Сад су се многи грађани увјерили колико је био мудар политички потез учлањење Црне Горе у НАТО. Не желим ни да помислим шта би нам се све десило да смо без вјетробрана дочекали буру са сјеверо-истока. Потпуно је јасно, да су се питали они који ових дана протестују и блокирају Црну Гору, давно би у луци Бар имали поморску базу руске флоте.То би био крај Црне Горе у сваком погледу, каже у разговору за Данас адмирал Драган Самарџић и бивши војни представник Црне Горе у НАТО.
Одговарајући на питање колико је Црна Гора, иако чланица НАТО, сигурна од евентуалног деструктивног утицаја из Русије, Самарџић каже да је руска обавештајна хоботница обавила својим пипцима читав регион и вешто се, каже, камуфлира и по потреби “испушта црнило” да прикрије активности и завара своје противнике.
“Обзиром да је хоботница бескичмењак није јој био проблем да нађе сродне домаће јединке (читај издајнике) гђе ће прилијепити своје пипке. Познато је и да хоботница има више срца, од којих је једно централно, а није тешко детектовати гђе је оно лоцирано у регион”.
Не помаже, додаје, што протерате по неког агента, јер хоботници сећи део или пак цели крак, залудан је посао. “Сваки рибар зна како се истјерује и онеспособљава хоботница.
Дакле, у свим црногорским безбједносним службама и институцијама, хитно треба убацити ‘галицу'(плави камен) да ситне домаће хоботнице, измиле из јазбина и истјерају се на чистац. Требаће доста галице, накотило се то”.
*Црна Гора је међу последњима одреаговала када је реч о затварању ваздушног простора за руске авионе. Такође, на хитном састанку Војног комитета НАТО 28.фебруара када је захтевано од чланица да се изјасне о предузимању нових превентивних мера на источном крилу Савеза, начелник Генералштаба Војске Црне Горе Милутин Ђуровић је одбио да се изјасни, а да пре тога није информисан нико из Савета за одбрану и безбедност Црне Горе, нити је тражен став, иако је питање из надлежности Савета. Како то тумачите?
-Начелник Генералштаба ВЦГ је поступио по инструкцији “експертске” министарке Оливере Ињац и оних чије наредбе она покорно извршава. Сакрили су информацију од предсједника ЦГ, да би избјегли могућност заказивања сједнице Савјета и наставили игру варања, како се не би до краја оголила њихова “приврженост” Западу.
У питању је била једна лака, рекао бих бенигна одлука, која није укључивала никакво додатно слање трупа ван Црне Горе, само промјену статуса, већ ангажоване јединице, у циљу предузимање превентивних и искључиво одбрамбених мјера Алијансе.
И на таквом, првом лаганом тесту, у најделикатнијој ситуацији по Алијансу од њеног оснивања, пала су два члана Савјета за Одбрану и безбједност, Страхиња Булајић и Здравко Кривокапић, а са њима они који их подржавају. Покушајем пребацивања лоптице одговорности у туђе двориште и апсурдним оправдањима само су дубље упадали у живо блато сопствене политике.
Коначно, пале су маске, али оне праве. Мишљење дијела јавности и “запада” о неким политичким актерима и странкама, како су баш они нови поуздани партнери и носиоци демократских промјена у Црној Гори, распршило се као мјехур од сапунице.
Надам се да смо научили лекцију, те да више никад у Савјету за ОиБ, неће сједати члан којем су туђи интереси испред црногорских.
* Недавно је изасланик Бундестага за Западни Балкан Адис Ахметовић оценио да “тињајуц́е сукобе на Косову, Црној Гори и БиХ подстиче руски председник Владимир Путин и користи их као капију за дестабилизацију региона”. Бивши Високи представници Шилинг и Инцко затражили су од НАТО гаранције да ће заштити БиХ. Треба ли да стрепимо од украјинског сценарија у региону?
-Изрека француског писца Пјер Корнеја: “ Пожар који бива угашен често спава испод пепела“, најбоље описује безбједносну ситуацију на Западном Балкану. Увјерили смо се да је међународна заједница, до сада, ђеловала тек кад се пожар разбукта. Нажалост, број пиромана у региону се умножио.
ЕУ су јако добро познати “реметилачки фактори” у БиХ и региону, као и утицај Русије на поједине вође, без чије подршке тешко да би се овако понашали и опстали сво ово вријеме. Промптна реакција ЕУ и слање додатних снага Еуфора, јасно говори о стабилности ситуације и колико међународна јавност вјерује да евентуални покушај изазивања сукоба могу институције у БиХ саме ријешити.
Такође, за Косово постоје додатне снаге КФОР у резерви, које ће, без оклијевања, бити употребљене у случају било којег покушаја нарушавања безбједности.
Дакле, не бих савјетовао ником у региону, да помисли, а камоли покуша кршити међународне споразуме, изазвати било какве немире или сукобе. Одговор међународне заједнице биће брз и жешћи него икад прије.
*Након што је одбила више резолуција ЕУ о санкцијама Русији, Србија је подржала резолуцију у УН којом се осуђује агресија на Украјину. Мислите ли да ће Русија за то “испоставити цену”?
-Радује што је Србија гласала за УН резолуцију којом се осуђује руска агресија на Украјину. Сваком нормалном одговара стабилна, демократска и економски богата Србија, која неће бити пријетња за регион. Од такве Србије сви у региону могу имати само корист. Међутим, бојим се, начекаћемо се.
Апсурдно је да ће Србија која је играла на два колосјека, сада добити рачуне на наплату са обје адресе. “Испостава цене” је почела 24.фебруара агресијом Русије на Украјину, а рачуни ће стизати деценијама, политички, економски, војни…
*Како видите развој ситуације у Украјини – Путин прети да му је циљ потпуно освајање Украјине, чују се претње нуклеарним оружјем, већ је употребљено и термобарично оружје, гађају се свакодневно цивилни објекти.
-Напад на Украјину је дуго планиран и проиграван кроз стратегијску вјежбу “Запад-2021” и војне вјежбе које су се наставиле до самог почетка операције. Наравно, уз активну улогу Бјелорусије.
Главни војни циљ, претпостављам, био је избијање на ријеку Дњепар, цијелим његовим током кроз Украјину и спајања територија Крима и Транснистрије са територијом Русије. Као што знамо, још од времена Сун Цуа, политички циљеви сежу много даље од војних.
Након лаког “освајања територија“ 2008. у Грузији и 2014. у Украјини, и млаког одговора међународне заједнице, сигурно да Путин није очекивао овако херојски отпор Украјинаца. Посебно га је изненадило, никад прије виђено, јединство ЕУ и НАТО, те осуда цијеле међународне заједнице. Дакле, катастрофа у Украјини могла се спријечити много раније, али превладили су себични интереси појединих држава ЕУ.
Суочавамо се са Путиновим озбиљним одсуством рационалности. Русија као нуклеарна сила, ирационална и агресивна, којој је употреба силе постала саставни дио спољње политике, постала је глобална пријетња.
Велики вођа не трпи поразе, те ће Путин брзо прогласити побједу у Украјини, претпостављам након пада Мариупоља. Након преговора, а под притиском међународне заједнице руска војска ће се повући из појединих окупираних подручја, али задржаће проширене заузете области око Доњецка и Луганска, укључујући Мариупољ и контролу Азовског мора, као и територију која ће Криму трајно обезбједити приступ питкој води.
То ће бити „руски компромис“ постизању каквог таквог споразума, којег ће поштовати као и претходни из Минска. Дакле, конфликт ће дугорочно угрожавати безбједност Украјине, али и Европе.
Цијену “Путиновог рата” ћемо плаћати сви а највише руски народ, и то деценијама.
*Хоће ли, по вашем мишљењу, рат у Украјини убрзати ЕУ интеграције региона и чланство БиХ и, евентуално Косова, у НАТО?
Прије свега, очекујем да ће ЕУ и НАТО научити лекцију и коначно схватити да само уједињени могу очувати глобалну безбједност. Само синергијом војних (НАТО) и невојних (ЕУ) инструмената моћи могуће је одговорити изазовима будућности.
У том смислу очекујем да ће, још током ове године, НАТО и ЕУ завршити потребне стратешке адаптације сходно промјењеном безбједносном окружењу, те да ће нови „Стратешки компас ЕУ“ и „Стратешки концепт НАТО“, у највећој могућој мјери, бити синхронизовани.
Јасно, је да једино интеграцијама у НАТО и ЕУ, можемо дубоко закопати сјекире, наше сукобе оставити у прошлост и отворити перспективу региона. Не знам да ли ће рат у Украјини убрзати интеграције, али ће сигурно убрзати крај погрешних политика и пад њихових актера.
Разочаран сам бројем младих људи задојених духом прошлости и средњовјековним вриједностима. А управо од њих највише зависи брзина интегрисања региона са правим вриједностима живљења и битисања.
Вријеме је да они који су све ове године опстали у фотељама на пођелама и трвењима „сјашу“ и препусте кормило у руке људима који препознају предност живота у демократски уређеним земљама, те да регион уведу у мирне воде и освјетле будућност генерацијама које долазе.
Млади образовани људи читавог региона су на потезу. Да ли ће изабрати да буду заточеници прошлости, „гастарбајтери“ или борци за изградњу бољег и праведнијег друштва, на њима је.
