доктрина и офанзива неолиберализма и тржишног фундаментализма су на сцени савремене економије Србије. Све дужничко зависне привреде доведене су у привредну стагнацију под изговором “привредне стабилизације” и реструктурисања.

ММФ дајући свој “печат сагласности” на политику неке земље и омогућивши јој тиме приступ тржишту капитала – приморава земље чланице да морају следити његове рецепте (теорију и политику слободног тржишта).

Србија може лако да отплати свој дуг код ММФ од свега 7,3 милиона евра од укупно 490 милиона средстава код ММФ (у томе су СПВ, која су укључена у спољни дуг, а која се не враћају и нису дуг, већ право 482,6 милиона) пошто имамо девизне резерве од око 10,5 милијарди евра.

Само се поставља питање: да ли се води политика брзог смањења спољног дуга, а не тек после 2017. године и какву стратегију развоја тада треба изабрати, односно какву водити монетарну, фискалну, спољнотрговинску, инвестициону политику и социјалну политику (расподеле) у томе. Ово тим пре што се у финансирању јавног сектора прешло у потпуности са страног на домаће кредитно финансирање. Од укупно 640 милијарди (556 милијарди је домаће и само 84 милијарде динара страно финансирање у 2015. години). Треба при томе видети шта је то “домаће” финансирање, да ли су то стране банке у Србији! А, углавном јесу!

Пред сваку Владу се поставља питање: да ли је спремна да се ухвати у коштац са проблемом привреде и друштва и води своју специфичну и себи прилагођену развојну, стабилизациону и социјалну политику, или тражи “подршку” ММФ да би добили некакав облик покрића, заштите и кишобрана за све тешке и болне одлуке које се у неким деловима морају донети и провести? То је сада случај са буџетом за 2016. годину када је буџет 2015. и план 2016. добио подршку ММФ. Да ли је Влада спремна да се одрекне туторства и надгледања од стране ММФ као главног промотора неолиберализма и интереса финансијског капитала и поверилаца – кредитора са Запада? То је немогућа мисија.

2) Да ли је могуће истовремено остварити привредни опоравак, раст и очувати стабилност

Стабилне и довољно уравнотежене привреде држава чланица Фонда не требају и не траже помоћ ММФ. Споразумом о “помоћи” Фонда не треба се хвалити, јер је то знак да је држава својим финансијама ушла у велике тешкоће из којих се сама не може извући својом макроекономском политиком. Често јој због тешкоћа у сервисирању и терету јавног и спољног дуга, као и међународне неликвидности, прети банкрот.

Присутни политичко-статистички оптимизам чланова Владе који се редовно јавља у току године, да би нестао крајем године, представља ширење граница за “креативно обмањивање јавности”. То је постала најјача карика у спором или стагнантном привредном расту и монетарно-фискалном гушењу привреде. Такав став има основа, али изостају стварне реформе система.

Полази се од тога да позитивно мишљење ММФ о провођењу “договорене” политике и мера на које Фонд даје сагласност – позитивно утиче на кредитни рејтинг државе и потенцијалне инвеститоре. Тиме се “лакше долази до нових кредита” и то под повољнијим условима (камата, рокови, гаранције и сл.).

Србији су потребне суштинске реформе монетарног и финансијског система и финансијске политике, спољнотрговинске политике, политике расподеле и модела развоја, а то значи реформа укупног привредно-финансијског система и избор дугорочних стратешких циљева развоја. Ту ММФ са својом краткорочном политиком и “структурним реформама” на основу неолибералне деструктивне догме и модела “стабилизације” нема шта да тражи. Треба му се на леп и дипломатски начин захвалити на “помоћи” и исплатити тај симболичан износ дуга. Где год је давао своје савете, сугестије и наметао свој модел доводио је до разарања привреде, пљачкања ресурса, одлива капитала и доминације светских корпорација, уз социјално разарање друштва кроз огромне прерасподеле у корист спекулативног капитала. Ни једну државу није извукао из кризе на свом моделу и препорукама.

Многе државе у кризи, које су затражиле његову “помоћ”, због ових деструктивних процеса брзо су му се захвалиле (видети интересантну студију Наоми Клајн: Доктрина шока).

Рестриктивна монетарна и фискална политика и политика сталног ограничавања потрошње у неразвије ним привредама могу само да до веду до обарања стопе раста још веће незапослености и преласка привреде у рецесију и кризу развоја. “Рестриктивна монетарна политика је напросто кампања против животног стандарда радничке класе која се изводи свесном интензификацијом незапослености, користећи еко номску принуду против појединаца и против индустри је, по ли ти ку ко ју зе мља ни ка да не би до пу сти ла да је зна ла шта ће би ти учи ње но.”

Подстицање привредног развоја остало је ван интереса и модела ММФ. Фонд настоји да оствари више циљева стабилизације истовремено, што земљама често не одговара, те се преговори са ММФ често своде на ценкање и погађања око пакета ММФ и онога што земља сматра пожељним.

ММФ се и даље бави првенствено краткорочним кредитирањем, при чему се ова институција претворила у једно од најефикаснијих монетарних и финансијских оружја за заштиту капитала развијених привреда-кредитора. Инострани кредитори се тешко могу убедити у квалитет економских програма земаља дужника који су рађени без подршке или консултација са ММФ.

Истовремено се мора поставити и питање: шта значи наметање као примарни циљ за земље у развоју “борба против инфлације” (стабилизација), а не напори за убрзан економски раст, као једини излаз из заосталости, зависности, претеране задужености и тешкоћа у међу народним економским и финансијским односима ових земаља (сервисирање иностраних дугова, плаћање камата, гомилање терета дугова, перманентни платно-билансни и буџетски дефицит).

И сам ММФ је коначно индиректно признао да су му стратегија и модел развоја погрешни и препоручује државама да се од штедње окрену на “консолидацију приходне стране буџета”. Потпуни заокрет је учињен од ранијег крутог става за стабилност ка привредном расту и већој запослености. Стварно је то данас једна исправна стратегија и политика изласка из свеопште кризе.

“Контрапункт живота” ових високо задужених привреда налази се у убрзаном привредном расту (стопа привредног раста између 5% и 8% просечно годишње у једном циклусу), уз брже измене привредне структуре. Брз привредни раст је модус вивенди у решавању нагоми ланих привредних проблема и излазак из дужничке кризе (уз процес постепеног раздуживања).

И сама Кристин Лагард (директорка ММФ) се залаже за измену основног концепта и модела ММФ-а.

Нови директор ФЕД-а (Џенет Јелен) сматра да ФЕД не треба да сувише пажње посвећује стабилности цена у односу на запосленост. Мантра о циљаној инфлацији користила се за обуздавање инфлаторних очекивања, али је гушила привреду и економски раст.

Проф. др Слободан Комазец, Таблоид