Цех закаснелог реструктурирања

Држава би требало да обезбеди рам (кошницу), а да предузетници (пчеле) сами и са радошћу праве профит (мед). Уместо тога, наша држава, огромним количинама новца (шећера) храни трутове

Глобални колапс социјалистичких друштава отворио је Пандорину кутију промена чији је центар приватизација. Без обзира на различите процедуре приватизације у претежном броју земаља привреда се споро опоравља и још је испод нивоа индустријске производње у последњим годинама социјализма. Приватизација се често наводи и као главни кривац колапса транзиције, при чему Србија држи неславни примат. Узроци таквог стања су многобројни, а изостанак реструктурирања приватизованих предузећа један је од основних.

Успех транзиције великим делом је условљен адекватним реструктурирањем најмање на два нивоа. Први је геостратешко реструктурирање друштва и државе, које је скоро све европске бивше социјалистичке државе довело у окриље ЕУ. Да се Чешка и Румунија нису реструктурирале и адекватно геостратешки позиционирале, не би ни Шкода и Дачија биле изразито успешна и трансформисана предузећа. Нажалост, Србија је остала нешто између, још није нашла своје место у биполарној структури и хладноратовској подели, а у таквим околностима не постоје јасни коридори вођења спољне, унутрашње и привредне политике.
Други ниво је реструктурирање привредног сектора, али је оно неодвојиво од геостратешког реструктурирања друштва и државе. Тек у контексту дугорочних стратешких опредељења може се конципирати рационална привредна политика. Појединачни покушаји приватизације и реструктурирања могу донети само ограничен успех.

Тендерске приватизације НИС-а и Дуванске индустрије Ниш (ДИН) показују у којој мери политичка ограничења утичу на економске ефекте и начин на који стратешки партнер реструктурира предузећа. Ниска трансакциона цена за НИС и ниска рудна рента правдана је накнадним ефектима од изградње Јужног тока, а реструктурирање је извршено отпуштањем вишкова запослених, повећањем производње нафте из домаћих извора и одржавањем високе цене горива.

Приватизација ДИН-а резултирала је релативно високом ценом, а компанија је реструктурирана смањивањем броја запослених уз високе отпремнине. Држава је делимично платила те трошкове политиком акциза и бројним концесијама на захтев ЕУ, превасходно према хрватским извозницима дувана. На сличан начин су реструктурирана и остала предузећа, која су на тендерима продата стратешким партнерима из иностранства.

Најуспешнија социјалистичка предузећа од 1990. до 2000. су приватизована бесплатном поделом акција, које су касније, без обзира на заклињање у колективно власништво, продате страним инвеститорима на тржишту капитала. Њихово реструктурирање је слично реструктурирању тендерски приватизованих предузећа.

У предузећима која су после 2000. на аукцијама купила махом домаћа физичка и правна лица, реструктурирање је у великој мери изостало. Она су претежно купована због имовине и са намером препродаје. Ту је највећи број раскинутих уговора, отворених предстечајних и стечајних поступака.

Много великих индустријских предузећа није ни приватизовано јер за њих није било интереса страних компанија. Недостатак визије индустријског развоја Србије, конфузне геостратешке околности, немогућност приступа ранијим тржиштима, застарели програми, недостатак обртних средстава чини њихово функционисање немогућим без државних субвенција и високе царинске заштите.

У последње време држава поново покушава да буде предузетник, иако се то небројено пута показало као нерационално. Уместо да се посвети основној функцији, држава непрекидно узима једнима и даје другима, чиме урушава друштвене службе, образовање, културу…

Држава би требало да обезбеди рам (кошницу), а да предузетници (пчеле) сами и са радошћу праве профит (мед). Наша држава ради супротно. Непрекидно јури и намамљује пчеле и гура их у неадекватну кошницу. Уместо ливадског меда које пчеле саме праве, држава тражи огромне количине новца (шећера) и њиме храни трутове, уместо радилица.

Миодраг Зец, НИН